БЛАГОЈЕ САВОВИЋ: Из глуме црпим нову снагу

Глума га попут сенке прати већ пету деценију. У својим списима бележи више од шест стотина наступа, што самосталних, што са ансамблима. Уз бројне улоге ту је и прегршт награда, међу којима са посебним акцентом наглашава једну давну, освојену у Пулском позоришту за лик Николетине Бурсаћа. Последњих месеци са великим успехом, уз колегиницу Драгану Стојановић Данду, у дуодрами о Милени Павловић Барили тумачи лик Бруна Барилија, оца велике Милене, и са огромним еланом представља „Удружење позоришних и филмских уметника браничевског округа”.        

Приликом сусрета са данашњим саговорником констатујем да чак и његово детињство подсећа на филм. Слушајући животну причу Благоја Савовића на тренутак га доживљавам као малог Ранка из остварења Обрада Глушчевића „Вук Самотњак“.

Рођен у Петровом селу, крај Кладова, Благоје је одрастао на обронцима планине Мироч, како каже, као горштак:

– Није ни део позоришне представе, нити неке бајке, то да ме је мајка Роса Грујичић, после развода далеке 1955. године, као једно од троје деце повела са собом да не би били храна вуковима у планини. Тако сам се обрео у Пожаревцу, сећа се Савовић, и наставља:

– Уписом у Основну школу „Његош“, уз другове, лакше савладавам тежак живот који прати моју породицу, а својеврсна крила добијам када ми једног дана, сада почивша наставница Милена Кнежевић, уступа малу улогу за школску представу. После пар проба у мени је видела доброг рецитатора и талентованог глумца. То је била одкочна даска ка „даскама које живот значе“.

Иако је положио пријемни испит за Гимназију, Благоје уписује и завршава пожаревачку Пољопривредну школу, а по запослењу у тадашњој Месној индустрији „МИП“, креће у својеврсно животно истраживање. Стари корзо, башта Дома ЈНА, стадион малих спортова… Но, срце га сада далеке 1969. године понајвише вуче у Улицу Кнеза Лазара, тачније у тадашњи Дом омладине. Дух аматеризма и стваралаштва претвара се у магнет који га и данас чврсто вуче ка позоришним чарима.

– Прва улога коју сам добио била је рола мајстор Тозе у представи Радета Павељкића „Вечити студенти“. Комад је режирао Миодраг Мага Милановић, а ја и сада у шали кажем да надимак мог пријатеља и сјајног редитеља – Мага, није случајан, јер он и јесте својеврстан маг када је позориште у питању.

Како је текло ваше даље глумачко стваралаштво?

– Ја сам, буквално, сваки слободан тренутак посвећивао глуми, учењу улога, смишљању најбољих решења, и то све паралелно са редовним послом. Љубав ка сцени није дозвољавала да осетим ни трунку умора. Напротив, то је нека невидљива и нова снага. Неки од ликова који су ми врло драги и са којима сам широм бивше Југославије остварио личне, али и колективне успехе су:  Поп Спира, Рада ковач, Петар из „Кир Јање“, Живан Кесерић из Глишићеве „Подвале“ (три награде у два наступа), Николетина Бусаћ, Провалник у представи „Поноћни провалник”, Поручник Тасић из представе „Свети Георгије убива аждаху“, чије монологе изводи и данас када се обележава завршетак „Великог рата“, потом, Дробац у „Путујућем позоришту Шопаловић“…

Доста глумите и за децу…

– То је читава серија представа и улога до данас. Ипак, издвајам лик Мује у комаду „Најтежи испит“, када ме је редитељ Мага замолимо да на сцени не умирем тако верно, јер деца у публици – плачу!

Један од преокрета у глумачком стваралаштву Благоја Савовића настаје 1994. године.

– Те године почињем професионално да наступам у једном броју позоришта, али и филмовима. Наравно, не заборављајући потребу свог града да културној дуги Пожаревца додам још једну боју. Пре неколико година, са истомиљеницима, покренуо сам иницитативу за оснивање „Удружења позоришних и филмских уметника браничевског округа“, које данас добро фунционише и у оквиру кога је прошле године реализована позоришна представа „Милена Павловић Барили – Пожаревац одјекује у мени!“. Уз колегиницу Драгану Данду Стојановић, која маестрално изводи лик наше славне суграђанке, до данас смо комад извели равно 25 пута.

Поменута представа је после пожаревачке премијере са успехом изведена и у Руском дому, као и Италијанском културном центру у Београду, а Савовић нам открива и сјајну идеју:

– Зашто после Пожаревца и Београда представа не би наставила животним путем велике Милене? Није немогуће да то буду Рим, Минхен, Москва, Мадрид, Лондон, Беч, Њујорк…

Ваши даљи планови?

– Уз улогу Бруна Барилија, Милениног оца, тренутно радим на још неколико пројеката. Ту бих издвојио текст „Чујте Срби” Арчибалда Рајса, који је већ уобличен и лагано „иде“ ка позоришној сцени. Наравно, и остали планови везани су за „Удружење позоришних и филмских уметника браничевског округа“, првенствено ка развоју позоришног заната на овим просторима и то путем глумачких и редитељских радионица, али и школица за најмлађе у којима ће предавачи бити најзначајнија имена српског театра.

Влада Винкић