ДАНИЦА ЂОКИЋ, ЕТНОЛОГ: Сведок промена и заборављања

Objavio: | 04/12/2017

Етнолог Даница Ђокић објавила је преко  70 стручних чланака у часописима у Србији и ван ње, један је од аутора монографије о селу Звездан, приредила је 12 тематских изложби и 9 каталога, а од ауторских издања издваја књигу „Занати у Пожаревцу крајем 19. и почетком 20. века“, која је многим ауторима послужила као база за књиге или пројекте. За собом има и пет документарних етнолошких филмова. За разговор са њом користимо период када се истраживачки рад са терена претапа у стручну литературу намењену будућим генерацијама.

Даница је рођена у Пожаревцу 1. августа, а због датума, баба Живка је увек говорила да је „осванула на Светог Илију“. Првих пар месеци провела је у Ореовици одакле су јој родитељи Ђокица и Љубинка Ђокић, али и сви преци уназад више од 200 година.

– Док сам била беба преселили смо се у Пожаревац, а нешто касније на свет долази сестра Лелица Ђокић, сада Спасовић. Расла сам у складној породици, која је уместо новца на претек имала љубав родитеља према својој деци. Отац је био благ, мајка мало строжија, таман толико да се деца не размазе и да постану вредни и честити људи. Рано детињство провела сам у Југовићевој улици, а у кући је увек било добрих књига које је тата куповао од трговачких путника који су свраћали у млекару у којој је радио.

  Похађала је Основну школу „Његош“, а љубав према књижевности и добре основе српског језика стекла је од разредне наставнице Милене Кнежевић. Потом уписује Гимназију, а у слободно време тренира  карате и  чини што и већина из генерација: чита књиге, слуша музику, гледа филмове у тадашњим биоскопима „Морава“ и „Култура“. Радо се сећа игранки у Гимназији и башти Дома омладине. Воли Црњанског и Дучића, а „Мостарске кише“ зна наизуст. Помало је шила, радила таписерије, правила лутке од крпица. Уз све то,  знала је још нешто…

– Још у првом разреду, знала сам да ћу уписати етнологију. Љубав према друштвеној прошлости и културној историји, дефинисао је мој теча, професор на Шумарском факултету, др Стевица Стефановић, свестран и образован човек купио и прву етнолошку књигу – „Мит и религија у Срба“ Веселина Чајкановића.

Етнологију Даница Ђокић на Филозофском факултету у Београду уписује 1979. године. Студије окончава радом  „Култ дрвећа код Срба“ и прва је Пожаревљанка која је дипломирала етнологију.

Како су текли Ваши студентски дани?

             – То је било студирање у правом смислу речи. Сваки испит се припремао из гомиле литературе. На вежбама смо писали семинарске радове, јавно читали и дискутовали о њима. Највише сам волела духовну културу, предмет се звао Етнологија Југославије – духовна култура. Предавао је професор др Душан Бандић, непосредан, духовит, близак студентима, без сујетне потребе да му се уз име пише и титула.  Значајан утицај на мене оставио је и академик Петар Влаховић. Био је прави господин.

Даница се одмах по завршеним студијама, запослила у Народном музеју Пожаревац. Био је то, како каже, спој срећних околности и у тој установи је непрекидно 33 године. Од 2006. носи  звање музејског саветника.

– Још као приправник кренула сам са истраживачким радом на терену. Тај део посла одувек сам највише волела, јер омогућава контакт са људима, упознавање са природним и културним наслеђем једног краја. Народни музеј у Пожаревцу покрива територију у које спадају предеоне целине као што су Хомоље, Звижд, Млава, Стиг, Пек, Поморавље и Подунавље. То је неисцрпна ризница за једног етнолога. Међу првим истраживањима било је испирања злата од праисторије до данас у сливу Пека.

Да ли теме које истражујете бирате сами или су они део неког дугорочног плана институција за које радите?

– Увек сам сама бирала теме за рад. У томе су сви стручњаци самостални, јер предлажу свој програм рада, осим, ако се не укаже потреба за нечим. У глобалу, рад је самоиницијативан… Од 2012. године, Министарство културе и информисања финансира етнолошке пројекте које сам осмислила и написала. Од пре пар година и Град Пожаревац, уз редовне активности, финансира и пројекте, тако да се можемо похвалити да имамо значајну подршку Града. Последњих година је акценат на заштити нематеријалног културног наслеђа према Унесковој конвенцији.

На чему тренутно радите?

-То су два пројекта:  „Мултикултурални аспект обредне праксе у Североисточној и Источној Србији на примеру ритуала везаних за воду и ватру“, који финансира Министарство културе и информисања Србије са циљем да  се ти ритуали упишу у Национални регистар нематеријалног културног добра Србије. Други пројекат финансира Град Пожаревац, а то је „Етно-култура Млаве“.

Да ли постоји пројекат који бисте посебно истакли?

– Мени најдражи је онај који сам самостално осмислила још пре него што су пројектне активности постале правило. Реч је о етнолошким истраживањима у селима око Петровца на Млави почетком 2000. године. То је био последњи тренутак да се истражи прави традиционални образац обредне праксе. Истражујући данас на истом том терену, сведок сам промена и заборављања, али и те промене су значајне за поимање стварности.

             Наша саговорница аутор је неколицине документарних филмова  за које је освајала признања: на Међународном фестивалу етнолошког филма у Београду добија награду за остварење „Бацање крстова“, на „ЖИСЕЛ“-у у Омољици прву награду „Златни Сунцокрет“ за филм „Другаричење“,  на Фестивалу у Кучеву „Златни пастир“ за филм „Беле покладе у Хомољу“, ту су награде Етнографског музеја у Београду за најбоље филмове на тему живот села ( „Другаричење“ и „Бацање крстова“) док  је за филм „Трајање“ на фестивалу у Великој Плани  освојила „Златну буклију“. Уз поменуте за филмски, добитник је Повеље културе Пожаревца за рад у области етнологије.

           Шта је тематика Ваших будућих истраживања?

– Акценат ће бити на нематеријалном културном наслеђу, адекватној заштити и презентацији. Издвајам Хомоље, које још чува архаичне обрасце који су кључ за разумевање свих културолошких процеса. Жеља ми је да своје радове објединим у једну стручну књигу, јер нема много емпиријске етнолошке грађе о браничевском крају и да публикујем књигу о обичајима у насељима петровачке општине.

            Који Вас животни мото води кроз живот и рад?

– Мој мото је ЉУБАВ, јер само она подразумева несебично давање, а за узврат добијате задовољство да сте неком били од користи – породици, детету, пријатељима, народу, на крају и држави и да сте се имали “за шта и родити“, да сте оставили траг на овој планети.

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *