Дошао у Пожаревац, заљубио се у Пожаревац и остао у Пожаревцу. Делује као игра речи, но, за вишедецијског спортског радника и успешног привредника поменуто је само део животног пута. Стицајем околности рођен је у Пећи, када су родитељи на Ђурђевдан били у посети Патријаршији, одрастао је уз оца Вука и мајку Персиду у Прибоју где су отац и мајка били на служби. По завршеном четвртом разреду основне школе Ђорђије се са братом Зораном сестрама Ђином и Зорицом враћа у Мурино у Црној Гори, које је заправо родно место родитеља. Ту је завршио преостала четири разреда, док средњу школу похађа у Прибоју, где почиње да се бави фудбалом. Током студија у Сарајеву, напушта фудбал и за хоби бира џудо, а одласком у Зеницу и запослењем у „Минелу“, озбиљно се препушта професији. То је увод у причу нашег данашњег саговорника Ђорђија Бојатовића, директора предузећа „Минел Еним“ у Смедереву и председника Фудбалског клуба „Млади радник“.
За себе каже да је човек технике који се бави економијом, заражен спортом и фудбалом, а лечи се хуманитарним радом. То је његова посебна комбинација која му чини задовољство. Но, занимало нас је откуд особа одрасла стотинама километара даље од овог краја у Пожаревцу.
– Стицај околности био је такав да на студијама у Сарајеву спријатељим са момком из Крепољина, Миодрагом Станисављевићем и посетим овај крај, али ни сањао нисам да ћу у овом делу Србије живети, прича нам Бојатовић – Но, захваљујући „Минелу“ из Зенице долазим у Смедерево, ту упознајем Пожаревљанку Драгану, у коју се заљубљујем, оснивамо породицу коју успоро оплемењују ћерка Марија и син Војислав, а Пожаревац за мене постаје најлепши град на свету. Бескрајно га волим и он је који је за мене данас најлепши на свету.
Животна прича Ђорђија Бојатовића имала је такву нит да му пружи велику част и лично задовоство да постане један од најмлађих директора у историји „Минела“. Тада је имао само 28 година.
– Било је неких размишљања да радим у Београду, али сам ја таквог кова да је боље три сада бити на радном месту, него толико провести само у путу Пожаревац- Београд- Пожаревац. Смедерево је неупоредиво ближе и за њега сам пословно везан до данашњих дана, говори наш саговорник.
– Чињеница је да није све ишло глатко. Деведесете године су многима, па и „Минелу“ донеле прегршт проблема, јер упркос пружању услуга и уложеном раду, нисмо успевали да наплатимо потраживања, а требало је преживети и опстати. Моји Смедеревци и ја, направили смо варијанту да у саставу „Минела“ направимо нову фирму у сарадњи са тадашњим београдским „Енимом“, и тако настаје „Минел Еним“. Никада нисам био сујетан у послу који обављам, тако да сам подршку потражио и добио од Миће Трифуновића, сјајног економисте, који је уложио несебичне напоре не би ли нам помогао, сећа се тог периода Бојатовић.
– Стицај објективних околности, неповољне економске прилике и транзиција доводиле су до успона и падова у послу. Упорност и труд читавог тима којим руководим, али и чињеница да Железара чији смо ми кооперанти, сада ради успешно, као и остала бројна ангажовања доприносе да данас „Минел Еним“ постане једна од успешнијих фирми у земљи.
Паралено са привредним активностима Бојатовић наставља своје интересовање за фудбал. Уведен у свет спорта још као пионир после дугогодишње паузе уз наговор пријатеља Драгана Вукосављевића, улази у „Млади радник“ где као потпредседник Клуба почиње рад са Омладинском школом. Усавршава њихове услове уступајући „Минелове“ старе бараке, појачава озбиљност у раду, организује припреме, а кроз школу пролази на хиљаде тинејџера. Сматрајући да је постигао довољно, Бојатовић се лагано удаљава из омладинског фудбала. То је мало потрајало, али није било лако извући се из ових вода…
– У једном разговору пријатељи су ме питали да се вратим у сферу фудбала, а ја као да сам то једва чекао. Данас сам председник Фудбалског клуба „ Млади радник“ и без обзира на то што ме појединци критикују, ја живим неки нови живот јер осећам да тај „Млади радник“ са мало помоћи сарадника, а уз велику подршку Града Пожаревца враћам Клуб тамо где му је и место, говори Ђорђије Бојатовић. – У Српској лиги смо, уз велику помоћ Бранка Стојаковића који је као потпредседник Фудбалског савеза Србије пружио огромну духовну и моралну помоћ. Ми смo све селекције пријавили за такмичење у западној Србији, тако да се дешава да су нам омладинци први, кадети други, пионири су у врху, имамо три селекције у развојним лигама које су прве. Све то показује да се у пожаревачком фудбалу нешто дешава и нема напретка док не створимо нашу децу, наше наде и таленте извучемо на површину. А талената има, само им треба подршка.
Бојатовић наглашава да је „Млади радник“ протеклу годину финансијски окончао без динара дуга и то је очигледно спона економије и домаћинског односа, коју као руководилац у „Минел Ениму“ пресликава и примењује у Клубу на чијем је челу.
Имајући у виду обавезе на послу, у Клубу, да ли и колико времена имате за породицу?
– За породицу се увек мора наћи места. Она је основ свега што ме покреће. Прва у низу моје подршке је супруга Драгана, која се и у најтежим тренуцима налази уз мене, прича Бојатовић
– Ту је ћерка Марија, иначе удата за фудбалског тренера Владу Стевића. Они имају два сина од којих један игра у Звезди, а други је на деду, јер још увек не зна којим ће се спортом бавити. Још једна подршка је син Војислав иначе дугогодишњи фудбалер „Младог радника“. Воја има троје деце два сина и кћер, од којих млађи такође игра у „Звезди“ а старији у „Младом раднику“. Најмлађа у породици је унука која нам свима причињава огромно задовоство и радост.
Као што и сами видите, Бојатовићи ипак не могу без фудбала!
Влада Винкић