Oмладинске радне акције пре пола века биле су један од веома популарних начина за изградњу објеката у земљи која се налазила на путу опоравка. Бригаде младих градиле су путеве, пруге, мостове, фабрике, хидроцентрале, насипе поред река… Добровољни омладински рад није имао алтернативу. И свако ко је једном упознао чари бригадирског живота, поново би му се враћао.
Данас омладинске радне акције живе једино у сећањима тадашњих учесника. Скоро да су заборављење јер су и ти учесници већ у неким добрим годинама. Да није писаних докумената, садашње генерације једва да би знале ко су били акцијаши. И овај данашњи чланак у рубрици поводом 75 година „Реч народа“, који је први пут објављен 7. августа 1975. године, управо има за циљ сећање на године омладинског полета и добровољног рада у некадашњој Југославији.
Препланули од сунца са рукама пуних жуљева и нескривеним жалом за данима другарства које су оставили за собом утканим у километре пруге Београд-Бар, вратила се са акције бригада „Норберт Вебер“. Њих 43 учесника са разних страна: из Сиска, Смедерева, Никшића и Костолца срдачно су по повратку дочекани у центру Костолца.
Тридесет дана ударничког рада на 700 метара надморске висине и исто толико дана бригадирског живота у насељу „Јабука“, остаће им дуго у сећању, а Љиљани Јовић, обрачунској службеници из Костолца посебно, јер она је била прва у смени којој је припала част да по завршеном радном дану као највреднија, спусти заставу и ујутру је пред очима 380 постројених ударника поново подигне на јарбол. У бригади „Норберт Вебер“ она је једна од само три девојке, добитнице ударничке значке. –Оно што Љиља може не могу двојица, кажу њени другови. А она, поносна на то одговара:
– Бригадирски живот о коме сам само слушала, сада сам и доживела. Младост, увек ведра и полетна одвешће ме и наредног лета на градилишта омладинских акцијаша.
И за Махнић Милана, прецизног механичара из Железаре Сисак, деоница пруге Београд – Бар, која је грађена ове године, значиће много више него свима онима који том пругом већ наредне године буду путовали. Као доказ ударничких дана живеће пруга годинама после. То је оно што све градитеље испуњава посебним задовољством.
Другарство је реч која се најчешће може чути у разговору са бригадирима. И Новица Петровић, бравар из Железаре Смедерево истиче да се на градилишту и у насељу са том врлином највише сусретао.
– Колико пута се догађало да уморан од посла лежим, а мој део трасе завршавају други из бригаде. Такмичарски дух као да нестане под налетом сазнања да смо сви на истом задатку и да нам је циљ заједнички, каже Слободан Спасојевић, техничар из Никшића.
Емил Церовшек командант бригаде, Првослав Јовић, председник Збора бригадира, Димитрије Грујић, ударник, Радослав Меденица, Драган Рајчић, Добрица Маринковић, Франц Хочевар, Амделија Рамиз, Радиша Стојковић, сви из Костолца, добитници су похвалница за рад на прузи, и задовољни оним што су урадили у смени проглашеној једном од најуспешнијих за последњих пет година. Са 19 ударничких значки, оценом 9,63 за укупно остварене резултате, пет пута прогашени ударном бригадом, обећали су нове акције. Сад кад су се добро упознали на изграњи пруге Београд-Бар и побратимили, шта друго него веровати овим младим представницима уједињених југословенских железара.
И док су се једни враћали, други су кретали пут градишта. Два дана раније на пут је отпутовала група од десеторо пожаревачких омладинаца који ће у оквиру бригаде „Седам секретара СКОЈ-а“, заједно са омладинцима Сиња и Прњавора, радити у Мраковици на уређењу спомен обележја подкозарским родољубима. И бригада „Сестре Станковић“ састављена од 49 бригадира из браничевске заједнице, у Ломници код Крушевца, у оквиру акције „Морава 75“ ради на изградњи насипа поред Мораве. Пожаревац је ових дана напустила трећа бригада која учествује на акцији „Сава 75“. Четрдесет и пет омладинки и омладинаца учествује у изградњи спортско-рекреативног центра недалеко од Загреба, на уређењу канала реке Одре и на озелењавању површина.
С. Е.