Уметничка душа која плени племенитошћу, добротом и талентом кад – тад доживи сатисфакцију за своје особине и исказани труд у области стваралаштва којој посвећује живот. Међу њима, овом приликом издвајамо Данијелу Божичковић Радуловић – врсног педагога, сјајног књижевника, талентованог сликара, друга и, надасве, племениту и пожртвовану мајку Саше, Ивана и Јована. Ова, 2017. година за Данијелу спада у оне када се бачени бумеранг позитивности и специфичне креативности вратио право у њене стваралачке руке: додељено јој је највеће признање у култури – Златна значка КПЗ Србије за дугогодишњи рад и заслуге, у Дољевцу, Општина Кочани, добила је прву награду на Књижевном конкурсу ,,Мргуд“ за љубавну причу „Испод површине“, док је само пре десетак дана у Житишту на 17. Књижевном конкурсу ,,Банатско перо“ у конкуренцији 1158 радова, за сатиричну причу „Кафка у Србији“ освојила признање „Бело перо“.
Рођена у Белој Цркви, банатском делу плодне војвођанске равнице, сећања на детињство и одрастање обојена су топлим и нежним тоновима. Да ли у тој идили лежи питање на одговор: када је Данијела почела са књижевним стваралаштвом?
-Одрасла сам у породици са наном, дедом и родитељима мајком Загорком и оцем Миланом. Још као мала, била сам окренута уметности, писању и цртању. Можда је то и прави одговор на питање од када пишем – од када сам научила слова. Та потреба да емоције насликам бојама и речима, прати ме читавог живота. Наравно, сазревањем је дошло до преображаја у неке другачије облике и начине испољавања.
– Шта је утицало да се из овог окружења и идиле стваралаштва препустите педагогији, која је, заправо Ваше професионално опредељење, поготово да из бескрајне равнице на крилима чувене банатске кошаве „одлепршате“ у висине хомољских планина, у свет бачијар и тајни које су понекад на ивици легенди и стварности?
– После основне, уписала сам средњу педагошку, према којој ме је усмерила љубав ка деци и жеља за преношењем знања. Педагошка академија у Вршцу била је логички наставак мог школовања. Завршила сам Педагошку академију, као један од 10 најбољих студената и мислила да могу да променим свет. Нисам желела посао у другој области, те сам упорно конкурисала. Гинисовим речником: десило се! Конкурисала сам на 268. место, била је то жагубичка Општина, школа у Крепољину, издвојено одељење Близнак. Никад чула. Но, био је то прави изазов жеље да почнем да радим у струци. Села сам у ауто и кренула. Новембар, 1990. природа никад лепша, од златно-жуте до тамно- црвене боје, и ја, из моје равнице бих фасцинирана тим призором. Заљубила сам се. У планине, ваздух, народ. Заволела на први поглед децу у гуменим опанцима и остала ту. Рад са ученицима у комбинованом одељењу мале сеоске школе било је за мене непроцењиво искуство. Схватила сам шта значи тежак сеоски живот, и мука родитеља који су живели искључиво од земље, стоке и оближњег рудника. Та деца, која су пешачила и по неколико километара до школе, и по киши и по снегу, имала су јаку жељу и вољу да промене свој живот набоље, и многи су и успели у томе.
У међувремену, Данијели се дешава љубав, упознаје садашњег супруга, рађа двоје деце и завршава Учитељски факултет у Јагодини.То је било време када се породица сели у Петровац. Из области просвете прелази у област културе, запосливши се у Народној библиотеци ,,Ђура Јакшић“.
– После две године рада у Библиотеци, дошла сам на руководеће место. Са прекидима, у три мандата, представљала сам Библиотеку, све до 2016. Стицај околности ме одводи у Мало Црниће у Библиотеку „Србољуб Митић“. Од почетка 2017. радим тамо, на моје велико задовољство, јер су културне активности, у овој, условно речено, малој Општини на високом нивоу. Пут је трасиран на прави начин, треба га само следити и уносити неке нове и креативне идеје…
Данијела Божичковић Радуловић се осим основним послом бави и уметничким стваралаштвом: пише прозу, а како нам каже: песме су јој, тек понекад, излет. Наравно, неизбежно питање је: инспирација?
– Налазим је у обичном, свакодневном животу, јер сам сигурна да је сам живот дубљи и комплекснији од било ког филма. Омиљена тема су ми односи међу половима, јер је тај терен неисцрпан…
Из пера Данијеле Божичковић Радуловић изашла су три романа: „Имате ли чудне снове“, „Чипка и Чоколада“(коауторство са Антилетом Живковић) и роман за децу „У страху је велики страх“, који је написала са најмлађим сином, а илустрације је радила кћер.
– Написала сам и две збирке прича: „Звездане приче“ и „Сочно и опоро П.С. Поверљиво“ као и књигу поезије „Буди безобразно лепа“. Управо за сајам књига у Београду изашла је књига „Чипка од Чоколаде“, а у свом опусу могу да се похвалим књигом на македонском језику „Под кожа“.
Наша саговорница је и члан Удружења ликовних уметника Петровца, имала је двадесетак заједничких изложби, а управо припрема самосталну.
– У сликарству, омиљене технике су ми акрил и уље, а користим пастел. Мотиви су природне лепоте и наглашавам да своје књиге увек сама илуструјем, тако да увек чине колаж речи и слика.
Уз све поменуто, Данијела је глумица у позоришту – некада белоцркванском, потом у петровачком, а од скора и у малоцрнићком. Где је ту подршка породице?
-Мој супруг Бата и деца Саша, Иван и Јован, уз мене су. Не могу да кажем да је увек лако, лепо и једноставно, али, љубављу и вољом успевамо да превазиђемо тешкоће и проблеме, и да идемо путем, који смо као породица зацртали. Уз то, јако ми је важна добра сарадња и подршка средине у којој радим. Ја такву сарадњу имам у Општини у којој радим, почевши од људи који су на челу малоцрнићке Општине, преко сарадника у осталим јавним и образовним установама. Често кажем: „Човек сам не може ништа, када се удружи са себи сличнима, и чуда су могућа“. Зато, ја верујем у чуда коју стварају добри и вредни људи својом позитивном енергијом и хуманим ставом према другима. Рекла бих- имам среће, или можда, срећа има мене, јер никада нисам престала да верујем у њу.
Планови Данијеле Божичковић Радуловић?
– Да завршим „Књигу Отисака“ (приче из Библиотеке и кафане) и да напишем роман „Салон – прича о Ромима“. Наравно, промоција књиге „Чипка од Чоколаде“, која још мирише на свежу штампарску боју, и та самостална изложба слика, која ће почети у Српској Црњи и стићи до куће Ђуре Јакшића у Београду.
Питање плус: Тајна Вашег осмеха који ни једног тренутка нашег разговора није силазио са лица?
– Тајна мог осмеха?! Нисам ја без проблама, свако их има, само што их не носимо сви на исти начин. Код мене је то једноставно. Ја живот доживљавам као награду, а не као казну.
Влада Винкић