АНЂЕЛКА ПРПИЋ, ГЛУМИЦА: Џаба сваки успех ако немате са ким да га делите

Objavio: | 06/01/2018

 На интервју са глумицом Анђелком Прпић стпрљиво сам чекао више месеци поштујући њене професионалне обавезе и за све то време помно сам пратио њена ангажовања, од којих је последње у низу била премијера „масовне монодраме“ под називом „Шта ме снађе“, другог децембра у Младеновцу. Реч је о представи у којој она глуми свих дванаест ликова, што представља, не само огроман професионални изазов, већ и велики сценски и физички напор.  

Анђелка је рођена и одрасла у Пожаревцу у породици Предрага и Душице Стевић који су њу и млађег брата Бојана одувек усмеравали да слушају своја срца, буду истрајни у ономе чему теже, а да се трудом и радом може постићи много тога у животу. Иако је у породици Стевић генерацијски преовладавао дух уметности, брату и сестри нико није наметао уметност као професију. Судбинско предодређење било је такво да Анђелка постане академски школована драмска уметница, а Бојан се као мастер гитаре посвети педагогији и усмеравању младих да воле и изводе квалитетну музику.

Нашу саговорницу глума је окупирала од малих ногу. Све је почело са другарима из Хајдук Вељкове улице, када је кроз игру понешто одглумила, или отпевала. Магнетна привлачност ка сцени наставила се на представама у вртићу, а потом и скечевима у школи „Доситеј Обрадовић“ коју је похађала. Паралелно са уписом у Пожаревачку гимназију, почиње Анђелкино ангажовање у Аматерском позоришту Центра за културу Пожаревац, где у свету костима, шминке, талента и маште проналази скривени кључ Талијиног храма кога крије у дубини душе, а на таласима глуме професионално крстари дуже од једне деценије.

– Најважније је ко вас уводи у тај чаробни свет. Ја сам имала срећу да одрастам уз дивне талентоване људе, и имала од кога да учим. Само да поменем нека имена: чувени Драги Ивић, потом, најдивнија учитељица Даница Илић, али, посебно место на мом животном пиједесталу иде особи која са толико љубави и посвећености приступа сваком детету и даје му ветар у леђа, млада учитељица Јелена Илић, у нашој породици данас познатија као моја сестра. Ето, то је неко моје микро окружење које је великим делом допринело да скривена енегргија коју сам, највероватније од најранијих дана живота поседовала, исплива на површину, искристалише се и усмери ме на пут којим сам кренула, и којом данас професионално крстарим, каже Анђелка.

Када се Чачалица забели…

На питање да ли често долази у Пожаревац, колико воли свој родни град и чега се најрадије сећа из доба детињства, Анђелка одговара:

– Пожаревац обожавам! Волим када се Чачалица забели под снегом, када улица поред Школе „Доситеј Обрадовић“ процвета у рано пролеће, када Табачка чаршија врви од деце која возе ролере и бицикле током топлих летњих вечери, а највише волим људе који чине најбитније делове мог сећања и данашњег васпитања.

Пожаревац је релативно мали град, у коме се, као и у свим сличним срединама, прича о таленту брзо шири али и где су могућности исказивања талента много веће него у великим градовима.  Но, са одласком у Нови Сад и уписом на  Академију, многе ствари и догађаји коренито су се променили у твом животу.   

– Апсолутно си у праву. Проблем је када из једног ушушканог малог окружења, где ти многи искрено говоре да си најбољи и да можеш много тога, једини одеш међу исте такве: талентоване и квалитетне. У том тренутку схватиш да тек треба да учиш и веома много радиш, али, не да би био најбољи, већ да би био свој – посебан и уникатан.

Публика те највише препознаје по улогама из телевизијских серија. Твоја прва улога била је улога водитељке у серији „Улица липа“, но, један период си провела баш као прави водитељ занимљиве и духовите емисије „Булевар“ на Телевизији Б92.

Искрено, толико сам малу улогу играла у телевизијској серији „Улица липа“, да не верујем да ме ико памти по томе, док је  „Булевар“ био веома занимљив и јако гледан пројекат.

Колико могу да приметим, у „Булевару“ ниси нимало глумила, већ си веома професионално обављала посао водитеља. Но, вратимо се претходном питању. Реч је о улогама у телевизијским серијама.

 – Поменуо си малу улогу у „Улици липа“. Ја бих ипак истакла серију „Жене са Дедиња“ и улогу Чарне Малбаш. Мислим да је она допринела да се професионално приближим најширем аудиторијуму. Наравно, уследиле су и друге улоге и сваку од њих сам добијала на аудицијама. Искрено, такав пут ми је најдражи.

Популарност и посебну пажњу јавности стекла си ситкомом „Андрија и Анђелка“. Твоје и духовите опаске твог партнера Андрије Милошевића неретко се препричавају у кафићима, на улици, у друштву. Да ли, можда, у неким ситуацијама препознајеш сцене из сопственог или живота твојих пријатеља?

– Андрија и Анђелка су прототип односа двоје просечних људи из нашег комшилука. Управо је основни задатак био да се људи са њима поистовете, да препознају те ситуације и да се, индиректно – насмеју себи.

Везујући се за успех духовитог серијала „Андрија и Анђелка“, занима ме да ли ти више лежи комедија или улога која захтева неки други облик глумачког преображаја?

– Улоге не бирам по жанру, јер  данас смо сви „гладни“ посла у недостатку понуде. Ипак, нећу рећи истину ако кажем да не волим комедију. Са једне стране, уживају гледаоци, са друге стране ја професионално савладавам, можда, најтежи глумачки жанр.

Наша популарна саговорница ових дана је у потпуности посвећена поменутој монодрами „Шта ме снађе“. Реч је о тексту једног од најбољих сценариста данашње Србије Небојше Ромчевића док је редитељска поставка поверена прослављеном глумцу и редитељу Бранку Ђурићу Ђури. Анђелка Прпић у овој представи игра Јованку Јоку Јаковљевић, банкарку која у суровом свету данашњице  гради каријеру оним што има (памети и знања понајмање). Посебно занимљиво аутору овог разговора биле су изјаве аутора монодраме Небојше Ромчевића: „Када шијете драму по мери овакве глумице, схватите да она може у исти час да носи колекцију за зиму, пролеће, лето и јесени да ће све добро да јој стоји“, и Бранка Ђурића:Анђелка демонстрира свој посебни таленат и показује целу лепезу шармантних карактеристичних ликова који плене пажњу и дижу ритам представе од почетка до краја.“

Анђелка, откуд ти у монодрами?

Пажљиво бирам сваки посао, а када је монодрама у питању, ишла сам сигурнијим и амбициознијим путем. Као што си рекао, Небојша Ромчевић потписује текст, а Бранко Ђурић режију. Моје је било да одговорим на њихове захтевне изазове, и публици се представим кроз 12 ликова које играм у овој представи. Прича је питка, тема широко распрострањена. Питање морала све подиже на вишу температуру и гледаоце са једне стране забавља, а са друге стране натера на дубоко размишљање.

 Како протиче један твој радни дан.

– Узбудљиво је, често напорно, али окрепљујуће. Велика је срећа када можете да живите од свог посла, а да се притом радујете сваком радном дану.

Колико подршке у послу имаш од супруга Дариа и сина Јакше?

– Џаба сваки успех ако немате са киме то да делите. Подршка је нешто што се подразумева у породици. Не бих ни могла да замислим другачије.

 Који је твој мото, твоја водиља кроз жиот и рад?

 -Добро се добрим враћа, рекла нам је на крају разговора Анђелка Прпић.

                                                                                                           Текст: Влада Винкић

                                                                                                      Фото: Јелена Беквалац

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *