Kарло Тушек, близу својих осамдесет година, сигурно је јединствен у Kостолцу тиме што на Дунав одлази искључиво чамцем на весла, без пенте. У времену модерне технологије, брзог темпа живота и опште трке за новцем и зарадом, људи који живе у складу са природом, узимајући из ње само онолико колико им је довољно за најосновнији живот, права су реткост.
Један од таквих је Kарло Тушек из Kостолца, електротехничар, пензионисани стручњак костолачких термоелектрана и деценијама уназад риболовац.
Откако је у пензији, постао је прави „човек од Дунава“. Препознатљив је по посебном, рекло би се готово филозофском односу према рибама, са којима живи већ више од пола века. Води се ставом да је човеку из природе допуштено узети тек онолико колико му је довољно да скромно преживи.
На питање зашто на Дунав одлази користећи искључиво погон на весла, то јест, снагу сопствених мишића, Карло каже:
– Веслање је, само по себи, нека врста хармоније покрета, склада покрета и лепоте уживања у једном медију као што је Дунав, који је најмоћнији међу рекама нашег региона. И сам боравак на води увек човеку причињава задовољство, при чему сваки звук који није природан ремети ту лепоту и ужитак у природи.
Додаје да га и ефекти или последице његовог некадашњег посла у термоелектрани, где је годинама био изложен зрачењима, мирисима испарења угља, угљеној прашини.., вероватно чине и додатно осетљивим на неприродне мирисе, па и издувне гасове пенте (мотора). Не дозвољава да ишта надвлада непоновљиву арому озона који карактерише чист ваздух изнад воде, посебно после кише. Ужитак употпуњују само равномеран шум док спушта весла у воду и трење канапа о чамац при спуштању сидра.
Управо из тог чамца, дугог четири метра, Kарло пеца већ годинама. Заједно одлазе до само њима знаних места у дунавским водама.
Овај скоро па осамдесетогодишњак изгледа далеко млађе, а начином на који живи последњих двадесетак година, откако је отишао у заслужену пензију, објашњава своју одличну физичку кондицију.
– Волим Дунав и добро се осећам на води. Живим више од 40 година са риболовом и одлазим веслајући. Готово све квалитетније што уловим, ја поклоним. Оно друго, ситнију рибу, поједем. Тако да скоро 20 година практично постим и најчешће се храним рибом. Можда у томе треба тражити разлог доброг здравља и кондиције. У „посту“ сам вероватно и физички и духовно ојачао и у томе сигурно има нечега, прича Карло, који је такође велики љубитељ добре књиге и располаже завидном библиотеком наслова из белетристике, историје, уметности, психологије и филозофије.
Нема дилему да човек, у случају потребе, може преживети искључиво од Дунава и онога што из њега узме. Ипак, у томе мора имати меру. Напомиње: „Шаран, смуђ, сом.., испод мере – пажљиво откачи и врати у воду!“
– Риба је божје створење као и човек. Бавећи се пецањем, човек мора добро водити рачуна да то не злоупотребљава. Значи, чак и ако би могао да се обогати, не може себи дозволити да изгуби поштовање према тој риби као плену и мора се рационално односити према улову, поручује Карло.
Иначе, у риболов иде искључиво штаповима – алатом који подразумева низ система, у зависности од места и врсте рибе. Улов су најчешће велики смуђеви, штуке, шарани, а прошле године је извадио најкрупнију бабушку, десетак шарана од којих је поједничано сваки био тежи од пет килограма. Неке рибе су имале и више од 10 килограма… Јасно да улов не зависи само од среће, већ је важно и знање и искуство.
Како каже, када крене на воду тачно зна дан, чак и сат када риба мора да ради:
– Риба у свом циклусу храњења, који зависи од утицаја месечевих мена, односно кретања Месеца, има тренутака када је буквално потпуно неконтролисана и када се креће и понаша као искључиви предатор, односно граби буквално све што може уловити као плен. То су тренуци када треба ићи на пецање и улов је тада готово загарантован.
Карло такође тврди да је кретање у риболов попут поезије, тако да када човек једном спозна њене чари, више се не одваја од воде и пецања.
Мирослав Бундало