Врсте риба без ограничења улова

Човек је својим активностима, случајно или намерно, утицао на ширење одређених врста риба ван њиховог природног станишта.

Отуда разликујемо аутохтоне и алохтоне врсте риба. Прве насељавају области своје природне распрострањености, док су алохтоне врсте унете (интродуковане) у области у којима се раније нису налазиле. Најчешћи разлози њиховог уношења су комерцијалне природе. Неке од тих врста су гајене у рибњацима из којих су на различите начине доспеле у реке, језера и баре. Тиме су изазвале значајне промене у саставу водених екосистема.

Такве инвазивне врсте риба претња су за аутохтоне врсте јер својим начином исхране могу повећати замућеност воде, узроковати цветање фитопланктона и бити домаћин, али и преносник паразита.

Списак циљева уношења алохтоних врста је подужи. То је потреба унапређења и обогаћења рекреативног и спортског риболова (порибљавање), потреба гајења у рибњацима и повећања продуктивности у производњи, потом, ради одржавања и „чишћења“ рибњака од макрофитске вегетације и еутрофикације планктоном, као и због гајења егзотичних врста у акваријумима.

У рекама и језерима, у којима никада раније нису живеле, поједине врсте алохтоних риба изазивају бројне негативне последице.

То је доминација алохтоних врста или чак потпуног нестанака неких аутохтоних врста. Мешање генетског материјала алохтоних и аутохтоних врста води умањењу адаптивне способности врста на услове средине. Потом, са алохтоним врстама унети су и нови изазивача болести на које аутохтоне врсте немају развијене имунолошке механизме одбране.

Алохтоне врсте са високим репродуктивним потенцијалом, високим степеном адаптације на услове средине и са недостатком природних непријатеља припадају инвазивним врстама које негативно делују на локалне екосистеме и врсте.

Представљају значајан фактор угрожавања животне средине па је њихово место искључиво у контролисаним и вештачким условима (на плантажама, фармама, рибњацима, у ботаничким и зоо вртовима, лабораторијама). Највећи број алохтоних врста риба потиче из источно – азијске регије (бели амур, толстолобик, амурски чебачок, бабушка) и северно – америчке регије (цверглан, бас, сунчица).

Алохтоне врсте риба за које нема ограничења улова су: амерички патуљасти сом, бели амур, сиви толстолобик, бабушка, бели толстолобик, дужичаста пастрмка, охридска пастрмка, поточна златовчица, амурски чебачок, пеш, сунчица и бас.

Цверглан – амерички патуљасти сом

Ова сићушна пошаст стигла је у Србију у 19. Веку. Постоји легенда да га је са својих силних путешествија донео чувени математичар и пецарош Михаило Петровић, добри Мика Алас.

Наводно, Мика је видео да цверглани у Америци расту и до три килограма, па је одлучио да их донесе у Србију, да поправи рибљи фонд. То међутим није потврђено, али свакако га је неко донео и сад се ваља борити с њим.

Цверглан насељава мирније воде, као што су баре и канали. Расте до пола килограма, мада је то права реткост. Једе буквално све на шта наиђе, а воли и икру, што га чини зликовцем ван сваке мере. Kада крене у потрагу за храном, може се пецати свуда, и у дубини и у плићаку. У ствари, мора се пецати, јер нема избора. Невероватно је издржљив, подноси и високе и ниске температуре, може да преживи под ледом. Може да гладује недељама. Има три бодље због којих га нико не дира, а његов убод је врло непријатан и болан.

Риба бас је једини природни непријатељ цверглана.

Хајде за крај да му дамо један плус, пошто је месо цверглана врло укусно, а риболовцима почетницима може да буде занимљиво да га пецају јер „ради као блесав“ када је гладан.

Мирослав Бундало