Далеко, у Светој Земљи, Израилу, на три дана хода од Града Мира-Јерусалима,налази се место чије име значи и цвет, и изданак, и потомак-Назарет. И тако,тамо далеко у једној од белих кућа са равним кровом, Ана, свештеничка кћи,од рода Аронова, упућивала је своју молитву ка Господу: „Господе, нека нам буде по вољи твојој.Молим ти се,не остављај нас под ове старе дане. И биљка има свој плод, и животиња има свог младунца.Смилуј нам се Господе,баш као што си се смиловао Авраму и Сари. Уздам се у тебе Господе да нас ослободиш ове срамоте“.
Са овом молитвом Ана је већ 40 дана устајала,дановала и заспивала,чекајући свог мужа Јоакима,који је отишао у пустињу да се моли,далеко од свих,у миру,након што га је, због бездетности, првосвештеник поручио пред свима,говорећи да није могуће бити праведник,а немати потомке.Јоаким,потомакрода Давидовог,молио је Господа да га удостоји да се и он назове оцем детета,да му опрости грехе које је починио,као и да опрости првосвештенику Исихару и да учини чудо, које је само њему могуће и да их дарује приликом да буду родитељи.
АНА И ЈОАКИМ
И усни Ана сан. Дође јој у сну свети човек и рече да погледа девојчицу испод дрвета,јер је она њихова кћер,од Бога измољена и да јој такво име и дају-Марија,али да је и дете храма, и када наврши три године,у храм и да је одведу.
И усни Јоаким сан.Дође му у сну свети човек и рече да пожури својој кући и да је Бог услишио њихове молитве, да ће та девојчица бити највећа мајка на свету.
Дани су пролазили,а Ана,иако у дубокој старости,није тешко подносила друго стање.А и како би,кад је сам Господ био уз њу.Из куће није излазила,а о дару Божијем нису причали,већ су чекали да се дете роди.
Дође и септембар и Ана напуни девет месеци благословеног стања.Обрати се мужу речима да је време,што је значило да Јоаким треба да крене по помоћ жене,која је обављала посао бабице,јер по рођењу детету треба одсећи пупак,повити га и подојити.
И изађе Јоаким из куће и угледа необичан призор.На небу је била дуга.Почињала је баш изнад његове куће,а свој пут настављала ка Јерусалиму.Сам призор је окупљао много људи, који су били у чуду и питали Јоакима шта се дешава.
„Небо се радује. Испуњена је воља Божија. Дете ми се родило“. Биле су то речи Јоакима,који је пожурио ка кући своје рођаке Јустије,како би је позвао да помогне око детета.
Чувши Јоакимове речи, народ је почео са причама које су се надовезивале само једна на другу. По једнима,Јоаким је довео другу жену да му роди дете,по другима дете су купили од просјака.Свакако су се усагласили у једном,а то је да због лажи око рођења детета морају одговарати, а првосвештеник мора бити обавештен.
Дошавши до Јустије,уместо помоћи рођаке,Јоаким је наишао на питања око тога ко му је родио дете,јер ни по њој није могуће да старица од седамдесет и пет година роди.Саму помоћ није да је одбила,али је знатижеља, ипак, била већа. Како је време пролазило узалудно,а знајући ко га код куће чека,Јоаким напусти рођакину кућу.По изласку из куће види просјакињу како доји дете и реши да јој приђе и замоли за помоћ.Чувши шта од ње тражи,просјакиња му рече како је баш сањала неког светог човека,који се обратио њеном сину и рекао да не посиса сво млеко,већ да остави и мало за секу, која ће се родити.
Врло брзо су стигли у Јоакимов и Анин дом у коме просјакиња узе бебу,одсече јој пупак,окупа,пови и подоји.Потом, бебу даде Ани уз речи да ју је она само задојила,а да ће је Ана,као мајка и подојити.И би то заиста чудо Божије.
Како се увредила на свог рођака, Јустија врло брзо разгласи како су Јоаким и Ана од просјакиње купили дете и како то обично и бива,било је наложено да се просјакиња ухапси и мучи све док не призна дело.Како просјакиња није признала дело које није починила,судије и првосвештеник одреде пет жена да утврде прегледом да ли се просјакиња породила у скорије време или није.Прегледом је утрвђено да просјакиња није мајка Јоакимовог детета,па су се одлуком судија и првосвештеника жене упутиле код Ане да је прегледају.Тих пет жена је посведочило видевши Ану. да је Господу,заиста,све могуће.
Месец дана по Маријином рођењу,у дом Јоакима и Ане дође Јустија да моли за опроштај што је ширила приче,што није помогла породиљи и новорођенчету.На позив да уђе и види дете,Јустија је одбила,јер су јој деца огубавила и верује и сама да носи ту болест са собом.Јоаким и Ана јој опростише,али јој и рекоше да је опаснија клица губе у души и маловерје, да се окрене Господу и своје молитве и молбе ка њему нек’ упути.
ВЕНИЈАМИН И ЕВА
Баш на Велику Пасху,кад Марији беше три месеца,родитељи је изнеше из куће и одведоше у храм. У храму је било пуно људи и сви су прилазили Јоакиму и Ани да поздраве дете од Бога измољено. У једном тренутку се зачу глас првосвештеника,који је захтевао да сви напусте храм,јер царева кћи са мужем и сином треба да уђе у храм.Неко из масе рече како су царева кћи и њен мужвелики верници и да су имали проблем са сином,који са две године никако није могао да прохода,али Господ је чуо њихове молитве и дечак је проходао.
Храм се испразнио,царска породица је ушла у храм,а првосвештеник се пробијао кроз масу покушавајући да дође до Јоакима и Ане. Када је напокон дошао до њих,замолио их је да уђу са бебом у храм,јер царева кћи жели да их види.Ни Јоакиму, ни Ани, није било јасно због чега,али су веровали да због свега што се дешавало у протеклом периоду постали су и другима занимљиви због Божијег дара,који им је у рукама.
Када су ушли у храм,царева кћи дође до Ане,узе дете,пољуби га и рече да је баш порасла.Јоаким и Ана су се зачуђено погледали,а царева кћи се насмеја и упита их зар су већ заборавили на просјакињу.Тада им царева кћи откри тајну да је уснила сан у коме јој је свети човек рекао да помоћ за дете неће добити преко травара и лекара код којих иде,већ треба да се преруши у просјакињу,узме дете у наручје и само да прати дугу која ће се појавити.
Тако је Господ показао да не прави разлику између царева и просјака,већ се ми, у овоземаљском животу пред њим разликујемо само у љубави и молитвама које му дајемо.
Царева кћи дарива Марији злато,али је тај поклон у души Јоакима изазвао немир.Јоаким је знао да то злато не припада Марији,јер је злато заправо у њеној души,а тај накит је само лажни сјај.И ту је Јоаким имао право,јер је то злато припадало некад богатом човеку,а отела га је од њега царева војска.Иза тог несрећног човека остала је ћерка,која због свог сиромаштва не може да се уда.Царева кћи заиста није знала ништа о пореклу злата, као ни о злоделима свог оца.
И тако се Јоаким упути ка несрећној,сиромашној девојци носећи јој злато.Отац јој се звао Јосиф.Био је трговац.Потицао је из Давидовог племена.Био је великодушан.Хранио је гладне.Убили су и њега и његовог сина.Од велике туге жена му је умрла и остала је само ћерка.
Јоаким је девојци дао злато,али она није хтела да га узме,јер не зна ни ко је,ни које су му намере,иако је Јоаким рекао да је реч о дугу који има према њеном оцу.Након краћег разговора,девојка рече да има сумњу да је послат од стране родитеља момка,који јој се свиђа и да на тај начин желе да је понизе.
Вративши се кући,Јоаким исприча Ани како је било и да би волео да могу да помогну девојци,ал’ не види како.Ана се замисли,па рече да би ту сироту девојку Еву,могли да приме на становање код себе, да покушају да посредују око венчања са родитељима младића Венијамина,а да након њихове смрти сво имање управо Еви и Венијамину остане.Тако је и било.Када су родитељи младића Венијамина чули за мираз који би добили женидбом сина, пристали су.Венијамин и Ева добили су много више,а то је прилика да заједно граде свој дом.
МАРИЈА И ЈОСИФ
Марија је расла у топлом дому својих родитеља, као свако дете како треба да расте,окружено љубављу,у побожном духу.И напуни Марија три године. Дошло је време да напусти родитељски дом и оде у храм.И тако Јоаким и Ана позваше рођаке,пријатеље да испрате малу Марију,а њу обукоше у сјајну хаљину,помазаше је уљем и окитише криновима.Сви заједно кретоше ка Јерусалиму.Све је то изгледало као поворка анђела.На челу поворке налазиле су се девојке,које су у рукама имале упаљене свеће,а за њима су били Јоаким и Ана са својим чедом,а иза њих пријатељи и рођаци.Испред храма је поворку и Марију дочекао првосвештеник Захарија,Анин рођак.Првосвештениково лице је блистало.Знао је да је Марија много више од обичне девојчице.Знао је да ће од ње доћи спасење.
„Мила моја,радости моја,чедо моје, дошао је дан да кренеш ка ономе,који те је мени даривао.Иди,настави свој пут, Господ је са тобом“, биле су то Анине речи.Пољуби Марију по коси и одступи уназад,како би Марија кренула ка степеницама које су биле испред ње.
Прошло је нешто више од годину дана,а Господу се прво представи Јоаким,а потом и Ана.Марија је то знала и као успомену на њих насликала их је,како би и други могли да виде како су изгледали они, који су Господу измолили њено рођење.
Године су пролазиле и Марија напуни 14година,што је по закону било да је стасала за удају и да више не може да буде у храму.Иако је знао да Марија није предодређена за брак,као и друге девојке,првосвештеник Захарија је био немоћан и није могао да се одупре строгим законима.Зато је молио Господа да му помогне.И јави се Господ Захарију и рече да сазове 12 удоваца праведника из рода Давидовог и да положи њихове дрвене палице на жртвеник, да се сви заједно помоле,па на којој се палици прикаже знамење, да тај женик удовац узме к’ себи Марију.И би тако.Палица праведног Јосифа,сиромашног дрводеље из Назарета је процветала.Био је то крин.
Јосиф је обећао да ће о Марији бринути,као њен заштитник и старатељ,а не као муж.
Тако је и било.Живели су по заветима,које су и дали-Јосиф свештенству,а Марија Господу.
ПОРЕД ЛЕПОТЕ КРИНОВИ СУ И ЛЕКОВИТИ
И баш кад је на извору захватала воду,Марији се обрати Архангел Гаврило:
„Радуј се благодатна Маријо, Господ је с’ тобом, благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила спаситеља душа наших“. Тада јој је рекао да не треба да се боји,већ да ће зачети и родити сина,коме ће дати име Исус и да царству његовом неће бити краја.
Пре него што је Архангел нестао,испустио је крин из своје руке,што је био и доказ Марији да све што је видела није био сан.
Марија узе крин,положи га на своје груди,код срца. Знала је да то није само обичан цвет, већ знак Господа да је он са њом.
И сам тај крин може се поредити са њом,као симбол. Лишће које симболизује њену скромност,стабљика као симбол њене вере и побожности, цветови као симбол невиности и безгрешног зачећа.
Нама је сам крин познатији под именом љиљан,симбол милосрђа и безусловне љубави.
Љиљанису велика скупина скривеносеменица, која обухвата око 2.800 врста,које су груписане у око 170 родова.Широко су распрострањени у целом свету,на различитим стаништима.Претежно је реч о вишегодишњим зељастим биљкама са карактеристичним подземним изданцима. Листови су издужени, ланцетасти, најчешће су при основи усправне стабљике или пак насправно распоређени.Цветови су или појединачни, или сакупљени у цвасти,карактеристичног изгледа, налик на левак или звонце,различитих боја.Због лепоте цветова,љиљани се гаје и као украсне биљке.
Поред саме лепоте,љиљани су и лековити.У народној медицини користе се луковица,листови и цвет.Цвет и лист су богати витамином Ц,танинима, етарским уљима, а луковица садржи и холин и фитостерол.
Своју примену у терапијске сврхе,љиљани имају код болова узрокованих спољашњим чиревима,ранама,посекотинама,подеротинама,промрзлинама,опекотинама,код упале уха и проблема са носем,синусима.Такође,код болести плућа,нервног и кардио система,проблема са зглобовима и костима.Постоје нека истраживања,која указују на велики антитуморски потенцијал, поготову код тумора дојке.
У кућним условима може се направити тинктура и уље од крина, односно љиљана.
За добијање уља потребно је стаклену теглу напунити латицама љиљана и прелити их маслиновим или бадемовим уљем. Потом добро затворити теглу помоћу двоструког слоја газе и држати је око 20 дана на сунчаном месту. Након што се процеди,уље је спремно за употребу.
Да би се добила тинктура потребно је латице љиљана прелити комовицом и око недељу дана држати на месту заштићеном од светлости. Садржај се процеди у стаклену флашицу и чува на хладном и заштићеном месту од светлости.
Колико год да се прича о Пресветој Мајци чини неповезаном са највећим хришћанским празником,Васкрсом, заправо је још једно дело промисли. Колико је велика љубав мајке Божијепрема нама који смо у модерним временима постали људи иновација и цивилизације,заборављајући на своју исконску природу и љубав Божију, говори и чињеница да је она увек ту,пуна разумевања и бриге за нас. Тако у украјинском селу Кулевци,у сеоској цркви,верни народ сваког Васкрса доноси и полаже љиљане на икону Богородице Казанске.Након одређеног времена,они увену, осуше се, али на празник Свете Тројице из осушених стабљика рађа се љиљан.И гле чуда,како нас и преко љиљана мајка опомиње какве су нам душе постале од маловерја,али и теши да покајањем и молитвама наше душе имају прилику за свој спас.
И за нас Србе има наде.Није касно.Потребно је само да умремо у својој невери,како би се поново родили и чистог срца вратили Господу. Не треба да заборавимо ни „Тамо далеко, где цвета бели крин,тамо су животе дали заједно отац и син“. За нас је Христ овоземаљски живот дао и од нас тражи само да живимо његову љубав.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ И РАДОСТ ДОНЕСЕ