Током прошле године штампана је научна монографија посвећена Благоју Нешковићу, значајној личности комунистичког покрета Југославије у ратном и периоду непосредно после II светског рата, у издању Института за српску културу. Аутор овог дела недавно промовисаног на Коларчевој задужбини, али и бројних других научних радова је Ена Мирковић, којој је поменуто дело била докторска дисертација. Данас је ангажована на Институту за српску културу у Приштини, са звањем научног сарадника. Истраживачки се бави историјом Југославије, конкретно периодом Другог светског рата и непосредно после њега.
Ена Мирковић је одрасла на селу, у породичној кући у родном Малом Црнићу, уз родитеље Дијану и Светомира, старију сестру Ану и баку и деку – татине родитеље.
– Иако сам тренутно у великом граду, периода у Малом Црнићу се сећам као једног од најлепших у животу и сматрам да је одрастање на селу велика привилегија за дете. Такође, посебан значај има одрастање уз старију сестру. Тај однос је заиста посебан, поготово подршка која произилази из њега.
У малоцрничкој породици Мирковић образовање се одувек ценило. Енин отац Светомир – Бата и мама Дијана су факултетски образовани.
– Тата је цео радни век провео као новинар – уредник у Радио Пожаревцу уједно обављајући послове дописника ТАНЈУГ-а и Радио Београда. Био је проглашен и за најбољег новинара у Србији. Мама је по струци педагог и дугогодишњи директор Центра за социјални рад у Малом Црнићу. То што су обоје поред породице били посвећени и каријерама имало је велики утицај на мене, да се такође развијам у том правцу, прича наша саговорица.
Љубав према књигама Ена Мирковић открива у Основној школи ,,Моша Пијаде“ у Малом Црнићу коју завршава као ђак генерације. Наиме, тетка Светлана радила је као школски библиотекар, тако да је обожавала боравак међу књигама.
– У том периоду подједнако сам волела поезију и прозу, па и окушала у писању новеле која је дочекала да буде штампана. Интересовала ме је и музика, те сам похађала и Музичку школу „Стеван Мокрањац“, учећи флауту у класи Јелене Живановић и Ане Филиповић. Ипак, у основној школи се родила моја највећа љубав, која и данас траје, а то је љубав према историји. Рађање те љубави делом дугујем наставници историје Славици Шојановић, чијих се часова и данас са носталгијом сећам.
Награде и признања
Још од основне школе наша саговорница је добијала награде и признања, почев од Вукове дипломе у основној и средњој школи и титуле ђака генерације у обе школе, преко награда на такмичењима из историје, до признања за ангажовања на пројектима САНУ.
– Као посебно драгу издвајам Плакету коју ми је доделила моја општина Мало Црниће 2017. године за постигнуте резултате у научном раду, додаје Ена.
Уследила су и прва такмичења из историје, награде, а усмерење ка историји се геометријском прогресијом увећавало. Наставак школовања у Пожаревачкој гимназији даје јој ширину која касније много значи. У овој образовној институцији стиче и прве праве пријатеље, међу којима издваја и данас најбољу другарицу Ивану. Још једна „одскочна даска“ за студије историје су семинари друштвене историје у Истраживачкој станици Петница.
– То ми је пружило нове увиде у историју, не само као школски предмет, већ као науку. Почињем да пишем истраживачке радове. Тада први пут улазим у архив као институцију и долазим у контакт са изворима. Осећала сам се као да откривам велико богатство, изнова и изнова, и тада се јавила та истраживачка страст која и сада траје.
Како су протицали студентски дани на одсеку историје Филозофског факултета у Београду?
– Нова етапа у мом животу, по питању осамостаљивања, упознавање нове средине и академског опредељења. Наставила сам да похађам семинаре у Петници, ового пута као млађи сарадник учествујући у организацији семинара и радионица, што је имало утицај за развијање мојих педагошких вештина. У току студија се историја Југославије издвојила као област која ме највише занима и то је заслуга професора академика др Љубодрага Димића и моје драге професорке и менторке др Мире Радојевић, коју сам доживљавала не само као изврсног стручњака, већ и великог педагога. У току студија имала сам прилике да будем у Организационом одбору међународне конференције на Филозофском факулету у Београду и да учествујем и на I Међународној конференцији у Москви, поводом 65 година победе над фашизмом.
„Верујем да треба волети оно што радите, јер можете радити много послова у животу и обављати их чак врло добро, али љубав је оно што прави разлику између одрађивања обавеза и преданости и уживања у раду“, поручује Ена.
По дипломирању Ена уписује докторске студије на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Рад на докторату, темељан и озбиљан процес, завршава 2016. године са просеком 10 и наглашава велику захвалност менторки Мири Радојевић, која ју је успешно водила са намером да помогне на Енином путу озбиљног научника. Тренутна област Ениног истраживања је историја Комунистичке партије Југославије. До сада је објавила двадесетак радова на ту тему у различитим зборницима и часописима.
Ангажовани сте у Међуакадемској комисији САНУ у Београду и Мађарској академији наука МАН?
– Што се тиче сарадње са САНУ и ангажовање за Међуакадемску комисију и Државану комисију убијених за тајне гробнице, све је почело 2011. године сарадњом мог Факултета са Институтом за савремну историју из Београда, када сам ангажована у комисији при САНУ и тај рад сматрам драгоценим искуством.
Влада Винкић