Није велики број Пожаревљана који знају да је један њихов суграђанин у свету филма на три континента својевремено био познат и веома цењен као сјајан каскадер. Током живота стекао је чак две факултетске дипломе, а људи који га познају рећи ће да је он човек челичних живаца и меке душе. Реч је о Градимиру Гради Костићу. Рођен у Пожаревцу у породици Влајка Костића, познатијег као Влајко Ципов и мајке Љубице, Града је волео дружење, игру, забаву, док га се неки сећају као младића који је на рукама могао да „одшета“ корзо од једне до друге стране. Оно што је значајније, изгледа, мање се памти, а то је велики Костићев дар за атлетику и бројне победе на уличним тркама, медаље и дипломе које је стицао како у родном граду тако и ван њега уз помоћ наставника Угљеше Анђелковића.
Фотографије: Архива Градимира Костића
Стицајем животних прилика, Костић је рано напустио породицу и родни град, обишавши два континента, свој мир пронашао на трећем – далеком Новом Зеланду, не би ли се данас нашао на почетку пута. У Пожаревцу, на Булевару где станује.
– Рођен сам и одрастао у Ужичкој улици, а идол ми је био деда Матеја од кога сам научио да волим и поштујем људе, уз њега сам заволео животиње, што ми је касније, итекако помогло у животу, сећа се свог детињства Градимир Града Костић.
Неразумевање околине и родитеља, али и устрептали дух младог човека допринели су да Градимир рано оде из родитељске куће, далеко, веома далеко…. Но, нас је првенствено занимало како је ушао у опасне каскадесрке воде.
Темељ каскадерства Костић је поставио у – Љубичеву
– Темељ каскадерског живота поставио сам овде, у Љубичеву. Наиме, мој отац Влајко познавао је Миодрага Петровића – Кума, тако да сам често долазио да јашем. А, ја, какав сам био, дозвољавао сам себи да који пут и украдем коња и јашем га сатима. И не само то, савладао сам неке трикове, што ми је помогло да се искажем на неким снимањима у Делиблатској пешчари. Доста сам радио уз помоћ познатог каскадера Вуковића, а једна од првих сцена коју сам снимио била је скок са стене висине 5-6 метара када сам скочио на јахача и оборио га. Физичка спремност и упорност помогли су ми да наставим овај посао.
Костић је каскадерску каријеру наставио у Италији. У филмској кући „Ћиноћита“ проводи неколико година успешно снимајући филмове и телевизијске серије, када одлучује да се пресели у Аустралију.
– У овој далекој земљи оснивам каскадерску групу која уз учешће у снимању филмова, приређује живе програме за широку публику. Уз трикове са коњима, укључујемо рад са аутомобилима, камионима, хеликоптерима, сударе, паљевине и све оно што се може видети на филмском платну. То је било време када сам живео на граници која у секунди одваја храброст од живота, што је трајало пуних осам година.
Костићева каскадерска сцена у једној од бројних ТВ серија
Костић 1975. године напушта ову земљу и сели се на Нови Зеланд. Окупивши десеторо сјајних момака-каскадера, оснива трупу „Луди Киви“, са којом ради изутене сегменте каскадерства.
– На моју иницијативу, у другој половини седамдесетих година организује се јединствено такмичења најбољих каскадера земаља Комонвелта. То су биле заиста изузетне, маштовите и крајње опасне креације, и са задовољством наглашавам да сам две године узастопно био победник са чак десет поена разлике над другопласираним.
Наш суграђанин у далеком свету схвата да се од овог посла не може живети довека, да младост не траје вечито, и да живот није само авантура. После једног скока на коњу са високе литице у море, доживљава тешке повреде и недељу дана бива у коми. Наравно, није одмах напустио каскадерство, али га је овај догађај опоменуо
– Уз напоран физички рад на бројним пословима, уписујем и завршавам индустријску психологију, после чега отварам салон аутомобила. И то не један, већ два! Оженивши Лилни Левент оснивам породицу и добијамо ћерку Даницу. То је био тренутак када се остварује још један део мог животног сна. Но, заборављајући мудре савете свог деде, живот на виској нози, похлепа и сопствена глупост допринели су да скоро преко ноћи – изгубим све стечено. Да несрећа не иде сама, убрзо је преминула и моја супруга, а ћерка Даница је уз моје одобрење са седаманест година отишла на даље школовање. На њу сам веома поносам јер је данас доктор наука, а за неких десетак дана доћи ће у Пожаревац.
Са промоција књиге „КАКО ПОБЕДИТИ ДЕПРЕСИЈУ“ у Београду: Градимир Костић, Весна Пешић-Издавачка кућа “Пешић и синови”, Проф. др Даница Грујичић, неурохирург и Миломир Марић,новинар
Као особа која је боловала и излечила се од депресије, уписује факултет и завршава клиничку психологију. Године 2014. написао је књигу „Како победити депресију“, а у презентацији књиге много су му помогли професор доктор Даница Грујичић и новинар Миломир Марић. После пола века проведених у иностранству, Градимир Града Костић се враћа се у родни град.
– Данас живим на Булевару, у Југовићевој улици, и морам да поменем дивног човека Драгана Арсића који ми је много помогао да као пензионер завршим сву папирологију. Драган је мени као други брат. Но, и ја сам се трудим да у великој мери помажем другима. Мислим да нема хуманитарне акције која је спроведена, а да се ја нисам укључио. Поготово када су болесне особе и деца у питању.
На крају нашег разговора каже да ових дана пише студију намењене Дому за старе особе у Кучеву са тематиком односа према старим особама оболелим од деменције. И то није све, за сам крај сусрета открио нам је крилатицу које се држи, а коју му је деда Матеја давно рекао: „Свој хлеб једи – правду увек кажи. Ћебетом се покриј само онолико колико ти је тело, ако се згрчиш, ћебе ти је велико, а ако се рашириш – ноге ће ти бити хладне!“
Није велики број Пожаревљана који знају да је један њихов суграђанин у свету филма на три континента својевремено био познат и веома цењен као сјајан каскадер. Током живота стекао је чак две факултетске дипломе, а људи који га познају рећи ће да је он човек челичних живаца и меке душе. Реч је о Градимиру Гради Костићу. Рођен у Пожаревцу у породици Влајка Костића, познатијег као Влајко Ципов и мајке Љубице, Града је волео дружење, игру, забаву, док га се неки сећају као младића који је на рукама могао да „одшета“ корзо од једне до друге стране. Оно што је значајније, изгледа, мање се памти, а то је велики Костићев дар за атлетику и бројне победе на уличним тркама, медаље и дипломе које је стицао како у родном граду тако и ван њега уз помоћ наставника Угљеше Анђелковића. 
