Ponosni Vlasi – Vlasi maruoš

Logo-Ministartsva-banner

 

 

О САМРТНИМ РИТУАЛИМА ВЛАХА (4)

 

Упознавање са самртним ритуалима Влаха завршавамо описом радњи при последњем испраћају покојника и ритуалним обредима „цара“ и „помане“. И овом приликом казиваћемо о обичајима у околини Кучева, на основу података које је Даница Ђокић, дипл. етнолог, сакупила током тереских истраживања.

ПОСЛЕДЊИ ОПРОШТАЈ

   Погребна поворка се креће организовано, углавном у устаљеном поретку. На челу поворке носи се крст и воћка или два лескова штапа уместо воћке. Затим иду четири девојке са вином и кољивом, а иза њих је покојник у отвореном сандуку. Вином и кољивом се након сахране служе сви учесници погребне поворке.

На гробу се врши последњи опроштај од покојника. Пре него што се спусти у раку, једна жена је чисти кецељом и босиљком, ако то није раније урађено и најчешће, чланови породице бацају метални новац унутра. У гроб се спушта отворен сандук, па тек онда поклопац. Сматра се недостојним чином да земља приликом затрпавања падне директно на сандук. Зато се преко њега најпре поставе даске, прекривач од најлона и цвеће. Од грађе и опиљака преосталих приликом прављења сандука и крста пали се ватра крај гроба. Пре поласка сви учесници погребне поворке перу руке у кофи са водом и босиљком, а затим их надносе над ватру или кроз руке протрљају угарак. На тај начин се ослобађају „култне нечистоће“ коју проузрокује не само контакт са телом покојника већ и сама његова близина.

Када се укопници разиђу, последњи крај гроба остају чланови најуже породице. Пре поласка обично кажу: „Ми те нисмо оставили самог, а од данас ти је ово вечна кућа и нема ти више повратка међу нас.“

ЦАРА И ПОМАНЕ

   Након сахране припрема се вечера намењена покојнику. Вечера се, као и сама сахрана, зове ЦАРА.

Тиме почиње циклус подушја, који се завршава седмогодишњом поманом. За разлику од осталих подушја, цара се углавном намењује само покојнику.

На цари су присутни сви који су били на сахрани, док се на наредне помане учесници позивају према жељи и могућности домаћина. Обично се уз цару, исте вечери, припрема и деветина, подушје које би требало да се организује прве суботе након сахране. Ако се дају оба подушја одједном, праве се две „камаре“ (гомиле) бабица, једна за цару, а друга за деветину. Прва „камара“ садржи 110 бабица, а друга 35. То су тзв. „чисте бабице“ без икаквих мотива.

На врх сваке „камаре“ поставе се две веће бабице са мотивом  свастике. Горња бабица је шупља и у њој стоји свећа. Поред „чистих бабица“ у неким селима се за сваку „камару“ праве и „законе“, са различитим стилизованим мотивима и посебним називима: св. Арханђел, Бог, Субота, Уторак, Сунце, Месец и Брвно. У том случају, на врх „камаре“ се постави „глава“. За штап се даје посебна бабица и она стоји крај „камаре“, уз остале ствари за које се сматра да ће бити потребне покојнику. У обавезне ствари спадају торба, огледало, чаша воде, тањир са храном, пешкир или марама, лесков штап, свежањ малих свећа и проја. У торби се налази нешто од слаткиша, комад сира, воће, поврће, и неизоставно со и бели лук.

Све јело и пиће припремљено за вечеру поставља се на једном месту поред „камара“. Тада се пале свеће, домаћица кади „камаре“ и јело, и намењује за душу покојника, док у руци држи самртну свећу којом се кади и на осталим поманама, осим на седмогодишњој.

Ствари које се налазе крај „камара“ посебно се намењују и поклањају присутним људима, а најпре онима који су копали гроб. Затим се бабице распоређују по ивици стола („софре“) и сваком од присутних даје упаљена свећа и намењује покојнику. Пре почетка вечере, домаћица у свако јело умочи парче бабице и на тај начин означава да може да се приступи вечери („пушта вечеру“).

Раније се јело постављало на земљу преко белог платна, и то увек напољу. И данас се цара и помане углавном одржавају ван куће. Иначе, за свако подушје припрема се пет врста јела: три варива, печење и колачи.

Помане чине посебан део, условно речено, другу фазу самртног ритуала. Оне су временски дистанциране од обреда сахране, али су повезане са моментом умирања, јер од њега зависи када ће се приређивати.

Редовни циклус помана чини четрдесетодневна, полугодишња, годишња и седмогодишња помана. Тада се обавезно посећује гроб покојника, пре него што се код куће окади и намени јело, пиће и бабице. На гроб се понесе мало хране, окади се и прелије водом. Начин припремања и приређивања свих помана је исти, једино се разликују по обиму и броју „камара“. „Камаре“ се уређују као и на цари. Број „камара“ је непаран и зависи од тога коме све домаћин жели да намени поману. На почетку низа налази се „мала камара“ од две бабице намењена Богу. Последња је „камара“намењена читавој породици и свима који су присутни на помани. Она се састоји из „чистих небројених бабица“. На њу се ставља све што жене позване на поману донесу са собом (цвеће, нешто од јела и различити слаткиши). За четрдесет дана праве се „камаре“ које садрже по 44 бабице, за пола године по 55 бабица, а за годину дана „камара“ намењена покојнпку обично има 110 бабица, а остале „небројене“. На четрдесстодневној помани припрема се и „камара“ за двадесет дана од 22 бабице.

Иначе, за сваку „камару“ се кити по струк кукуруза (или каквог другог зеленила ако кукуруз није никао). Обично се на кукуруз ставља марама или пешкир (данас и кухињске крпе), лецидерски колач и цвеће, а у „камаре“ забоде врбов прут са папирним новцем веће номиналне вредности. Седмогодишња помана је најскупња, само број бабица који се за њу припрема прелази хиљаду. Што се више ствари купи и намени сматра се бољом поманом. Зато је припремање таквих помана израз економског стања једне породице, а често и начин да се искаже престиж.

МАСАЈЕЛ

 Ако ce деветина приређује као посебна даћа, одржава се МАСАЈЕЛ. Обичај масајел састоји се у томе да жена која је чувала покојника, три пута у периоду од сахране до деветине, руча или доручкује у кући покојника. Раније је та жена морала да спава три ноћи у покојниковом дому. Последњег дана (када се даје деветина), поклања јој се тањир са храном, кашика, седам бабица (закона), све увијено у бело платно.

Мали ритуални обед врши се сваког јутра од дана сахране, док се не наврши година. Припрема се непаран број бабица (обично три или пет), и на њих стави упаљена свећа и храна. Прва бабица се намени покојнику, а остале другим мртвим и живим члановима породице, који унапред обезбеђују услове за продужетак егзистенције на другом свету.

Иначе, намењивање за живе је специфичност влашке етничке групе.

 

 

 

„Ритуални обеди посебан су начин комуникације живих чланова заједнице са светом мртвих. Њихова основна сврха садржана је у схватању да је тзв. други свет само рефлексија овоземаљског живота, његових прилика и потреба. И управо се ритуалним обедима жели задовољити потреба покојника за храном и пићем, али и свим другим стварима неопходним за живот како на овом, тако и на другом свету“, објашњава Даница Ђокић, дипл. етнолог.

 

 

RITUALJILJI VLAHILOR DȊ AJ MUORC(4)

 

Kunošćearja ku ritualjilji Vlahilor dȋ aj muorc gatăm ku aja śe să lukră kȋnd să petrjeaśe muortu šȋ ku ritualjilji lu cară šȋ pomană. Šȋ akuma povăstujim dȋ ađeturlji dȋn opšȋna lu Kućiva, dȋn materijalu śe Danica Đokić, etnologu diplomirit, a astrȋns la teren.

PROSTȊTU

            Šȋragu ku al muort mjaerźe organizujit, ȋn rȋnd. Nainće să duśe kruśa šȋ puomu or duoa bȋće dȋ alun ȋnluoku lu puom. Dȋpa aja mărg patru fjeaće ku grȋu šȋ vinu, da ȋnurma aluor muortu ȋn sakrinu daškis. Tuoc dȋn šȋrag, dȋpa śe să ȋngruoapă muortu, jau kȋta vin šȋ grȋu.

La mormȋnt să prostȋašće ku muortu. Pȋnă nu să slobuoađe ȋn gruoapă, dȋkă aja nu je lukrat nainće, o mujearje šćearźe gruoapa ku kjeca šȋ ku busujok,  da aj dȋn kasă lapȋdă ȋn gruoapă banj dȋ fjear. Ȋn gruoapă să slobuoađe sakrinu daškis, da praurmă šȋ zakluopu. Să krjeađe kă nuje bun sȋ piśe pomȋntu pră sakrin kȋnd să ȋngruoapă muortu. Dȋ aja să prȋstă sakrin pun blănj, astrukamȋnt dȋ najluon šȋ fluorj. Dȋn tokatură šȋ materijalu śe a uđit kȋnd să a fakut sakrinu šȋ kruśa să aprinđe fokorjealu la mormȋnt. Pȋnă nu pljeakă dȋ la mormȋnt tuoc spală mȋnjilji ȋn kuofu ku apă šȋ busujok, da praurmă trjek ku mȋnjilji prȋstă fuok or lje frjeakă ku karbunj. Aša fak sȋ fije kurac nu numa dȋ aja kă a fuost ȋn kontakt ku muortu ma šȋ dȋ śe a fuost apruopje dȋ jeal.

Kȋnd tuoc pljeakă dȋ la morminc, uđesk numa aj dȋn kasă. Kȋnd šȋ jej pljeakă, dzȋk: „Nuoj nu će am lasat sȋngur, da dȋ astădz asta je atȋa kasă dȋ vak dȋ veśije šȋ tu nu o sȋ măj vinj la nuoj.“

CARA ŠȊ POMJEANJILJI

            Dȋpa śe să ȋngruoapă, lu muort să dȋa śina dȋ pomană. Śȋna ka šȋ  ȋngrupatu lu muort să kjeamă CARA.

Ku aja să ȋnśeapje ku ciklusu lu pomjeanje, karje să oguoaje ku pomana dȋ šapće anj. Aljes dȋn aljelalće pomjeanje, cara să dȋa numa lu al muort.

La cară šăd tuoc karje a fuost la ȋngrupatu lu muort, da la aljelalće pomjeanje lumnja să kjamă la pomană, pră vuoja šȋ pućearja lu aăja karje fak pomana. Prȋnga cară, tuot ȋn aja sară să dȋa šȋ noa dzȋlje, pomana karje să dȋa ȋn sȋmbȋta adȋntȋnj dȋpa ȋngrupat. Dȋkă aăašća pomjeanje să dȋau odată, să fak duoa kamjerj (kapurj) dȋ kolaś, una dȋ cară, da una dȋ nuoa dzȋlje.  Kapu dȋ cară arje 110 kolaś, da dȋ nuoa dzȋlje 35. Aăja ȋs kolaś fȋrdă sȋamnurj.

Ȋn vȋru lu tuoată kamara să pun duoj kolaś ku motivu lu svastikă pră jeal. Kolaku al dȋ sus je ȋngăurit šȋ ȋn jeal să punje lumanarja. Prȋnga kolaś, ȋn njišće saće, dȋ tuoată kamara să fak šȋ zakuoanjilji, kolaśi ku sȋamnurj pră jealje šȋ karje au aluor numje: Svȋntu Aranźelu, Dumnjedzȋu, Sȋmbȋta, Marca, Suoarilji, Luna šȋ Punća. Atunjś ȋn viru lu kamară să punje KAPU. La bȋt să dȋa kolaku dȋ bȋt karje stȋa lȋnga kamară ku aljelalće stvarurj śe trȋabje lu muort, šȋ śe să dau dȋ pomană. Aśia je traśta, ogrȋnđava, paru ku apă, ćinjearju ku mănkarja, peškiru or kȋrpa, bȋtu dȋ alun, lumanărilji šȋ malaju. Ȋn traśtă să pun dulśecurj, brȋndză, poamje, bukaće šȋ măjkusama sarje šȋ usturuoj.

Tuoată mănkarja gaćită dȋ śină să punje la un luok prȋnga kamară. Atunjś să aprind lumanărilji, găzdarica kăšȋ tamȋnje šȋ dȋa dȋ pomană lu muort kamjerilji šȋ mănkarja, dȋ tuoată vrjeamja ȋn mȋnă cȋnje lumanarja dȋ la muoarće ku karje să tamȋnje la tuoaće pomjeanjilji, numa nu la a dȋ praurmă, la šapće anj.

Stvarurlji śe ȋs lȋnga kamjerj, să dau dȋ pomană šȋ să ȋnpart lu aăja śe a venjit la pomană, da măjȋntȋnj lu aăja śe  a sapat gruoapa. Dȋpa aja, kolaśi să pun ȋn šȋr pră marźina lu astal šȋ ku o lumanarje aprinsă să dȋa lu tuotnat karje a venjit šȋ să dȋa dȋ  pomană lu al muort. Pȋnă nu să pornjeašće ku śina, găzdarica kăšȋ ȋn tuoată mănkarja ȋnćinjźe ku kȋta pȋnje dȋn kolak šȋ aša ȋnsamnă kă puoaće sȋ să pornjaskă ku śina („slobuoađe śina“).

Vrodată mănkarja să a pus pră pomȋnt prȋstă  pȋndză albă šȋ aja ȋntuotdȋuna afară.  Šȋ astădz, cara šȋ pomjeanjilji să fak ȋnlăturj dȋ kasă. Dȋ tuoată pomana să fak śȋnś suoarće dȋ mȋnkărj, trȋ fjerturj (dzemurj), fritură šȋ kolaśej.

Pomjeanjilji ȋs aljeasă šȋ ȋs, sȋ dzȋśem, aduojlja fază ȋn ritualu dȋ aj muorc. Jealje ȋs raznjiće dȋ vrjeamja šȋ ritualj lu ȋngrupatu muortuluj, ma ȋs ljegaće dȋ vrjeamja lu muoarće, kă pră ja să kată kȋnd să fak pomjeanjilji.

Ȋn ciklusu lu pomjeanje ȋs patrudzăśilja, źumataća dȋ an, anu šȋ šapće anj. Nainće, pȋnă nu să la kasă tamȋnje šȋ să dȋa dȋ pomană mănkarja, bjearja šȋ kolaśi, să duśe la mormȋnt. La mormȋnt să duśe kȋta mănkarje, să tamȋnje šȋ să stropjeašće ku apă. Tuoaće pomjeanjilji să gaćesk šȋ dau  ȋntrun fjealj, numă nuje totuna număru lu kamjerj šȋ kȋt dȋ marj ȋs kamjearilji šȋ pomana. Kamjerilji să fak ka la cară. Număru dȋ kamjerj ȋntuotdȋuna je njeȋnparjekat šȋ kȋt o sȋ fije je ljegat da aja lu karje tuot aj dȋn kasă vrjeu sȋ đea pomana. Ȋntȋnj je kamara mikă, dȋn duoj kolaś dȋ Dumnjedzȋu. Kamara a dȋpraurmă să dȋa lu aj dȋn kasă šȋ lu tuoc karje a venjit la pomană. Asta kamară să faśe dȋn kolaś njenumarac fȋrdă sȋamnurj. La asta kamară să punje tuot śe mujerilji kemaće la pomană a adus (fluorj, mănkarje šȋ dulśecurj). Dȋ patrudzăśilja să fak kamjerj dȋ 44 dȋ kolaś, dȋ źumataća dȋ an dȋ 55 dȋ kolaś, da la an să faśe kapu lu muort, karje arje 110 dȋ kolaś, da aljelalće ȋs njenumaraće. La patrudzăśilja să dȋa šȋ kapu dȋ doadzăś dȋ dzȋlje ku 22 dȋ kolaś.

Dȋ tuot kapu (kamară) să kićeašće kȋta un fir dȋ kukurudz (or altă vjerđacă dȋkă nu a răsarit kukurudzu). La kukurudz să punje kȋrpa or peškiru (aku šȋ kȋrpa dȋ vasă), kolak dȋ la lecider šȋ fluorj, da ȋn kamjerj să ȋncapă nujavă ku banj dȋ arćije ȋn apoenurj măjmarj. Pomana dȋ šapće anj je măjskumpă, numa număru lu kolaś dȋ asta pomană trjeaśe prȋstă o mije. Kȋt măjmulće stvarurj să kumpȋră šȋ să dȋa dȋ pomană, pomana je măjbună šȋ măjbogată. Dȋ aja datu lu pomjeanje arată šȋ kȋt je dȋ tarje kasa šȋ ȋs un fjealj sȋ să arȋaće bogacȋja lu kasă.

MĂSAJEAL

Dȋkă să faśe pomana dȋ noa dzȋlje, să faśe šȋ MĂSAJALU. Ȋn ađetu lu măsajeal, mujearja karje a pazȋt muortu, dȋ tri uorj dȋ la ȋngrupat pȋnă la noa dzȋlje, prȋnđe or fruštukuje ȋn kasa lu al muort. Vrodată, asta mujearje a durmit tri nuopc ȋn kasa lu al muort. Ȋn dzȋva dȋ măjpraurmă (kȋnd să dȋa pomana) kapȋtă un ćinjearj ku mănkarje, ljingura, šapće kolaś (zakuoanjilji), tuoaće ȋnvălujiće ȋn pȋndză albă.

Ȋn tuoată điminjaca dȋpa ȋngrupatu lu muort pȋnă la anu dȋ dzȋlje, să faśe mănkarja dȋ ritual. Să gaćeašće or tri or śinjś kolaś šȋ pră jej punje lumanarja šȋ mănkarja. Kolaku aldȋntȋnj să dȋa dȋ pomană lu al muort, da ajlalc kolaś lu aj muorc šȋ aj vij dȋn kasă, ku cilju šȋ lu aj vij sȋ să fakă luok dȋ bun traj pră Aja lumnje, nainća lu muoarće.

Datu dȋ pomană lu aj vij jeastă numa ȋn etnikumu vlahilor.

“Mănkarja dȋ ritual je un fjealj dȋ komunikacȋje lu aj vij ku aj dȋn Aja lumnje, lumnja muorcȋlor. Asta je fundat ȋn kređearje kă je Aja lumnje o refleksije lu traju pră pomȋnt, šȋ aja śe trȋabje dȋ traj. Ku ritualjilji dȋ mănkarje să dȋa lu al muort aja śe ȋj trȋabje dȋ mănkarje šȋ bjearje, ma šȋ tuoaće stvarurj karje trjeabuje dȋ traj kum pră Asta aša šȋ pră Aja lumnje” nje răzloźeašće Danica Đokić, etnoluogu diplomirit.

 

 

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

„ПРЕЂИ ПРЕКО… УПОЗНАЈ ГОВОР

И КУЛТУРУ ВЛАХА“

 

Slobodan Golubović

Slobodan Golubović

У недељу, 15. новембра, у Петровцу на Млави, одржан је семинар  „Пређи преко… Упознај говор и културу Влаха“. Семинар је пре свега намењен учитељима и наставницима који желе да предају предмет „Влашки говор са елементима националне културе“, као и онима који желе да нешто науче о влашком говору и влашкој култури. Семинару је присуствовало 27 учесника, највише из Браничевског округа.

Са чим ће се све сусрести  на овом семинару, присутне је упознао Слободан Голубовић, координатор семинара и председник Одбора за образовање Националног савета Влаха. Снежана Ранђеловић Маринчић, професорка енглеског језика, говорила је о настави језика у школама и позитивним утицајима учења језика. Након тога, присутни на семинару су из излагања Слободана Голубовића могли да чују шта је све досад урађено на стандардизацији, на записивању на влашком писму, о влашком писму, влашкој ћирилици и влашкој латиници…

Испред Националног савет Влаха, учеснике семинара је поздравио народни посланик Милетић Михајловић, који је истакао велику вредност реализације овог пројекта за очување влашког идентитета, као и саме културе и традиције Влаха.

Мр Татјана Дражиловић одржала је симулацију наставног часа на тему обраде текста на влашком језику. У току семинара реализована је и пројекција кратког филма „Некада“ који је са својим ученицима припремила Звездана Станојевић, наставница из Мелнице.

Милена Голубовић, М.А. етнолог-антрополог, ауторка семинара, одржала је презентацију у којој је расветлила неке аспекте традиције и културе Влаха.

Како је семинар акредитован сви учесници семинара су добили уверење и осам бодова за лиценцу. Но, поред тога сви су са семинара својим кућама и својим школама отишли обогаћени новим  знањима и са великом мотивацијом за промоцију и очување влашког језика и културе.

 

„TRJEŚ PRȊSTĂ… KUNOAŠĆE VUORBA

ŠȊ KULTURA VLAHILOR“

 

Učesnici seminara

Učesnici seminara

Duminjikă, 15. novembăr 2015. an ȋn Petrouc a fuost cȋnut seminaru „Trjeś prȋstă… Kunoašće vuorba šȋ kultura Vlahilor“. Seminaru a fuost măj ku sama dȋ oćitulj šȋ nastavnjiś karje vrjeu sȋ ȋnvjeacă kopiji pră programu dȋ „Vuorba vlaha ku elementurlji dȋ kultura nacionala“, ka šȋ dȋ aăja karje vrjeu sȋ ȋnvjeacă šuoa dȋ vuorba šȋ kultura vlahilor. La seminarj a fuost 27 dȋ inš, măjmulc dȋn Branjićeva.

Ku śe o sȋ să ȋntunjeaskă la aăsta seminarj, pră tuoc karje a venjit, a kunoskut Slobodan Golubović, koordinatoru lu seminar šȋ predsjednjiku lu Odbuoru dȋ ȋnvăcamȋnt ȋn Savjetu Vlahilor. Snežana Ranđelović Marinčić, profesorka dȋ ljimba lu engljež, a vorbit dȋ ȋnvacatu lu ljimbj ȋn škuolj šȋ śe kapȋtă kopiji ku ȋnvacatu lu ljimbj. Praurmă tuoc la seminarj a putut dȋn vuorba lu Slobodan Golubović sȋ audă śe să a lukrat pȋnă akuma dȋ standardizacȋjă, dȋ skrisu ȋn ljimba vlaha, dȋ ćirilica šȋ latinjica vlaha…

Nainća lu Savjetu Vlahilor, pră tuoc la seminarj, ja pozdravit poslanjiku Miletić Mihajlović, karje a spus  kă realizacȋja lu aăsta projekt arje marje vredujală dȋ pastrarja lu identitetu, kultura šȋ tradicȋja Vlahilor.

Mr Tatjana Dražilović a fakut o simulacȋje dȋ un śas ȋn karje a fuost kum să lukră tekstu pră ljimba vlaha. Dȋ vrjemje dȋ seminarj a fuost šȋ projekcȋja lu film „Vrodată“, karje ku ajej školarj a snimujit Zvezdana Stanojević, nastavnjica dȋn Menjica.

Milena Golubović, M.A. etnoluogu-antropoluogu, autorka lu seminarj, a cȋnut o prezentacȋje ȋn karje măj binje a veđerat njišće aspekturj a lu tradicȋja šȋ kultura Vlahilor. Kum je seminaru akreditujit,  tuoc a kăpatat sertifikat šȋ uopt bodurj dȋ licencă. Ma prȋnga aja, tuoc dȋ la seminarj la aluor kӑš šȋ škuolj să a dus ku marje motivacȋje dȋ promocȋja šȋ pastrarja lu ljimba šȋ kultura Vlahilor.

Ауторка: Андријана Максимовић

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

Преводилац: Слободан Голубовић

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

 

О САМРТНИМ РИТУАЛИМА ВЛАХА (3)

 

Казивање о самртним ритуалима Влаха у околини Кучева, на основу података које је наша саговорница Даница Ђокић, дипл. етнолог, сакупила током теренских истраживања, настављамо описом радњи при испраћају покојника.

ПЕВАЊЕ ТУЖБАЛИЦА

Док се покојник налази на одру, четири жене, зване петракут, певају тужбалице. Оне стоје по две на супротним странама одра, певајући двогласно. У рукама држе упаљене свеће и босиљак. Као награду добијају од домаћина новац и дар (пешкир или мараму) који се намиње покојнику. Жени која прва започне да пева поклања се још и флаша ракије обавијена свећом.

У Турији је забележена тужбалица, којом се описује пут ка другом свету. У њој се пева о јелену, чије помињање указује на архаичност тужбалице. Као митска божанска животиња у тужбалици влашког становништва, јелен носи покојника на други свет, и представља старобалканско културно наслеђе које се у овом случају у континуитету одржало до данас. Рогови на којима носи покојника симболишу бесмртност, процес вечитог обнављања- умирања и поновног рађања.

Жене које певају ове обредне песме називају још и „испратиљама“, и оне ритуално испраћају покојник до гроба са тежњом да ту и остане.

ПРИПРЕМЕ ЗА САХРАНУ

Гроб се копа на дан сахране. Тада се прави сандук, крст, столичица (троножац), а понегде и лопар. Мера за сандук и гроб узима се штапом (на влашком м’шијаш). Ако брачни друг жели да се касније уда или ожени, тада се штап ломи, у супротном случају штап се сахрањује са покојником. Укупан број људи који обављају те послове мора бити непаран.

Сандук се у данашње време прави само старијим људима, док се млађима купује. Троножац и лопар се на вечери намењују покојнику. На троножац ставе мало црвене вуне и дају ономе ко га је правио, а на лопар парче нафоре и дају човеку који је начинио крст. Гроб копа обично тројица или петорица људи. Пре него што започне копање, једна жена упали свећу, попрска водом и босиљком и окади место назначено за гроб. Први бусен који се приликом копања извади и остави на страну да би се њиме када се радови заврше, три пута окружио гроб. То се чини ради спречавања могућности да се покојник повампири. Када се гроб ископа, унутра силази једна жена и брише га кецељом „да би био чист“.

У ДАНУ САХРАНЕ

На дан сахране вади се млада, родна воћка и кити разнобојном вуницом, цвећем и даровима. У Каони на воћку обавезно каче седам пешкира и исто толико црних марама и пробушених бабица. Воћку ваде људи који копају гроб, а ките је жене позване да тога дана кувају. Окићена воћка носи се поред крста на челу погребне поворке и сади на гробу више главе покојника. Дарове са воћке домаћица преко гроба намењује покојнику и поклања људима који су копали гроб, као и осталим учесницима погребне поворке.

Некада је сађење воћке на гробу била општа појава у овом крају, док се данас у неким селима потпуно губи. У Нересници, рецимо, уместо воћке носе два лескова штапа окићена цвећем које се доноси покојнику. Обичај сађења воћке је по порeклу старији од постављања крста, па самим тим и спомeника на гробу покојника. Данас је тај обичај у свом изворном облику очуван једино код Влаха.

Покојник се углавном сахрањује у свом имању. Понекад људи за живота изразе жељу где хоће да буду сахрањени. У селима кучевачке обаласти постоје и заједничка гробља, али су много ређи случајеви сахрањивања на заједничком гробљу, него на приватном земљишту. Као разлог наводи се удаљеност појединих кућа од гробља због разбијеног типа насеља.

ВЕРОВАЊЕ У ВАМПИРЕ

Пре сахране долази свештеник. Он обавља опело над телом покојника у кући, на раскрсници и на гробу. Иначе, свештеник је у читавом посмртном ритуалу присутан једино на дан сахране. Покојник се ставља у сандук непосредно пре изношења из куће. Приликом изношења, покојник се повуче мало уназад, да не би повукао неког од укућана за собом у гроб. Да се не би вампирио, када га изнесу из куће, окрене се покров наопако и каже: „Када се овај покров окрене, тада се и ти вратио кући“. Из истог разлога пробада се покојниково тело иглом. То је позната и општа превентивна мера против вампирења, јер се сматра да тело вампира чини само кожа испуњена пихтијастом масом, тако да се „начињањем“ коже спречава могућност устајања из гроба.

Веровање у вампире је веома раширено код влашког становништва. Зато се преду- зима низ различитих мера којима се покојнику онемогућава повратак у виду вампира. Поред поменутог, ради спречавања вампирења, закопа се нешто од покојникове одеће у гроб. Следећег дана, након сахране, један човек нoси кофу са водом у којој су опрани судови од вечере и излива је око крста, али приликом одласка и повратка са гроба не сме ни са ким да говори.

Када изнесу покојника, у кући се баца проја и со, да род не крене за покојником, већ остане у кући. Три жене остају да почисте кућу, нарочито просторију у којој је покојник лежао. Касније се та просторија обавезно кречи, а покојникове ствари, ако је боловао од тешке болести, спаљују. На тај начин се врши ритуално чишћење и одстрањивање сваког негативног утицаја које присуство покојника у кући може да има на њене чланове.

Меру предострожности и заштите представља и поступак просипања воде која се затекла у кући, као и покривање огледала да се душа покојника не би везала за ове елементе. Опасност од покојника и могућег непожељног утицаја његове душе на сеоску заједницу уопште, отклања се на тај начин што се приликом пролажења погребне поворке кроз село затварају врата на кућама, просипа сва вода, буде они који спавају, а када поворка прође, чисти се кућа.

 

 

БРВНО ДО ДРУГОГ СВЕТА

Карактеристичан обичај влашког самртног ритуала је постављање брвна преко потока да би се души олакшао и омогућио прелазак преко воде на путу за други свет. У већини случајева брвно се поставља на дан сахране пре укопа покојника. Ако не, онда се мора наменити до четрдесет дана након смрти. Постављање брвна повезано је са веровањем да се на путу за други свет налази вода премошћена уским брвном иза кога се налази вечно станиште. Да ли ће душа успети да пређе зависи од степена грешности покојника. Због тога живи чланови заједнице имају обавезу да и у овој прилици помогну души покојника да успешно стигне на други свет.

 

 

 

RITUALJILJI VLAHILOR DȊ AJ MUORC(3)

Vuorba dȋ ritualjilji Vlahilor dȋ aj muorc, ȋn aăsta rȋnd ȋn opšȋna lu Kućiva, pră ȋnformacȋje karje Danica Đokić, etnoluogu diplomirit a astrȋns dȋ vrjeamja dȋ lukru la teren, nađim ku spusu kum să petrjeaśe muortu.

PETREKATURILJI

Pȋnă je muortu kulkat šȋ ȋl sprimăsk dȋ ȋngrupat, patru mujerj karje să kjamă petrekatuorj. Ȋn mȋnj cȋn lumanărj aprinsă šȋ busujok. Dȋ la aj dȋn kasă lji să dȋa banj šȋ peškir or kȋrpă karje să dau dȋ pomană. Lu mujearja karje ȋnśeapje ku kȋntatu să dȋa šȋ o flašă dȋ rakije ȋnfăšurată ku o lumanarje.

Ȋn Turija je ȋnsamnată petrekatura ȋn karje să povȋastuje śe je pră drumu dȋ Aja lumnje. Ȋn ja să kȋntă dȋ śearb, śe nje arată kă petrekatura nje vinje dȋn marje bătrȋnjacă. Śearbu, o žuoavină dȋn mit śe ȋn petrekatură duśe sufljetu lu al muort ȋn kuoarnje pȋnă ȋn Aja lumnje, vinje o foarmă dȋ tradicȋje tarje batrȋnă dȋn Balkan karje să a pastrat pȋnă dzȋ dȋ astădz. Kuornjilji ȋn karje duśe muortu ȋs un simbol dȋ njemurit, dȋ un prоces njeogojit dȋ murit šȋ profakut.

Mujerilji śe să kȋntă să kjeamă petrekatuorilji šȋ jealje prȋn ritual petrjek muortu pȋnă la mormȋnt ku gȋndu akuolo muortu šȋ să uđeaskă să nu să fakă muruonj.

SPRIMITU DȊ ȊNGRUPATU MUORTULUJ

Gruoapa să sapă ȋn dzȋva kȋn să ȋngruoapă muortu. Atunjś să faśe sakrinu, kruśa, skamnucu (ku tri kraś), da vrunđiva šȋ fundu. Masura dȋ sakrin šȋ gruoapă să ja ku bȋtu dȋ măśijeaš. Dȋkă suocu lu al muort vrje sȋ să promariće or proȋnsuoarje, atunjś să frȋnźe măśijeašu, da dȋkă nu atunjś să bȋtu dȋ măśijeaš ȋngruoapă ku muortu. Număru lu aăja śe lukră aăašća lukrurj trȋabje să fije njeȋnparjekat.

Sakrinu ȋn anuoastră vrjeamje să faśe numa lu lumnja a batrȋnă da lu aj ćinjerj să kumpȋră.  La śină skamnu šȋ fundu să dȋa dȋ pomană lu al muort. Pră skamn să punje kȋta lină ruoše šȋ să dȋa lu aăla karje a fakut skamnu, da pră fund să punje un păraman dȋ pȋnje šȋ să dȋa lu aăla karje a fakut kruśa. Gruoap sapă or tri or śinjś inš. Pȋnă nu să ȋnśeapje ku sapatu o mujearje aprinđe lumanarja, stropjeašće ku apă šȋ busujok šȋ tamȋnje luoku ȋnsamnat dȋ gruoapă. Aja să faśe sȋ nu să fakă muortu muruonj. Kȋnd je gruoapa gata o mujearje tună ȋn ja šȋ o šćaearźe ku kjeca „să fije kurat“.

DZȊVA KȊND SĂ ȊNGRUOAPĂ MUORTU

Ȋn dzȋva kȋnd să muortu ȋngruoapă să skuoaće o mlađică dȋ puom rođituorj šȋ să kićeašće ku acă dȋ lȋnă fărbujită, ku fluorj šȋ darurj. Ȋn Kamna pră puom să aljină šapće peškirurj, šapće kȋrpje njeagre šȋ šapće kolaś ȋngăuric. Mlađica dȋ puom skuot uoamenji karje sapă gruoapa, da o kićesk mujerilji karje gaćesk mănkarja. Mlađica dȋ puom kićită să duśe lȋnga kruśe la frunća lu šȋrag šȋ să sađeašće la mormȋnt la kapu muortuluj. Darurlji dȋ pră puom, găzdarica kăšȋ prstă gruoapă dȋa dȋ pomană lu al muort šȋ lje dȋa lu aăja karje a sapat gruoapa  šȋ lu ajlalc karje ȋs prȋnga gruoapă.

Vrodată sađitu lu puom a fuost răsprȋnžȋt ađet ȋn aăsta kraj, dar astădz jeastă saće unđe să pjearđe. Ȋn Jeresnjica, să spunjem, ȋn luoku lu puom să duśe duoa bȋće dȋ alun kićiće ku fluorj karje să aduk lu al muort. Ađetu dȋ sađit puomu je măjbatrȋn dȋkăt pusu lu kruśe, da šȋ lu pusu lu pjeatră la mormȋnt. Astădz je aăsta ađet ȋn aluj foarmă dȋ bătrȋnjacă pastrat numa la  Vlasi.

Muortu să ȋngruoapă ȋn aluj pomȋnt. Kȋćavrodată vrunji, kȋt ȋs vij, spun unđe vrjeu să fije ȋngrupac. Ȋn saćilji ȋn opšȋna lu Kućiva jeastă šȋ mormincȋ lu sat unđe să tuoc ȋngruoapă, ma asta je măj rar dîkît îngruoapatu ȋn pomȋntu aluor prȋnga kasă. Asta să răzloźeašće ku dăparcȋmja dȋ la morminc ȋn saće unđe kăšȋlji ȋs daparće una dȋ la alta.

KREĐEARJA ȊN MURUONJ

Nainća lu ȋngrupat vinje puopa. Jeal faśe opjela ȋn kasa lu al muort, la raskruśe šȋ la mormȋnt. Puopa să ivjeašće ȋn tuot ritualu dȋ aj muorc, numa ȋn dzȋva kȋnd să ȋngruoapă muortu. Muortu să punje ȋn sakrin nainća lu śe să skuoaće dȋn kasă. Kȋnd să skoaće afară dȋn kasă muortu să traźe kȋta napoj, sȋ nu tragă pră vrunu dȋn kasă ku jeal pră Aja lumnje. Sȋ nu să fakă muruonj, kȋnd ȋl skuot dȋn kasă, să ȋntuoarśe pokrou pră duos šȋ dzȋśe: „Kȋnd pokruoăsta să ȋntuoarśe pră facă, atunś tu sȋ će ȋntuorś la kasă.“. Dȋspră sȋ nu să fakă muruonj să ȋnbrucă muortu šȋ ku aku. Asta să faśe kă să krjeađe kȋ muruonji ȋs numa dȋn pjealje karje je ȋnplută ku o masă ka pipćejilji, dar ku pjealja „ȋnśepută“ nu puoaće sȋ să fakă muruonj.

Kređearja ȋn muruonj je mult răsprȋnžȋtă ȋntră lumnja vlahilor. Dȋ aja să lukră mulće śe, karje trȋabje sȋ aźuće sȋ nu să ȋntuoarkă muortu ȋn fuoarma lu muruonj. Prȋnga aja śe am spus, sȋ nu să fakă muortu muruonj, să ȋngruoapă vro cuoală lu al muort ku jeal ȋn gruoapă. Mȋnjedzȋ, dȋpa ȋngrupat, vrun uom duśe kuofu ku apa ȋn karje ȋs spalaće vasȋlji dȋ la śină šȋ o varsă la kruśe, ma pră drum šȋ kȋnd să duśe šȋ kȋnd să ȋntuoarśe nu kućeadză ku njima să vorbaskă.

Kȋnd skuot muortu afară, ȋn kasă să lapȋdă malaj šȋ sarjă sȋ nu pljeaśe ruodu dȋpa al muort. Tri mujerj uđesk să mȋaturje kasa, măjkusama luoku unđe a fuost muortu. Praurmă să vȋaruje aja suobă unđe a fuost muortu, da dȋkă muortu a dzakut dȋ vro buoală aluj cuoalje să ard. Aša să prȋn ritual apȋră dȋ tuot rȋau karje puoaće sȋ adukă  muortu lu aj dȋn kasă.

O formă dȋ aparjeală je šȋ varsatu lu apă karje să a aflat ȋn kasă, ka šȋ astrukatu lu ogrȋnđealje sȋ nu să ljeaźe sufljetu lu al muort dȋ aăašća elementurj. Dȋ frika dȋ al muort šȋ dȋ rȋau śe aluj sufljet puoaće să fakă lu saćeanj, să apȋră ku ȋnkisu lu ušă la kasă kȋnd trjeaśe šȋragu ku al muort prȋn sat, să varsă tuoată apa, să skuoală aăja karje duorm, da kȋnd trjeaśe šȋragu ku al muort să mȋatură kasa.

 

PUNĆA PȊNĂ PRĂ AJA LUMNJE

O karakteristikă lu ađetu vlahilor ȋn ritualjilji dȋ aj muorc je datu dȋ pomană lu punća prȋstă ogaš sȋ să ušurjeadză lu sufljet să puoată să trjeakă apa pră drumu ȋn Aja lumnje. Punća să punje ȋn dzȋva kȋnd să ȋngruoapă muortu, da nainća śe să ȋngruopă. Dȋkă nu atunjś, să dȋa dȋ pomană pȋnă la patrudzăśilja. Punća je ljegată dȋ krjeđearje kă pră drumu dȋ Aja lumnje jeastă apă prstă karje jeastă o punće dȋpa karje je Aja lumnje. Dar o să trjeakă sufljetu or nu, je ȋn relacȋje ku aja kȋt a fuost muortu dȋ păkatuos. Dȋ aja, aj vij au daćină, šȋ ȋn aăsta rȋnd, sȋ aźuće lu sufljetu lu al muort să trjeakă ȋn Aja lumnje.

 

 

PETREKATURA                            ISPRAĆAJNICA

Pră śe kîmp požuorît                            Po kakvom to polju sasušenom

Fuźe śearbu înpuškat                           beži jelen ustreljen

šî prîn pjeapt šî prîn spinarje.                i kroz grudi i kroz leđa.

Da în kuoarnje śe duśa?                       A u rogovima šta nosaše?

Duśe ljeagăn dȋ matasă.                     Nosi kolevku od svile.

Da în jeal śinje šađa?                           A u njoj ko seđaše?

Šȋađe muortu năkažît.                        Sedi jadni pokojnik.

Da dȋ lukru śe lukra?                          A šta on tamo činjaše?

Numa stîa šî să plînźa.                          Samo ucveljeno plakaše.

Njima pră jeal nu ȋl auđa,                   Niko njega ne čujaše,

numa Sănta Marija Marje…                samo Sveta Marija…

 

Ауторка: Андријана Максимовић

Autorka: Andrijana Maksimović

Преводилац: Слободан Голубовић

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

О САМРТНИМ РИТУАЛИМА ВЛАХА (2)

Настављамо казивање о самртним ритуалима Влаха, овом приликом у околини Кучева, на основу података које је наша саговорница Даница Ђокић, дипл. етнолог, сакупила током тенеских истраживања, разговарајући и посматрајући обредну праксу мештана у селима Сена, Турија, Каона и Нересница.

ПРЕДСКАЗАЊЕ СМРТИ

Према народном веровању уклопљеном у анимистичку концепцију смрти, умирање је моменат када душа напушта тело. Становници овог краја верују да постоје многи знаци који предсказују скору смрт неког од укућана. Оглашавање кукавице у нечијем дворишту, тужни лавеж пса, појава змија у близини куће или кукурикање кокоши означавају веснике смрти. Ако би се догодило да кокош почне да кукуриче, мора одмах да се закоље као жртва замене за особу која би требало да умре.

ПРИПРЕМЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ 

Припреме са циљем да се души обезеди и олакша прелазак на други свет почињу пре смрти. Самртник се најпре окупа, обуче у ново или бар чисто одело и очешља, јер се верује да покојник на другом свету изгледа као у тренутку када смрт наступи. Потом се положи на кревет, а око њега окупе укућани. Догађа се да самртник тако лежи и неколико дана. У том случају се стално пресвлачи и настоји да увек буде чист. Вода у којој се окупа просипа се на ђубриште или неко друго мeсто ван простора којим се људи крећу.

Раније се самртник полагао преко ћилима на земљу. Схватање да би душа требало да изађе на земљи последица је посебног, мистичног односа који људи имају према земљи као извору своје егзистенције. У данашњим условима то се ретко чини, изузетно ако самртник сам жели да умре на земљи.

Укућани окупљени око самртника нарочито пазе да му у тренутку издисања ставе свећу у руку. Умрети без самртне свеће сматра се великом несрећом, јер ће покојник бити у вечитом мраку на другом свету. Зато се настоји да се покојницима који су умрли без ње (погинули, умрли у болници), на различите начине надокнади тај губитак: свећа се накнадно пали у цркви, обично на Ивандан, даје се одређен број парастоса или се направи свећа од воска узетог из девет кућа у селу, такозвана „рајска свећа“.

Верује се да „грешан“ човек не може да дочека самртну свећу, као и да не може лако да умре. Хришћанска категорија греха употребљава се као израз за све оне друштвено и морално неодговарајуће и непризнате поступке које је самртник чинио током живота. Да се то не би догодило потребно је да своје грехе исповеди некоме од укућана. Самртна свећа представља атрибут покојника. Она се на свакој помани пали и држи у руци док се кади и намењује јело. На годишњој помани оставља се да цела изгори. Пламен и светлост су веома важни чиниоци у току целокупног самртног ритуала, зато се, осим самртне, у овој прилици пали велики број свећа.

КАДА СМРТ НАСТУПИ

Када умре, покојник се пребаци на сто, када почињу припреме за пут на други свет. На леву руку стави се торба у којој се налази пешкир, ако је реч о мушкарцу, или марама, ако је у питању жена, затим, огледало, чешаљ, сапун, флаша ракије или вина, мало хране, слаткиши, једна бабица, бели лук, со и друге ствари за које се сматра да ће бити потребне покојнику. У десну руку, без обзира на пол, ставља се лесков штап. Особе које су употребљавале штап при ходу искључиво се сахрањују са њим. Штап служи да покојник на другом свету одбрани своју поману од талера, тј. оних покојника којима се не приређују помане.

Није случајно да се штап прави искључиво од леске, јер је леска позната као дрво које има магичну снагу. Лесков штап се касније намењује покојнику на свакој помани. Поред торбе и штапа, на покојникове груди стављају се свећа и метални новчић. Свећа са којом се покојник сахрањује савије се у облику крста са металним новцем на месту спајања у доњем краку, или се направи свећа дуга колико и сам покојник, савије у круг, а новац постави у средину. Новац служи покојнику да плати пут и дугове на другом свету. Зато се на покојника, поред тога, ставља и папирни новац веће вредности, као неопходно средство плаћања. Папирни новац се редовно на свим поманама шаље покојнику. Наравно, употреба металног новца у ову сврху је много старији обредни елеменат.

БДЕЊЕ НАД ПОКОЈНИКОМ

Од тренутка смрти до сахране мора да протекне једна ноћ у којој се покојник чува. Тада се припрема и прва, тзв. мала вечера, и намењује покојнику. Обичај чувања, односно бдења над покојником током ноћи може се довести у везу са општим анимистичким веровањем да душа сваког човека током сна напушта тело и слободно лута простором. Према томе, ако неко спава у кући у којој се налази покојник, у његово тело лако може да се усели покојникова душа која се још увек налази у близини. Чување покојника, вероватно, представља остатак некадашње забране спавања која је важила за читаву заједницу. Касније се она свела само на просторију у којој је покојник и људе непосредно уз њега. Такву претпоставку потврђује чињеница да се обавезно буди свако, а нарочито деца која спавају у тренутку када погребна поворка пролази кроз село.

ИСПРАЋАЈ ПРЕМИНУЛОГ 

Сутрадан долазе сви они који осећају моралну обавезу да испрате покојника. Мушкарци доносе свећу, а жене цвеће и тањир са храном (пилетином или рибом, ако је пост, колачима и воћем). Тањир са храном се на руци покојника најпре њему намењује, а затим члановима породице преминулог. Једна жена све време стоји поред покојника, чува га и прима све оно што се доноси.

Верује се да покојник који је претходно умро чува стражу на другом свету, док га неко не смени. Зато чланови породице чији покојник чува стражу на другом свету требало би да иду на три следеће узастопне сахране у селу са нарочитим даровима. Зато се чим неко умре купују по три комада обавезних ствари које се намењују за стражу.

На послужавник се преко белог платна ставља шупаљ обредни колач обмотан црвеном вуницом, са свећом у средини, затим, пешкир или марама (у зависности од пола покојника), метални новац, огледало, чешаљ, чаша воде и тањир са храном. То се намени стражи са циљем да покојник понесе и преда када стигне на други свет. Жена која чува покојника узима обредни колач намењен стражи и кроз њега гледа према истоку „да би му душа изашла на сунце (видело)“. Тај поступак јс нарочито битан за оне који су умрли без свеће.

 

 

ПУТ ДУШЕ КРОЗ ТЕЛО

 Како казивачи тврде, у тренутку издисања душа излази кроз уста. Свој пут кроз тело душа почиње из стомака, а догађа се да пре него што изађе застане у грлу које том приликом видно натекне. Такво схватање резултат је посматрања и уочавања промена на телу самртника. У склопу народног веровања и поимања смрти свака промена доводи се у везу са душом и њеним напуштањем тела.

 

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

 

 

RITUALJILJI VLAHILOR DȊ AJ MUORC(2)

Šȋmăj o să vorbim dȋ ritualjilji Vlahilor dȋ aj muorc, ȋn aăsta rȋnd ȋn opšȋna lu Kućiva, pră ȋnformacȋje karje Danica Đokić, etnoluogu diplomirit a astrȋns dȋ vrjeamja dȋ lukru la teren, vorbind ku lumnja šȋ katȋnd kum saćeanji ȋn saćilji Sjena, Turija, Kamna šȋ Jeresnjica fak ritualjilji.

ARATATU LU MUOARĆE

Pră kređearja lu lumnje, karje je ȋnkejată ȋn koncepcȋja dȋ muoarće a lu animist, muritu je momentu kȋn să sufljetu dasparće dȋ uom. Lumnja ȋn aăsta kraj krjed kă jeastă mulće sȋamnurj karje arată kă o să muoare vrunu dȋn kasă. Kȋnd nuoapća kȋntă ćušu la kasa lu śinjeva, kȋnd urlă kȋnjilji, kȋnd vin šărpi ȋn okuol dȋ kasă or kȋnd kutkurjeadză gainjilji, tuoaće ȋs vjastă lu muoarće. Dȋkă să potrivjeašće să pornjeaskă să kutkurjeadză gaina, trȋabje dȋn luok sȋ să taje ȋn luoku lu aăla śe ja venjit śasu să muoară.

SPRIMITU DȊ AJA LUMNJE

Sprimitu karje arje dȋ cilj sȋ sȋgurjeadză šȋ ušurjeadză trekutu lu sufljet ȋn Aja lumnje pornjeašće pȋnă nu muoare uomu. Aăla śe je pră muoarće ȋntȋnj să skaldă, ȋnbrakă ȋn cuoalje nuoj (cuoaljilji dȋ muoarće) or cuoalje numa spalaće šȋ să pjeapćină, kă să krjeađe kă muortu je pră Aja lumnje kum a fuost kȋn ja venjit muoarća. Praurmă să kulkă ȋn pat šȋ prȋnga jeal să astrȋng aj dȋn kasă. Să potrivjeašće aăla śe je pră muoarće să fije ȋn pat măj mulće dzȋlje. Atunjś să ȋnskimbă ȋntuodȋuna šȋ să kată să fije spalat šȋ sȋrujit. Apa ȋn karje să skaldă šȋ spală să lapȋdă pră tuor or la alt luok unđe nu trjeaśe lumnja.

Vrodată aăla śe je pră muoarće a fuost kulkat pră cuol pră pomȋnt. Kređearja kă sufljetu trȋabje sȋ jeasă pră pomȋnt a ješȋt dȋn o relacȋje mistika karje lumnja arje ku pomȋntu karje je uzvuoru dȋ aluor egzistencȋje. Astădz asta să faśe rar, numa kȋnd aăla śe je pră muoarće vrje sȋ muoară pră pomȋnt.

Aj dȋn kasă karje ȋs prȋnga jeal pazăsk sȋ ȋj pună lumanarja aprinsă ȋn mȋnă pȋnă nu ȋj jeasă sufljetu. Muritu fȋrdă veđearja dȋ lumanarje je marje rȋau, kă muortu o să fije la ȋntunjearik pră Aja lumnje. Dȋ aja lu muorcȋ karje a murit fȋrdă lumanarje (karje a perit or a murit ȋn buolnjică) să kată kum să šćije sȋ lji ȋnpljinjaskă aja pjerdzarje: să aprinđe lumanarja ȋn besȋarikă, măjmult la Sȋmdzȋjană, să faśe parastuosurj or să faśe lumanarja dȋ śară luvată dȋn noa kăš dȋn sat – „Lumanarja Rajuluj“.

Să krjeađe kă uomu „păkatuos“ nu puoaće sȋ ašćeaće lumanarja dȋ muoarće šȋ nu puoaće ušuor sȋ muoară. Ku pakatu, ku o kategorije lu rišćeanj să askultă sȋ să ȋnsȋamnje tuot śe dȋ drustvă šȋ dȋ moral njeogođiće šȋ njerăskunuoskuće vrjeadurj śe lja, aăla śe muoarje a fakut dȋ vrjeamja kȋt a fuost viu.  Sȋ nu să aja potrivaskă trabje sȋ să spoveđaskă lu vrunu dȋn kasă. Lumanarja dȋ muoarće je un atribut lu al muort. Ja să la tuoată pomana aprinđe šȋ cȋnje ȋn mȋnă pină să tamȋnje šȋ să dȋa mănkarja dȋ pomană. La pomana dȋ an să lasă sȋ ardă dȋ tuot. Fuoku šȋ vjeđearja ȋs elementurj karje au marje luok ȋn ritualjilji dȋ aj muorc šȋ dȋ aja prȋnga lumanarja muortuluj să aprinđe šȋ mulće lumanărj dȋ ajlalće.

DȊPA MUOARĆE

Dȋpa śe muoare, al muort să punje pră astal šȋ atunjś ȋnśeapje sprimitu dȋ drum pră Aja lumnje. Pră mȋna a stȋngă să punje traśta ȋn karje je peškiru, dȋkă je vuorba dȋ uom, or kȋrpa dȋkă je mujearje, aśi je šȋ ogrȋnđava, pjeapćinu, sapunu, stȋkla ku rakije or vin, kȋta mănkarje, dulśecurj, un kolak, usturuoj, sarje šȋ alće stvarurj dȋ karje să gȋnđeašće kȋ o să trȋabuje lu al muort. Šȋ dȋkă je uom, šȋ dȋkă je mujearje, ȋn mȋna a đirjeaptă să punje bȋtu dȋ alun. Aăla karje kȋt a fuost viu, a mărs ku bȋtu šȋ să ȋngruoapă ku jeal. Ku bȋtu să askultă al muort sȋ să apărje dȋ talarj, muorcȋ karje nau pomjeanje.

Bȋtu să faśe numa dȋ alun dȋ aja kȋ alunu je ljeamn măj tarje pră pomȋnt karje arje pućearje dȋ magije. Bȋtu dȋ alun să dȋa dȋ pomană la tuoată pomană. Prȋnga traśtă šȋ bȋt, pră pjeaptu lu al muort să punje lumanarja šȋ un ban dȋ fjear. Lumanarja ku karje să ȋngruopă muortu să ȋnkonvije ȋn fuoarma lu kruśe ku banu la luoku unđe să ȋnkruśišadză, or să faśe lumanarje lungă kȋt šȋ muortu, să ȋnkolaśeašće šȋ banu să punje la mižluok. Ku banji muortu plaćeašće drumu šȋ dătorijilji pră Aja lumnje. Dȋ aja să punje pră muort šȋ banj dȋ arćije ȋn apoenurj măjmarj să ajbje dȋ plaćit. La tuoaće pomjeanjilji lu al muort să tramăt banj dȋ arćije. Banu dȋ fjear je un element dȋ ritual karje je mult măjbatrȋn.

ŠADZUTU LȊNGA AL MUORT

Dȋ la śasu lu muoarće pȋnă la ȋngrupat trȋabje sȋ trjeakă o noapće ȋn karje să pazȋašće muortu. Atunś să gaćeašće šȋ śina adȋntȋnj – śina a mikă, karje să dȋa dȋ pomană lu al muort. Ađetu sȋ să pazaskă muortu prȋstă nuoapće să poaće ljega dȋ kređearja lu animist kă sufljetu lu tuot uom jeasă šȋ ȋnblă prȋstă nuoapće. Dȋ aja dȋkă vrunu duoarmje prȋstă nuoapće ȋn kasa unđe je muortu, sufljetu lu al muort, karje je ȋnkă pră aśi apruoapje, ušuor poaće să tunje ȋn jeal. Šadzutu lȋnga al muort poaće sȋ fije o kođitură, un rest dȋn vrjeamja kȋnd nu a kuđedzat să doarmă tuoc dȋn kasă. Praurmă asta a uđit numa dȋ luoku unđe je muortu šȋ aăja karje ȋs prȋnga jeal. Aăsta gȋnd să funđeadză ku un fakt, kȋnd trjeaśe šȋragu dȋ lumnje ku muortu la morminc, tuoc prȋnga karje tjeaśe, da kopiji măjȋntȋnj, trȋabje sȋ fije pomenjic.

PETRJEKUTU MUORTULUJ

Mȋnjedzȋ vin tuoc karje gȋnđesk kă trȋabje să petrjakă muortu. Uoaminji aduk lumanarje, da mujerilji fluorj šȋ ćinjearju ku mănkarje (karnje dȋ puj or pjeašće, dȋkă je dȋ puost, kolaśej šȋ puoamje). Ćinjearju ku mănkarje ȋntȋnj să dȋa dȋ pomană lu al muort pus pră mȋna aluj, da praurmă šȋ lu muorcȋ dȋn fameljija aluj. O mujearje karje sprižuoanje, tuoată vrjeamja stȋa lȋnga al muort šȋ ȋl pazȋašće šȋ primjeašće tuot śe să aduśe.

Să krjeađe kă muortu karje măjpraurmă a murit pazȋašće straža pră aja lumnje, pȋnă nu vinje vrun alt muort. Prȋntu aja аj dȋn kasă alu aăla karje măjpraurmă a murit šȋ karje cȋnje straža pră aja lumnje trȋabje sȋ să dukă la ȋngrupatu lu trȋ muorc ȋn sat, la unu dȋpa altu, ku stvarurj dȋ dat dȋ pomană. Dȋ aja kȋnd vrunu muoare să kumpȋră tri stvarurj fȋrdă karje nu să puoaće, dȋ dat dȋ pomană dȋ stražă.

Pră un platuou prȋstă pȋndza albă să punje kolaku dȋ ritual karje je ȋnfăšurat ku acă dȋ lȋnă ruošje, ku lumanarja la mižluok, un peškirj (dȋkă je muortu vojnjiśesk) or kȋrpă (dȋkă je mujearje), banj dȋ fjear, ogrȋnđava, pjeapćin, un par ku apă šȋ ćinjearju ku mănkarje. Asta să dȋa dȋ pomană lu aăla karje je la stražă dȋ să ja al muort să ȋj dukă kȋnd aźunźe pră Aja lumnje. Mujearja śe sprižoanje la muort ja kolaku karje je dat dȋ pomană lu stražă šȋ prȋn jeal kată kȋrtă răsarit „să ȋj jeasă sufljetu la veđearje“. Asta să faśe măjmult dȋspră aăja karje a murit fȋrdă lumanarje.

 

 

DRUMU LU SUFLJET PRȊN UOM

Kum lumnja spunje, ȋn śasu lu muoarće sufljetu jeasă pră gură. Drumu lu sufljet ȋnśeapje dȋn burtă, da să potrivjeašće pȋn nu jeasă sȋ să oprjeaskă ȋn gȋt karje atunjś să ȋnflă. Aša krjeđearje a ješȋt dȋn katatu šȋ vadzutu śe să potrivjeašće ku uomu śe je pră muoarće. Ȋn krjeđearja lumnji šȋ ajej ȋncaljes lu muoarće, tuot śe să potrivjeašće să ljagă dȋ sufljet šȋ aluj ješȋt dȋn uom.

 

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

 

О САМРТНИМ РИТУАЛИМА ВЛАХА (1)

Из представе о настанку живота на неком другом свету, развио се култу мртвих, као специфичан однос живих чланова заједнице према покојницима и прецима. О томе већ сте имали прилике да читате на страницама нашег листа, али богатство, висок степен развијености и очувања самртних ритуала код Влаха, чине поменуту тему неисцрпном.

Овом приликом, из разговора да Даницом Ђокић, дипл. етнологом, издвајамо неке од елемената обичајне праксе код Влаха, којима исказују однос према покојницима.

ИЗРАЖАВАЊЕ И ОБЕЛЕЖЈА ЖАЛОСТИ

            Дужина трајања и начин изражавања жалости за умрлим зависи од старости покојника, сродничких односа и пола лица за којим се жали. Период жалости за старијом особом траје знатно краће него за млађом. Најчешћи временски распон је од четрдесет, до годину дана.

Покојникова ближа родбина, нарочито ужа породица, показује највидљивије знаке жалости. Општа обележја јесу ношење црне одеће, кошуље, мараме или флора. Црнина се предаје на гробу тако што се ставља преко руке особи која је узима. Облачи се тек након укопа. Данас се често предаје и у кући, пре поласка погребне поворке. По окончању периода жалости, црнина се скида на гробу и качи о крст. Мушкарци у периоду жалости иду гологлави и не бријају се четрдесет дана, а прво бријање након жалости намењују покојнику. Такође, већ само ношење црнине подразумева одсуство сваког вида украшавања и кићења. Тако рецимо, девојке које приликом организовања црних свадби иду расплетене косе, чиме изказују своју жалост.

Осим знакова који се огледају у промени изгледа, жалост се изражава и вербално, нарицањем (кукањем) на гробу покојника, који се четрдесет дана посећује свакодневно. Једино се не нариче првог дана после сахране, јер се сматра да покојник тада дели своју поману (вечеру), другим мртвима и нема времена да слуша.

У времену док траје жалост не игра се у колу и не присуствује никаквом весељу. Када се први пут заигра у колу, ономе ко на тај начин прекида жалост, поставља се бела марама да три пута стане на њу.

Наведени поступци, како истиче Даница Ђокић, указују да је обавеза жаљења проистекла, пре свега, из осећаја инстиктивног страха према покојнику: – Придржавањем одређених норми понашања у време жалости регулише се однос између живих чланова заједнице и покојника, односно, његове душе, и на тај начин избегава могућа освета умрлог. Начин изражавања и прекидања жалости откривају магијско-религијску суштинуовог обичаја.

ЦРНЕ СВАДБЕ

У случају да умре младић или девојка, покојнику се приређује „црна свадба“, како не би неожењен или неудата отишла на други свет.

– Пошто се брак сматра друштвеном потребом и обавезом, а живот на другом свету одразом успостављених односа на земљи, било је потребно, на неки начин, пре одласка обезбедити одређене предуслове за живот након смрти, објашњава Даница Ђокић, и наставља:

Црна свадба се организује на дан сахране, пре укопа. Бирају се младић и девојка, који са буклијом иду кроз село и позивају остале младиће и девојке да се сакупе у одређено време ради одржавања црне свадбе.

Ако умре младић, једна девојка (обично његова вереница), прави барјак од белог платна, на којем везе одређени текст посвећен покојнику и његово име. На барјак качи каницу, огледало, фотографију покојника, мараму и друге дарове. Барјак на челу поворке у којој се налазе младићи, девојке и покојникова родбина, носи један младић, најчешће покојников најбољи друг. Све девојке морају бити расплетене косе, и у рукама носити свеће. У поворци су обавезно и свирачи. Некада је младић који носи барјак јахао на коњу. Поворка се креће кроз село и поља, обилазећи места на којима је покојник најрадије боравио, затим се одлази до извора, намењује му се вода и поворка се враћа кући.

Након сахране, сваке недеље иде се са барјаком на гроб и „у коло“, приликом организовања игранки (заветина, вашара). Тада се намењује коло за душу покојника, а присутнима дели храна и пиће, такође намењено покојнику. На четрдесет дана или пола године, црна свадба се прекида тако што се код куће или на гробу ломи барјак. Припреми се храна и понесе на гроб, ако се тамо обавља обред. И тада присуствују свирачи. Барјак ломи младић који га је и носио. Јело се кади, намењује покојнику и ту поједе.

Даница Ђокић наводи да су црне свадбе специфичност влашког самртног ритуала, и додаје: – Тај део влашког самртног ритуала заслужује да буде подробније обрађен као засебна целина. У неким селима постојао је обичај прављења обредних хлебова у виду људске фигуре са израженим полним органима. То указује на то да је обред црне свадбе у испитаним селима Звижда донекле редукован. Међутим, иако редукован, обред црне свадбе, уз остале карактеристичне обичаје, даје посебно обележје самртном ритуалу код Влаха, по коме се издваја од осталих.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

RITUALJILJI VLAHILOR DȊ AJ MUORC(1)

 Dȋn kređearje kă tuoată vijaca je ȋnśepută pră altă lumnje a krjeskut kultu lu aj muorc, ka o relacȋje ȋntră aj vij šȋ aj muorc. Dȋ aăalja tuoaće ac putut să śećic ȋn nuovinjilji anuoaštrje, ma bogacȋje marje, krešćearje šȋ pastrarje marje lu ritualjilji vlahilor dȋ aj muorc, dȋn asta temă fak o temă karje număj sakă.

Aku, dȋn vurba ku Danica Đokić, etnoluogu diplomirit, aljeaźem njišće elementurj dȋn ađeturlji vlahilor dȋn karje veđem relacija Vlahilor ku aj muorc. 

KUM SĂ ŽALJEAŠĆE ŠȊ KUM SĂ ȊNSAMNĂ ŽȊALJU

            Kȋt să žaljeašće šȋ kum să žaljeašće al muort să rȋnduje pră aja kȋc anj a avut al muort, dar je fameljije dȋn aproapje or dȋn daparće šȋ dar je vojnjiśesk or mujerjesk. Dȋpa aăja śe a murit măj batrȋnj, žȋalju cȋnje măj pucȋn dȋkăt dȋpa aăja karje a murit măj ćinjerj. Măjđeas žȋalju să cȋnje pȋnă la patrudzăśilja or pȋnă la anu dȋ dzȋlje.

Fameljija a măjapruoapje, da măjȋntȋnj aj dȋn kasă, măjmult arată sȋamnurj dȋ žȋalj. Žȋalju să ȋnsamnă ku aćejatu ȋn cuoalje njeagre, kimjeašă, kȋrpă or sȋamn njeagru. Njeagru să dȋa la mormȋnt šȋ să punje prȋstă mȋnă la aăla karje ja žȋalju. Cuoaljilji să ȋnbrakă dȋpa śe să ȋngruoapă muortu. Ȋn vrjeamja dȋ aku să dȋa šȋ la kasă pȋn nu să pljakă ku muortu. Dȋpa śe trjeaśe vrjeamja dȋ žȋalj, njeagru să dobuoarje la mormȋnt šȋ să punje la kruśe. Aj vojnjiśešć karje ȋs ȋn žȋalj mărg ku kapu guol šȋ nu să rad patrudzăś dȋ dzȋlje da rasu aldȋntȋnj dȋpa vrjeamja dȋ žȋalj să  dȋa dȋ pomană lu al muort. Kȋnd să duśe njeagru šȋ să să žaljeašće să šćije kă nu să ȋnfrumošȋadză, rumenjeašće šȋ kićeašće. Aša, kȋnd să faśe nunta njagră, fjeaćilji marj mărg ku pȋaru dȋspljećit šȋ aša arată kă ȋs žȋaljnjiśe.

Prȋnga sȋamnurj karje să arată ku puortu, žȋalju să arată šȋ ku vuorba, ku kȋntatu la mormȋnt, la karje să duśe ȋn tuoată dzȋva pȋnă la patrudzăśilja. La mormȋnt, nu să kȋntă numa mȋnjedzȋ dȋpa ȋngrupat kă să krjeađe kă atunjś muortu ȋnparće aluj pomană ku ajlalc muorcȋ šȋ nare vrjeamje sȋ askulće strȋgatu.

Dȋ vrjeamja dȋ žȋalj nu să źuoakă ȋn źuok šȋ nu să vesaljeašće. Kȋnd măjȋntȋnj să prȋnđe ȋn źuok, lu aăla karje aša lasă žȋalju să punje kȋrpa albă nainća aluj să šćea dȋ tri uorj pră ja.

Asta śe am spus, pră vuorba lu Danica Đokić, nje arată kă žȋalju a ješȋt dȋn asȋmcȋală lu frikă dȋ  al muort. Cȋnundu să dȋ ritualje ȋn vrjeamja dȋ žȋalj, să rȋnduje rȋndu ȋntră aj vij šȋ sufljetu lu al muort, da să pastrjeadză dȋ rȋau śe puoaće să faku sufljetu lu al muort lu aj vij. Aja kum să žaljeašće šȋ kum să lasă žȋalju nje arată kă aăsta ađet je fundat ȋn religije šȋ magije.

 

NUNTA NJEAGRĂ

Dȋkă muoarje vrun bekjear njeȋnsurat or fată marje njemaritată, lu al muort să faśe „nunta njeagră“ dȋ să nu să dukă pră aja lumnje njeȋnsurat or njemaritată.

-Kum să cȋnje kă je kununjija o trebujală šȋ un rȋnd ȋn drustvă pră asta lumnje, da vijaca pră aja lumnje je sljikă lu traju pră pomȋnt, trȋabje ȋn vrun fjealj, nainća lu trekut, sprimit dȋ traj ȋn aja lumnje – nje tulmaśeašće Danica Đokić šȋ spunje:

-Nunta njagră să faśe ȋn dzȋva kȋnd să ȋngruoapă muortu, nainća lu ȋngrupat. Un bekjar ku o fată marje mărg ku pluoska prȋn sat šȋ kjeamă bajeacȋ šȋ fjeaćilji sȋ să astrȋngă să fakă nunta njeagră.

Dȋkă moare bekjaru, o fată (aluj fată ȋnpecȋtă) faśe stag dȋ pȋndză albă, pră pȋndză kuoasă o skripsuoarje lu al muort šȋ numilji aluj. La stag să pun braśirilji, ogrnđava, o sljikă lu al muort, kȋrpă šȋ alće darurj. Stagu, la frunće lu šȋrag ȋn karje ȋs bajeacȋ, fjeaćilji šȋ fameljija, duśe al măjbun drugarj lu al muort. Tuoaće fjeaćilji ȋs ku pȋaru dȋspljećit šȋ ku lumanarje aprinsă ȋn mȋnă. Ku jej mjerg šȋ muzikancȋ. Vrodată aăla karje a dus stagu a kălarit kalu. Šȋragu trjeaśe prȋn sat šȋ pră kȋmp ȋnblȋnd la tuoaće luokurj dȋ karje ja fuost drag lu al muort. Praurmă să duk la izvuor unđe dau apă dȋ pomană lu al muort šȋ dȋ aśi să ȋntuork la kasă.

Dȋpa śe să ȋngruoapă muortu ȋn tuoată duminjika să duśe ku stagu la mormȋnt da dȋkă jeastă šȋ ȋn źuok, la źuokurj (zavjećinj, pănađururj). Atunś să dȋa źuoku dȋ pomană, da lu lumnje să ȋnparće mȋnkarja šȋ bjearja śe je dată dȋ pomană. La patrudzăśilja or la źumataća dȋ an nunta njeagră să sparźe šȋ atunjś să frȋnźe stagu or la kasă, or la mormȋnt. Să gaćeašće šȋ ku mănkarja să duśe la mormȋnt, dȋkă akuolo să lukră ritualu. Šȋ atunjś kȋntă muzikancȋ. Stagu frȋnźe bajatu śe la dus. Mănkarja să tamȋnje, să dȋa dȋ pomană lu al muort šȋ să manȋnkă.

Danica Đokić, nje spunje kă ȋs nuncȋlji njeagre un specifikum lu ritualjilji vlahilor dȋ aj muorc karje trȋabje măjbun prokatat. Ȋn njišće saće a fuost ađetu sȋ să fakă papušă dȋ pȋnje ku faktura lu uom ku „tokaljilji“ marj. Asta nje arată kă aăsta ritual lu nunta njeagră ȋn saćilji dȋn Zvižd je redukujit. Makră dȋkă je redukujit ritualu dȋ nunta njeagră, ku tuoaće ađeturlji, ȋnsamnă ritualu vlahilor  dȋ aj muorc šȋ ȋl aljeaźe dȋn alće ritualje.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

Logo-Ministartsva-banner

 

БИЉЕ У САМРТНОМ РИТУАЛУ

У самртном ритуалу влашког становништва североисточне Србије посебно место заузимају обреди везани за биље. То су, пре свега, сађење воћке на гробу, постављање лесковог стабла преко потока приликом изливања („пуштања”) воде за душу покојника, употреба лескових штапова и кићење кукурузних стабала на поманама, о чему нам прича Даница Ђокић, дипломирани етнолог.

Биљке се, као и човек, рађају, расту, доносе плод и умиру. Према томе, биљни свет је паралелан људском. С друге стране, ритмови вегетације на најадекватнији начин одсликавају универзалну религијску идеју бесмртности и вечног живота, исказану кроз релацију рађање-смрт-поновно рађање (ускрснуће). У обредима посвећеним покојницима и прецима, биљке имају посебну симболику и функцију, због чега су добиле значење посредника, медијатора у симболичком језику културе.

САЂЕЊЕ ВОЋКЕ НА ГРОБУ

У селима североисточне Србије насељеним влашким становништвом још увек је жив обичај постављања дрвета на гробу покојника, који је некада био део шире распрострањеног обредног комплекса проистеклог из веровања да душа после смрти прелази у дрво. То веровање било је познато многим територијално и хронолошки удаљеним народима.

Обредна пракса сахрањивања испод дрвећа очувала се код савремених словенских народа у редукованом облику сахрањивања мртворођене и некрштене деце, као и нечистих покојника (самоубица), испод родног дрвећа или у гајевима. Сахрањивање некрштене деце у башти, испод родног дрвета (дуње, јабуке), практиковано је код Срба у пожаревачком Поморављу и Стигу до половине прошлог века. Други вид обредне праксе везан за култ дрвета, јесте сађење дрвета на гробу.

– У североисточној Србији таква обредна пракса била је позната и српском и влашком становништву, с тим што се код Срба изгубила, док је код Влаха очувана до данас.

ШЉИВОВО ДРВО

У Браничевској области Власи и данас саде воћку на гробу покојника, без обзира на његову старост. Сади се шљива. На дан сахране извади се младо шљивово дрво из имања и о њега се обавезно закачи бело платно или пешкир, а раније је то била пантљика белог покрова, којим се прекривао покојник.

– Осим белог платна, које је било обавезно, шљива се китила пешкирима, марамама, кошуљaма и чарапама. Пешкири су се у Дубокој давали људима који су копали раку. У неким селима (Српце) пешкири су се стављали ако је покојник мушкарац, а мараме ако је жена. То се све намењивало на гробу и давало сродницима. У Каони (Звижд) су поред пешкира којих је морало да буде 7, на воћку стављали и 7 црних марама и исто толико бабица. Шљиву су вадили људи који копају раку, а китиле је жене позване да кувају. Окићена шљива носила се на челу погребне поворке. Након укопа, садила се чело главе, поред крста. Бело платно је остајало на шљиви док не иструне. У Дубокој се верује да ће још неко у кући умрети ако се шљива прими. Иначе, у Млави и Звижду, у највећем броју случајева, нема никаквог веровања везаног за значење примања или сушења дрвета, као што је то почетком века забележено у Хомољу код Срба, по коме, ако се воћка прими, значи да је покојник био праведан, а ако не да је грешан. Плодови са тих воћки се нису користили, нити дирали. Шљива је остајала на гробу и ако се осуши, а негде су је секли приликом постављања споменика.

– У Мелници (Млава) кажу да се раније нису постављали споменици и да се због тога садила шљива. Таква пракса се уклапа у констатацију неких научника који дрво на гробу сматрају претечом споменика, па чак и крста. То потврђује и обичај остављања црнине после истека периода жалости на дрвету, која се, иначе, у одсуству дрвета ставља на крст, као и обичај Срба у Неготинској крајини да дрво посаде у року од годину дана, дакле у истом временском периоду предвиђеном и за подизање споменика.

ЛЕСКА И КУКУРУЗ

У самртном ритуалу влашког становништва браничевског краја и других области североисточне Србије велики значај има леска. Од леске се праве штапови који се на погребу и свим поманама намењују покојницима да би се одбранили од тзв. телара, односно оних којима се не приређују помени.

– Покојници су се без обзира на пол обавезно сахрањивали са лесковим штапом. Са горњег врха штапа скидала се за десетак центиметара кора да би могао да се држи. Број лескових штапова који су се намењивали на поманама зависио је од броја тзв. ”камара”, гомила наслаганих обредних хлебова-бабица и ”закона” (сокоћеље). Уз сваку ”камару” ишао је по један штап окићен цвећем и са посебним округлим, пробушеним обредним хлебом на њему, који су звали колач за штап. Тако окићен лесков штап носио се и приликом ”пуштања воде“ за душу покојника.

Штап се једино није китио цвећем на вечери (цари) после сахране. Приликом узимања жита на поманама свако је морао да има штап у руци, а затим га предавао следећем учеснику. Штап ”за одбрану” не само да је познат влашком становништву североисточне Србије, већ је био обавезан реквизит и на даћама код Срба, а и у Русији се давао извесним категоријама покојника. Цвеће које се доноси на дан сахране носило се на штапу, такође, направљеном од леске. У расцепљен лесков прут се ставља цвеће које се на дан сахране доноси и намењује другим покојницима, док се од цвећа донетог самом покојнику прави венац. Овај лесков прут се носи на челу обредне поворке и након сахране побада поред крста.

– У Звижду се лесково стабло користи и приликом изливања (”пуштања”) воде за душу покојника на поманама. Танко лесково стабло са једним ракљастим крајем постављало се преко потока на коме се изливала вода да би покојник могао да дође кући на поману. Ово лесково стабло звали су мало брвно, за разлику од великог које се правило у виду правог малог моста преко потока или реке, а које се постављало за покојнике умрле ван куће. На мало брвно се стављало бело платно и преко њега изливала вода бележећи, такође на лесковом штапу, колико је ведара изливено. Када се изливање заврши састругала би се кора са њега, струготине стављале на одсечени врх тикве која се заједно са упаљеном свећом пуштала низ воду, чиме се означавало да је вода ”пуштена“.

– Изливаље воде преко брвна познато је и у селима у околини Бора. Осим у самртном ритуалу, леска је имала своју улогу у култу покојника уопште. Влашко становништво Звижда и Млаве палило је у среду, уочи Великог четвртка, ватре на гробовима својих покојника управо од лесковине. Тада су се посећивали гробови, износило јело и пиће и палиле ватре.

Специфичност самртног ритуала код Влаха јесте кићење кукурузних стабала на поманама.

– За помане се секу кукурузна стабла чији је број у вези са бројем ”камара”, гомила обредних хлебова које се припремају. Стабла кукуруза су, као и штапови, пратећи елементи уз обредне гомиле бабица. Кукурузи се ките лицидерским колачима, марамама, пешкирима, огледалима, итд.  Постављају се уза зид, поред трпезе на којој су „камаре”. Настоји се да се што лепше украсе, да ”буду лепи”. Кукурузна стабла се намењују и дају некоме од учесника на помани.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

 

BUJEDZȊLJI ȊN RITUALU DȊ AJ MUORC

            Ȋn ritualu dȋ aj muorc la vlahilor dȋn Sȋrbija la Răsarit luok aljes au ritualjilji śe ȋs  ljegac dȋ bujedz. Aša avjem sađitu lu puom la mormȋnt, punća  dȋ alun pusă prȋstă ogaš kȋnd să traźe apa dȋ sufljetu lu al muort, bȋtu dȋ alun šȋ kićitu lu firu dȋ kukurudz la pomjeanje, kum nje spunje Danica Đokić, etnoluogu diplomirit.

Bujedzȋlji ȋs ka šȋ uomu, să fak, krjesk, fak bukaće šȋ muor. Aša katȋnd bujedzȋlji ȋs ka šȋ uoaminji.  Dȋ ajlaltă parće, ritmu lu vegetacȋje măj bun nje arată ideja lu religije karje spunje kă traju nu să măj pjearđe šȋ nu să moarje ma să arată prȋn o relacȋje fakutu-moarća-profakutu (proȋnvijatu). Ȋn ritualje dȋ aj muorc, bujedzȋljȋ au aljeasă simbolikă šȋ funkcȋje, prȋntu śe ȋs sȋamn dȋ un medijator ȋn ljimba kulturi.

SAĐITU LU PUOM LA MORMȊNT

Ȋn saćilji dȋn Sȋrbija la Răsarit unđe trajesk Vlasi ȋnkă trajeašće ađetu sȋ să pună puomu la mormȋnt, karje a fuost o parće dȋ vrodată măj mult răsfirat kopleks dȋ ritualje ȋn karje sa kredzut kă sufljetu dȋpa moarće trjeaśe ȋn ljeamn. Asta kređearje a fuost kunoskută dȋ multă lumnje karje a fuost daparće šȋ ku teritorija da šȋ ȋn altă vrjeamje.

Praksa dȋ ritualu dȋ ȋngrupat supt ljeamnje sa pastrat la Slovenji aj dȋ aku ȋntro o fuoarmă redukujită ȋn karje să supt ljeamnje or ȋn duos ȋngruoapă lupadaturilji šȋ kopiji njebođedzac, ka šȋ muorcȋ njekurac (karje sȋngurj sa omarȋt). Ȋngrupatu lu kopij njebođedzac supt puom rođituorj (gutȋn, mȋar) sa lukrat la Sȋrbi ȋn Valja Moravi šȋ ȋn Stig pȋnă la źumataća lu vaku al trekut. Ȋn altă fuoarmă lu aăsta ritual je sađitu lu puom la mormȋnt.

Ȋn Sȋrbija la Răsarit aăsta ritual a fuost kunoskut šȋ la lumnja sȋrbilor, šȋ la lumnja vlahilor, ma la Sȋrbj sa perdut da la Vlasi sa pastrat šȋ dzȋ dȋ astădz.

PRUNU 

Ȋn Branićeva, Vlasi sađesk prunu la gruoapa lu tuoc muorcȋ, fȋrdă katat dar a murit ćinjerj or batrȋnj. Să sađeašće mlađică dȋ prun. Ȋn dzȋva dȋ ȋngrupat să skuoaće o mlađică dȋ prun šȋ la ja să ljagă un păraman dȋ pȋndză albă or un peškir alb, da vrodată a fuost o šljingă dȋ pokruou ku karje să a astrukat muortu.

Prȋnga pȋndza albă, prunu să a kićit ku peškirj, kȋrpje, kimješ šȋ śirjepj. La Dȋlbuoka peškirji să a dat lu aăja karje a sapat gruoapa. Ȋn alće saće (Srpca) peškirji să a dat dȋkă je muortu vojnjiśesk, da kȋrpă dȋkă je mujearje. Aja ku śe a fuost kićit prunu să a dat dȋ pomană la mormȋnt šȋ să a ȋnparcȋt la fameljije. Ȋn Kamna (Zvižd) prȋngă peškirj karje a trăbujit să fije 7, să a pus šȋ 7 kȋrpj njeagre šȋ 7 kolaś. Mlađica dȋ prun skuot šȋ sađesk uoaminji śe sapă gruoapa da kićesk mujerilji śe gađesk. Prunu kićit să duśe nainća lu sakrin kȋnd să duśe ku muortu la morminc. Dȋpa ȋngrupat prunu să a sađit la kapu muortuluj lȋnga kruśe. Pȋndza albă uđeašće ȋn prun pȋnă nu putradzȋašće. La Dȋlbuoka să krjeađe kă moare măj vrunu dȋn kasă dȋkă prunu să prinđe. Ȋn Mlaoua šȋ Zvižd ȋn măjmulće luokurj nuje njiś o krjeđearje ljegată dȋ prinsu or dȋ uskatu lu prun kum a fuost la Sȋrbi dȋn Omuolj la ȋnśeputu lu vaku al trekut, pră karje să a kredzut kă dȋkă prunu să prinđe muortu a fuost blăgatuos, da dȋkă să a uskat a fuost păkatuos. Puoamilji dȋn aăšća puomj nu să a dȋrit šȋ nu să a kuljes. Prunu a uđit la mormȋnt šȋ dȋkă să a uskat, da jeastă unđe să a tajat kȋnd să punje pjatra.

La Menjica ȋn Mlaoua spun kă vrodată nu să a pus pjatra šȋ dȋ aja să a sađit prunu. Aša praksă să lovješće ku vuorba lu lumnja ȋnvacată karje spunje kă prunu la mormȋnt a fuost ȋn funkcȋje lu pjatră, da mulc ginđesk šȋ ȋn luok dȋ kruśe. Aja nje arată šȋ ađetu ȋn karje să ljeagă njeagru dȋ puom dȋpa śe trjeaśe vrjeamja dȋ žȋalj, dar dȋkă nuje puom să ljagă dȋ kruśe, ka šȋ ađetu Sȋrbilor dȋn Krajna ȋn karje să sađeašće prunu pȋnă la an ȋn vrjeamja kȋnd trȋabje sȋ să pună pjatra.

ALUNU ŠȊ KUKURUDZU

Ȋn ritualje Vlahilor dȋn Branićeva šȋ alće okolurj dȋn Sȋrbija la Răsarit kunoskut luok arje alunu. Dȋ alun să fak bićilji karje să dau dȋ pomană la tuoaće pomjeanjilji dȋ sȋ să apărje muortu dȋ tălarj, dȋ aăja karje nau pomjeanje.

Tuoc muorcȋ, dar ȋs mujerješć or ȋs vojnjiśešć, să a ȋngrupat ku bȋtu dȋ alun. La bȋt, dzȋaśe santimetrurj dȋ la vȋr, să a kubarȋt kuoaža, dȋ sȋ să puoată cȋnja. La pomană, kȋće să dau kapiće (gramjedz dȋ kolaś šȋ zakuoanje), atȋća să dau šȋ bȋće dȋ alun. La tuot kapu mjearźe un bȋt dȋ alun kićit ku fluorj, šȋ ku kolaku dȋ bȋt ȋngăurit. Aša kićit bȋt dȋ alun să a dat dȋ pomană šȋ kȋnd să a slubadzȋt apa lu muort,

Bȋtu nu să kićeašće numa la cara dȋpa ȋngrupat. Vrodată kȋnd să a luvat grȋu la pomjeanje, tuotnat kȋnd ja grȋu a cȋnut bȋtu dȋ alun ȋn mȋnă šȋ la dat lu aăla śe ja grȋu praurmă. Bȋtu dȋ aparat nu a fuost rekvizit numa la pomjeanjilji Vlahilor, ma šȋ la Sȋrbj, da šȋ ȋn Rusȋjă să a dat lu njišće kategorij dȋ muorc. Fluorilji karje să adus la ȋngrupat šȋ jealje a fuost pră bȋt dȋ alun. Fluorilji karje ȋs daće dȋ pomană lu ajlalc muorc să a pus ȋn bȋt dȋ alun spȋnđekat, da dȋn fluoriljilji śe ȋs daće lu muortu śe să ȋngroapă să faśe kunună. Fluorilji ȋn bȋt dȋ alun spȋnđekat să duśe nainća lu sakrinu ku al muort kȋnd să pljakă la gruoapă šȋ să ȋncapă lȋnga kruśe.

Ȋn Zvižd dȋn ljeamn dȋ alun să fak puncȋlji kȋnd să slobuoađe apa lu al muort. Un ljeamn dȋ alun răklat dȋ o parće să punje prȋstă ogaš unđe să traźe apa dȋ al muort sȋ puoată sȋ vină la pomană. Aăsta ljeamn dȋ alun să a kjemat punća a mikă šȋ a fuost raznjit dȋ punća a marje karje să a dat kȋnd vrunu nu a murit la kasă. Prȋstă punća dȋ alun să a pus pȋndza albă šȋ prȋstă ja să a tras apa, da ȋn bȋt dȋ alun să a ȋnsamnat kȋće vadrje ȋs trasă. Kȋnd să ogoaje ku slubadzȋtu lu apă număratura dȋpră bȋt să rađe da rasura, să punje ȋn fundu lu truoakă tajat šȋ ku lumanarja aprinsă slobuoađe pră apă, ku śe je ȋnsamnat kă apa je slobadzȋtă.

Trasu lu apă prȋstă punće jeastă šȋ ȋn saćilji la Buor. Alunu nu a avut luok numa ȋn ritualu dȋ ȋngrupat ma šȋ ȋn tuoaće ađeturlji ljegaće dȋ aj muorc. Lumnja Vlaha dȋn Zvižd šȋ Mlaoua, a fakut mjearkurj sara, nainća lu Źuoj Marj, fokorjealje la morminc dȋn bȋće dȋ alun uskaće karje nu a kućedzat să fije pră pomȋnt pȋnă nu să a aprins ȋn fuok. Ȋn aja dzȋ să duśe la morminc ku mȋnkarje šȋ bjearje, să aprinđe fokorjelu, să tamȋnje šȋ să dȋa dȋ pomană.

Un specifikum ljegat dȋ ađeturlji Vlahilor je šȋ kićitu lu firu dȋ kukurudz.

Dȋ pomană să taje firă dȋ kukurudz, kȋće kapiće atȋća firă. Kukurudzu je ka šȋ bitu dȋ alun un element karje mjearźe la tuot kapu (gramada dȋ kolaś šȋ zakuoanje) śe să dȋa dȋ pomană. Firu dȋ kukurudz să kićeašće ku kolaśej dȋ la liciderj, ku kȋrpje, ku peškirj, ku ogrȋnđealje šȋ aša śuoa. Să radzȋmă la parjeaće prȋnga pomană unđe ȋs pusă kapićilji šȋ tuot śe să dȋa dȋ pomană. Să kată să fijă frumuos kićiće, „să fije frumuoasă“. Firȋlji dȋ kukurudz kićiće să dau dȋ pomană lu aăja śe ȋs venjic la pomană.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

ОБРЕДИ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА КОД ВЛАХА (2)

Обреди животног циклуса заснивају се на примарној представи о два света – о овоземаљском свету људи и оностраном свету ван људског искуства, непознаници, која се кроз историју мењала и уобличавала. Тај други свет је свет настањен натприродним силама, душама предака и покојника, боговима. Осим религијског, обреди животног циклуса имају и друштвени карактер, чији је циљ да се једна заједница држи на окупу.

Код влашког становништва, до данас су остали очувани обреди везани за погребни ритуални комплекс, тзв. помане. Један од специфичних обреда је „пуштање воде“ за душу покојника („апа ослобођит“) и велики број обредних хлебова–бабица и „закона“, који се припремају за помане, као и обичај да се храна поред покојника намењује и живима да би их на „оном свету“ сачекала. Поред тога, специфичност погребних обичаја код Влаха претставља и певање посебних обредних песама пре самог погреба, које описују пут покојника на други свет. Те песме певају четири жене тзв „петракаторе“, објашњава Даница Ђокић, дипл. етнолог.

СЛАЊЕ ВОДЕ ПОКОЈНИЦИМА

Очување обреда везаних посмртни ритуал битно говори о поштовању предака. Реч је о целом циклусу од дана сахране до годину дана, што је слично као и код Срба, а затим се обележава три године и седам година.

Североисточну Србију можемо издвојити као посебну област у којој постоје специфични ритуали и код Срба и код Влаха, јер су у заједничком животу вековима утицали једни на друге. Код оба народа у том крају постоји обред пуштања воде или „апа ослобођит“ за душу покојника, који је забележио још Чајкановић.

Код Влаха изводи се на свакој помани до годину дана-четрдесетодневној, полугодишњој и годишњој. Вода се излива-ослобађа на извору, крај потока или реке. Ређе се, као редуковани облик, обавља крај чесме. У зависности од краја, обред се обавља по повратку са гробља или независно од одласка на гробље, док се помана припрема. Самом чину ослобађања воде претходи ритуал ношења воде у кућу покојника, који траје годину (с. Мелница, с. Врбница у Млави), или четрдесет дана. Сваког дана једна девојчица доноси са извора воду у кућу покојника. Ова вода се заједно са једном бабицом и нешто хране намењује покојнику. У неким селима ритуал ношења воде је потпуно изостављен. У Дубокој сматрају да посебан обред намењивања воде и бабице свакога јутра има исто значење као и доношење воде.

Од обавезних елемената при обављању обреда користе се: обредни хлебови – законе или сокоћеље, штап, бело платно, новчић (пара), врг, свеће, цвеће, кадионица и храна. 

СЕГМЕНТИ ОБРЕДА

          Сам обред ce састоји из неколико сегмента: кађења, намењивања обредних хлебова и хране, изливања- ослобађања и намењивања воде. Када се дође до места где ће се вода изливати-ослобађати, прво се постави храна и обредни хлебови са свежњем свећа у средини. Поред обале се убоду свеће, стави цвеће, а затим храна и вода окаде. Вода се излива преко белог платна, било да се смо платно постави у воду (Мелница, област Млаве, Турија, Нересница у Звижду), или је привезано за лесков, ређе шљивов штап (Звижд, Пек, Хомоље). У селима где се поставља само платно, за њега се црвеним концем привеже новчић (пара, динар). Штап се постави преко потока или се држи у руци. Вода се излива из тикве-врга, а понеко користи бокал или чашу. Колико ће се врга воде излити зависи од помане која се даје и углавном је везан број бабица које формирају једну камару на помани. На четрдесетодневној помани најчешће се излива 44 врга. Овај број варира у појединим селима, али је увек везан за број 40. Тако се, рецимо у Мелници (Млава), излива 42 врга, а у Дубокој (Звижд) од 40-43. На полугодишњој помани излива се 66 врга или 73-75 (Дубока), а на годишњој око 100 до 105. Вода се намењује прво покојнику, а затим Богу, Богородици, свим славама, за седам дана у недељи, сунцу и месецу. Тада се покојнику намени и светлост дана („нека ти се види светлост овог дана“). Неко не намењује воду Богу, св. Аранђелу, сунцу, месецу, већ им намени обредне колаче који их симболизују.

Док се вода излива на једном штапу се зарезивањем цртица бележи колико је врга воде изливено. Штап је најчешће од леске или шљиве, ређе од дуње или јабуке (с. Мелница, Млава). У Хомољу се број изливених вргова бележи везивањем чворова на белом концу. Ако се вода „ослобађа“ за више покојника, за сваког се користи посебан штап са белим платном и врг, а поступак се понавља, као и за самог покојника чија је помана. На пример, у Мустапићу су изливали прво воду за покојника, затим за блиске покојнике, а трећи пут за оца и мајку покојника, који су живи. Тако се исти поступак три пута понављао, од кађења сваке гомиле закона до изливања воде. Када се изливање заврши, саструже се кора штапа на којој су бележене рецке. Струготине се ставе на део врга и он се заједно са две или четири упаљене свећице пусти низ воду. У Мелници не пуштају врг низ воду, већ само поломе штап на коме је бележено и баце га у воду. Тамо где се бележење врши на концу, он се исече и стави на врг. На тај начин је вода ослобођена. Верује се да колико врг плови низ воду толико ћe се покојнику видети, бити намењено на другом свету.

Девојчици која је изливала воду даје се платно, врг, чаша или бокал, у зависности из чега се вода изливала, закона и обавезно новац „да вода буде плаћена“ и, при томе, се све намени покојнику. У Мустапићу дарове дају преко потока. Из наведеног поступка се јасно назире функција посредника коју девојчица има у обреду. Примајући дарове са друге стране, она се симболично налази у другом свету као преносилац намењених дарова. На исти начин намењују се и предају законе, свеће и слаткиши и другим лицима која су присуствовала обреду.

ОБРЕДНИ ХЛЕБОВИ

Обредни хлебови-законе су посебног облика, симболике и назива. Користе се на поманама приликом формирања „камара“ уз чисте бабице и приликом свих других обреда намењивања у култу мртвих, било да се ради о намењивању одела, хране, или, у овом случају, воде. Ако се, осим покојнику, коме се приређује помана, вода жели да намени и ослободи и другим покојницима или живим члановима породице, формира се од закона неколико камара.

У обавезне законе у браничевском крају убрајају се сунце, месеци, уторак, субота, св. Аранђео, Глава (кап) и бушан колач за штап. Поред њих, јављају се у појединим областима и друге врсте закона као што су Бог, брвно, прескура, папуша (лутка), хлеб у облику шаке. Закона сунце је бабица са кругом од теста који симболише сунце, док месец има полукруг.

Уторак је закона у облику свастике, а субота у облику латиничног слова С, окруженог елипсоидним венцем теста. Св. Аранђео је бабица која се означава различитим комбинацијама дијагонално постављених, паралелних трака теста које се секу под правим углом.

Глава и колач за штап свуда имају исти облик. Глава је украшена орнаментом свастике окруженим венцем од теста, а колач за штап има орнамент у облику три латинична слова С, кружно спојена, са рупом у средини и венцем од теста око њих. Закона која представља Бога има симбол крста, а брвно једну траку која симболизује брвно преко кога душа прелази у други свет.

Папуиш (лутка) је хлеб у облику човечије фигуре са означеним очима од зрна кукуруза или пасуља. Уз законе се припрема и таларица, елипсоидни хлеб који је обавезни пратећи елемент на свим поманама и приликом сваког намењивања. Само његово име говори да се ради о хлебу намењеном теларима, покојницима којима се не приређују помане. Функцију одбране од телара имају и штапови, који су, такође, обавезни пратећи елементи свега што се намењује. Број закона варира обично од седам до тринаест.

 

RITUALJI VLAHILOR DȊN CIKLUSU VIJECȊ (2)

Ritualji dȋn ciklusu vijecȋ ȋs fundaće ȋn o sljikă dȋ duoa lumnj – ȋn Asta lumnje lu uoamenj šȋ Aja lumnje ȋnleturj dȋ vijaca uomuluj, njekunoskuta karje să a premenjit šȋ să a formirit prȋn istorije. Aja lumnje je lumnja unđe trajesk sȋljilji njekunoskuće, sufljeturlji lu aj batrȋnj šȋ aj muorc, sfȋncȋ, Dumnjedzȋu. Ritualji dȋn ciklusu vijecȋ prȋngă un karakter dȋ religije arje dȋ cilj sȋ să o drustvă, o ȋnpreunarje cȋnă ȋntrăuna.

La lumnja vlahilor šȋ dzȋ dȋ astădz să a pastrat pomjeanjilji. La pomană să aljeaźe ritualu ȋn karje să sloboađe (traźe) apa šȋ mulće kolaś, da šȋ zakuoanjilji karje să fak dȋ pomană, ka šȋ ađetu sȋ să đea mănkarja dȋ pomană šȋ lu aj vij ka šȋ la  aj muorc, dȋ sȋ ȋj ašćeaće pră Aja lumnje aja śe je dat dȋ pomană. La Vlahilor să a pastrat šȋ kȋnćiśilji lu petrekatuorj ku karje nainća lu ȋngrupat să petrjeaśe sufljetu lu al muort pră drumu ȋn Aja lumnje šȋ ȋj să spunje śe ȋl ašćată pră aăla drum. Petrekatura o kȋntă patru mujerj karje să kjamă „petrekatuoarje“, nje spunje Danica Đokić, etnoluogu diplomirit.

SLOBODZȊTU LU APĂ DȊ AJ MUORC

Aja śe ȋs pastraće atȋća ritualje dȋ aj muorc nje arată kȋt la Vlasi dȋn Sȋrbija la Răsarit să arje grižă dȋ aj batrȋnj śe a murit. Aiś je vuorba dȋ tuot ciklusu dȋ la ingrupatu pȋnă la anu dȋ dzȋlje, śe aduśe ku ađeturlji lu Sȋrbj, da să faśe šȋ pomană la tri anj šȋ la šapće anj.

Sȋrbija la Răsarit pućem sȋ aljeźem ka un region ȋn karje jeastă aljeasă aăašća ritualje šȋ Sȋrbilor šȋ Vlahilor, kă trajind ȋntrăuna a luvat mulće karje śe unji dȋ la alcȋ. Ȋn aăsta kraj šȋ la unji šȋ la alcȋ jeastă ritualu ȋn karje să slobuoađe (traźe) apa dȋ sufljetu lu aj muorc. Dȋ aăsta ritual a skris ȋnkă šȋ Čajkanović.

La Vlasi dȋn Sȋrbija la Răsarit asta să lukră la tuoată pomana pȋnă la an, la patrudzăśilja, la źumataća dȋ an šȋ la an. Apa să sloboađe la izvuor, linga ogaš or lȋnga rȋu. Ȋn anuoastră vrjeamje să lukră šȋ la śešmă, ma măjrar, ka o fuoarmă dȋ redukcȋje lu ritual. Dȋ la luok la luok, apa să sloboađe (traźe) dȋpa śe să vinje dȋ la morminc, or njeljegat dȋ dusu la morminc pȋnă să sprimjeašće pomana. Nainća lu slobodzȋtu lu apă je ritualu ȋn karje să duśe apa la kasă dȋn karje je muortu šȋ aja să lukră pȋnă la an (ȋn saćilji Menjica šȋ Vrbnjica ȋn Mlaoua) or pȋnă la patrudzăśilja. Ȋn tuoată dzȋva o fećică aduśe dȋ la izvuor apă ȋn kasa dȋn karje je muortu. Aja apă ku un kolak šȋ kȋta mănkarje să dȋa dȋ pomană. Jeastă saće ȋn karje nuje aăsta ritual. Ȋn Dȋlbuoka nu să aduśe apa dȋ la izvuor, ma să dȋa dȋ pomană apă šȋ kolaku ȋn tuoată điminjaca.

Elementurlji ȋn ritual ȋs: pȋnja (kolaśi), zakuoanjilji or sokoćealjilji, bitu dȋ alun, pȋndza albă, un ban (paravă), truoku, lumanarja, tamȋnja ku tămȋnjearju šȋ bjearja ku mănkarja.

SEGMENTURLJI DȊ RITUAL

 Ritualu arje aăašća segmenturj: tămȋnjatu, datu dȋ pomană la zakuoanje šȋ mănkarje, slobodzȋtu šȋ datu dȋ pomană lu apă. Kȋnd să vinje la luoku unđe să sloboađe (traźe) apa, măjȋntȋnj să pun zakuoanjilji (kolaśi) šȋ mănkarja ku lumanărilji ȋn mižluok. Prȋngă apă să ȋncapă lumanărilji šȋ pun fluorilji da mănkarja šȋ apa să tamȋnje. Apa să traźe (sloboađe) prȋstă pȋndza  a albă, fije kă je pȋndza pusă ȋn apă (ka la Menjica ȋn Mlaoua, or la Turija šȋ Jeresnjica ȋn Zvižd) or pusă prȋstă bȋt dȋ alun (ȋn Zvižd, Pjek šȋ Omuolj). Ȋn saćȋlji unđe să punje numa pȋndza albă dȋ pȋndză să ljagă o paravă or dinarj. Bȋtu să punje prȋstă ogaš or să cȋnje ȋn mȋnă. Apa să traźe ku truoaka, da dȋ mulće uorj šȋ ku bokalu or paru. Kȋće pară o să tragă să kată la aja śe pomană să dȋa šȋ măjmult să ljagă dȋ număru lu kolaś ȋn kapu la pomană.

Dȋ patrudzăśilja să traźe măjmult dȋ 44 dȋ uorj. Aăsta număr nuje tuotuna dȋ la sat la sat ma je ȋntuotdȋuna ljegat šȋ prȋnga număru 40. Aša ȋn Menjica dȋ patrudzăśilja să traźe dȋ 42 dȋ uorj, da ȋn Dȋlbuoka (Zvižd) dȋ la 40 pină la 43. La źumataća dȋ an să traźe 66 or 73 pȋnă la 75 dȋ uorj (la Dȋlbuoka), da la anu dȋ dzȋlje dȋ la 100 pȋnă la 105 dȋ uorj. Apa să dȋa dȋ pomană ȋntȋnj lu al muort, pă lu Dumnjedzȋu, lu Sȋntă Majkă Marije, lu sfȋntu Aranźel, lu tuoaće praznjiśilji śe ȋs pră anu dȋ dzȋlje, lu šapće dzȋlje ȋn stamȋnă, lu Suoarje, lu Lună. Dȋ pomană lu al muort să dȋa šȋ veđearja lu dzȋva dȋ astădz. Vrunji nu dau apa dȋ pomană lu Dumnjedzȋu, lu Sfȋntu Aranźel, lu Soarje šȋ lu Lună ma dȋ pomană lje dau aluor kolaś-zaakuoanje.

Pȋnă să sloboađe apa pră un bȋt să ȋnsamnă dȋ kȋće uorj je tras. Bȋtu je dȋ alun or prun, da măjrar dȋ gutȋn or mȋar (Menjica ȋn Mlaoua). Ȋn Omuolj asta să ȋnsamnă ku nuodurj karje să ljagă ȋn aca albă. Dȋkă să sloboađe apa dȋ măjmulc muorc, tuotnat arje aluj bȋt ku pȋndză albă šȋ truoakă, dȋ tuotnat să ponovjeašće ka šȋ dȋ al muort lu karje să dȋa pomana. Aša ȋn Mustapić a tras apa ȋntȋnj dȋ al muort, prăurmă dȋ aj muorc dȋn fameljije, da atrijlja uorj dȋ tata šȋ muma lu al muort karje karje a fuost vij. Ritualu să a ponovit dȋ tri uorj dȋ la tămȋnjat pȋnă la slobodzȋtu lu apă. Kȋnd să ogoaje să rađe kuoaža unđe je ȋnsamnat dȋpră bȋtu dȋ ȋnsamnat. Aja śe je ras să punje la fundu lu truoakă, šȋ truoakă ku o lumanarje or ku doa lumanărj ȋnkruśišaće să sloboađe pră apă. Ȋn Menjica nu slobuod truoaka ma numa frȋng bȋtu dȋ ȋnsamnat šȋ ȋl lapȋdă ȋn apă. Unđe să ȋnsamnă ku nuodu dȋ acă, aca să taje šȋ să punje ȋn truoakă karje să sloboađe pră apă. Aša je apa slobodzȋtă. Să krjeađe kă kȋt truoaka mjearźe pră apă atȋt să vjeađe la sufljetu lu al muort,  atȋt o să fije dat dȋ pomană.

Lu fata śe traźe apa să dȋa pȋndza, truoku (paru or bokalu) ku karje să a tras apa, un kolak dȋ zakuoanje, banj să fije plaćit šȋ tuot să dȋa dȋ pomană lu al muort. Ȋn Mustapić dau dȋ pomană prȋstă ogaš. Aśi să vjeađe funkcȋje dȋ medijator karje arje fata ȋn ritual. Kȋnd primjeašće aja śe je dat dȋ pomană dȋ aja parće ja je ȋn Aja lumnje dȋ sȋ đea lu aj muorc aja śe je dat dȋ pomană. Tuot aša să dau dȋ pomană šȋ primăsk zakuoanjilji, lumanărilji šȋ dulśecurlji lu tuoc karje a avut parće ȋn ritual. 

ZAKUOANJILJI

Zakuoanjilji ȋs kolaśi (pănjilji) karje au aluor simbuolurj ša numje. Ku jej ȋnpreuna ku kolaśi njenumic să faśe kamara (kapu) la pomană šȋ să dau dȋ pomană kȋnd să dau cuoaljilji, mănkarja or apa. Dȋkă să sloboađe apa šȋ lu alc muorc or lu aj vij dȋn kasă, nu numa lu muortu lu karje să faśe pomana, lu tuot nat să faśe kapu (gramada dȋ kolaś). Ȋn Branićeva zakuoanjilji alje miś ȋs: Suoarilji, Luna, Marca, Sȋmbȋta, Aranźelu, kapu šȋ kolaku ȋngăurit dȋ bȋt. Ȋn alće luokurj jeastă šȋ kolaku lu Dumnjedzȋu, punća, papuša…

Suoarilji je kolaku ku totȋrla dȋ olovat karje ȋnsamnă Suorilji, da Luna je ȋnsamnată ku źumataća dȋ totȋrlă. Marca je ȋnsamnată ku o kruśe ȋnkonđijată (svastika) da sȋmbȋta ku sluova S alu Latȋnj okoljită ku o totȋrlă dȋ olovat. Sfȋntu Aranźelu je kolaku karje să ȋnsamnă ku kombinacȋje dȋ bȋće dȋ olovat ȋnkruśišaće.

Kapu šȋ kolaku dȋ bȋt ȋs ȋn tuoaće luokurlji tuotuna. Kapu arje konđeju lu svastika karje je okoljită ku kunună dȋ olovat, da kolaku dȋ bȋt arje tri sluovurj S karje ȋs prinsă ȋn totȋrlă ku gaură la mižluok šȋ ku kunună dȋ olovat. Kolaku lu Dumnjedzȋu je ku kruśe, da punća arje un bȋt dȋ olovat karje ȋnsamnă punća prȋstă karje să trjeaśe ȋn Aja lumnje.

Papuša je pȋnja fakută pră firja lu uom ku doj uokj ȋnsamnac ku duoa buoabje dȋ kukurudz or dȋ pasuj. Prȋnga zakuoanje să faśe šȋ tălarica, pănja fakută ȋn fuorma lu elipsoid šȋ karje je element la tuoaće pomjeanjilji šȋ la tuot datu dȋ pomană. Numilji lu astă pȋnje nje spun kă ja je numite dȋ tălarj, muorcȋ karje nau pomjeanje. Bȋćilji dȋ alun karje mărg ku tuoaće śe să dȋa dȋ pomană jar au aja funkcȋje dȋ aparat dȋ tălarj.

 

 

Logo-Ministartsva-banner

 

 

АРХАИЧНО У ОБИЧАЈИМА ВЛАХА (1)

Влашко становништво сачувало је бројне архаичне обичаје, који су пре свега везани за природу и култ предака. Тако је и данас, и тим се богатством специфичности додатно исказује и доказује аутентичност идентитета Влашке друштвене заједнице

ГРАНИЧНО ВРЕМЕ

Карактеристично је да се одређени обреди и обредни циклуси јављају у такозваном граничном времену, што је време преласка из једног годишњег доба у друго.

Верује се да тада постоји могућност комуникације са натприродним или хтонским светом и уплив енергије из натприродног у људски свет. Обичаји управо и служе како би се у том времену комуницирало са покојницима, али и како би се на неки начин ограничио уплив хтонске енергије зарад равнотеже између натприродног и људског света.

Отуда, у многим обичајима, присутан је амбивалентан став. Рецимо, у односу према покојницима, амбивалентност је у смислу жеље да им се помогне, али уз каналисање енергије која ће ући из „оног“ света у људски, како објашњава Даница Ђокић, дипломирани етнолог.

КОЛЕДАРИ

            Код Влашког становништва у области Млаве очуван је обред „коледара“. Реч је о ритуалним поворкама мушкараца које уочи Божића, на Бадње вече, иду од куће до куће и чарају ватру са жељом за здрављем, напретком и срећом тог домаћиства. Њима се за узврат дају поклони, најчешће у храни. Када обиђу цело село, коледари се сакупљају у некој кући или Дому културе и ту приређују гозбу.

ПРИВЕГ

            Привег је ватра код Влаха североисточне Србије, у оквиру покладног ритуала. Пале се обредне ватре које се намењују покојницима и прецима, јер се сматра да су њима на „оном“ свету потребни светлост и топлота, да они заправо имају све потребе као и живи чланови заједнице.

Влашко становништво привег пали или у домаћинству, као појединачни привег, или се рецимо пали у центру села или одређеним деловима, уколико је село разуђено, као колективни привег. То се чини на покладе, седам недеља пре Ускрса.

МИТСКА БИЋА

Власи су очували веровање у митска бића, такозване сентоађере или тодорце, чега има и код Срба, наставља Даница Ђокић:

Верује се да се сентоађери јављају прве недеље поста, после поклада. Предствљени су као митска бића у виду коња или коња са јахачима. Јављају се ноћу и тада се не сме излазити, јер се верује да сусрет са сентоађерима или тодорцима доноси болест. Иначе, они су присутни на овом свету седам дана и за сваки дан постоји посебан назив.

Заправо, митска бића представљају обредне поворке предака и покојника који се јављају у граничном времену и могу донети болест зато што их чине покојници који нису на правилан начин прешли у други свет, већ је њихова душа остала да лута.

Исто је и са русаљама, које се јављају седам недеља после Ускрса. Сматрају се недефинисаним митским бићима. Неки их помињу као виле. Такође се верује да и оне могу да „нападну“ човека, те да се он разболи у току русаљске недеље. Тада се каже да су га узеле русаље. Као одбрана, уз себе се носи пелен и бели лук.

УЗИМАЊЕ УСКРСА

            За Влашко становништво карактеристично је у оквиру Ускршњег обредног циклуса такозвано „УЗИМАЊЕ УСКРСА“.

У обреду се узима комад земље са травом, из баште, који се ставља на праг или уноси у кућу. Потом се узима ускршње јаје, мало коприве, парче сира, парче сланине, гранчица дрена, чаша ракије или вина и упаљена свећа. Сви у домаћинству, један по један од најстаријег до најмлађег, стану на бусен траве и окрену се три пута или око своје осе од запада ка истоку, љуби се свећа и узимајући по мало од свега изговара молтва за здравље:

„Да будем виђен (зрачим) као светлост свеће, да будем румен као ускршње јаје…“

На тај начин се узима Ускрс, дакле, врши причест.

Даница Ђокић, дипл. етнолог, указује да поменуто говори о паганским елементима народне религије, који се уклапају у елементе званичне хришћанске религије, која је такође преузела многе паганске елементе и озваничила их управо зато што су толико јаки и очувани.

 

 

ARHAIK ȊN AĐETURLJI VLAHILOR (1)

Lumnja Vlahă a pastrat mulće ađeturj dȋ bătrnjacă, karje ȋs ljegac dȋ vijaca prӑ pomînt šȋ dȋ aj muorc. Aša je šȋ dzȋ dȋ astădz šȋ ku aja bogacȋje să šȋmăj dospunje šȋ ȋntarjeašće măj ku sama raznjitura lu identitetu lu ȋnpreunarja dȋ drustva Vlahilor. 

VRJEAMJA  KȊND SĂ DAŠKID VȊNATĂRILJI

Njišće ađeturj šȋ ritualurj dȋspră ađet au o karakteristikă kă să fak šȋ să ivăsk ȋn vrjeamja kȋnd să daškid vȋnatărilji, kȋnd să premenjeašće tuoju (jarnă-primovară, primovara-vara, vara-tuoamna šȋ tuoamna-jarna).

Să krjeađe kă atunjś să puoaće faśe komunikacȋje ku Aja lumnje šȋ sȋ tunje energija dȋn Aja ȋn Asta lumnje. Ađeturlji dȋ aja šȋ služesk, dȋ sȋ să puoată ȋn aja vrjeamje faśa komunikacȋje ku aj muorc, ma šȋ sȋ nu să đea să trjakă premultă energije dȋn Aja ȋn Asta lumnje prȋntu sȋ fije cȋnut kumpȋnu ȋntră aăašća duoa lumnj.

Dȋ aja, ȋn mulće ađeturj, avjem o ambivalencȋje. Kȋnd vorbim dȋ aj muorc, ambivalencȋja să arată ȋn vuoje sȋ lje aźuće ma šȋ sȋ să kanalisaskă energija karje tună dȋn Aja ȋn Asta lumnje, kum nje răzloźeašće Danica Đokić, etnoluogu diplomirit.

KOLJINDRJECȊ

            La Vlahilor dȋn Mlauoa sa  pastrat ritualu „koljindrjecȋ“. Aśi je vuorba dȋ ritual ȋn karje šȋru dȋ uoamenj ispră Kraśun, la Aźun, mjerg dȋ la kasă la kasă šȋ zgȋnđiră fuoku ku gȋndu sȋ fije sănataće, bogacȋje šȋ naruok ȋn aja kasă. Da luor aj dȋn kasă dau poklonurj, mejmult ȋn mȋnkarje. Kȋnd okoljesk tuot satu, koljindrjecȋ să astrȋng ȋn vro kasă, or ȋn Duomu dȋ kultură šȋ aśi fak gostȋjă.

PRIVJEGJU

         Privjegju je fuoku Vlahilor dȋn Sȋrbija la Răsarit ȋn ritualu dȋ zăpostȋt. Să aprind fuokurlji karje să dau dȋ pomană lu aj muorc kă luor pră „aja lumnje“ lje trȋabje vjeđearje šȋ kaldură, să ginđeašće kă luor lje trȋabje dȋ tuoaće ka šȋ lu aj vij.

Vlasi aprind privjegju or la kasă, ka un privjegj raznjit, or ȋn mižluoku lu sat or kotun,  dȋkă je sată răsprȋnžȋt, ka un prȋvjegj ȋnpreonat. Privjegju să faśe la zȋpostȋt, šapće dzȋlje nainća lu Pašć.

STFORURJ DȊN MIT

Vlasi a pastrat kređearja ȋn stfuorurj dȋn mit kum ȋs săntuoađeri, or pră sȋrbjeašće-tuodorc, karje ȋs šȋ la sȋrbj, spunje Danica Đokić.

Să krjeađe kă săntuoađeri să ivesk stamȋna adȋntȋnj dȋ puost dȋpa zăpostȋt. Să ginđeašće kă  jej să arată ka kaji, or kaji ku kălarjecȋ. Să arată prȋstă nuopaće šȋ atunjś nu să kućeadză ješȋ dȋn kasă, kă să krjeađe kă ȋntunjitu ku jej aduśe buoalje. Jej ȋs pră Asta lumnje šapće dzȋlje šȋ tuoată dzȋva arje ajej numje.

Stforurlji dȋn mit reprezentuje šȋragu dȋ aj batrȋnj šȋ aj muorc karje să ivăsk ȋn vrjeamja kȋnd să daškid vȋnatărilji šȋ puot sȋ adukă buoalje, kă să krjeađe kă aăja ȋs muorcȋ akuj sufljet nu atrjekut ȋn aja lumnje ma a uđit sȋ koljinđeaskă pră asta lumnje.

Aša stȋa trjaba šȋ ku rusaljilji karje să ivăsk šapće stamȋnj dȋpa Pašć. Jealje ȋs stforurj njekunoskuc dȋ tuot. Vrunji spun kă ȋs zȋnje. Să krjeađe kă jealje puot sȋ năbaraskă ȋn stamȋna lu rusalje la uom or la mujearje šȋ sȋ ȋj ȋnbolnavȋaskă. Atunjś să dzȋśe kă ja luvat rusaljilji. Dȋ aparat dȋ jealje să duśe peljin šȋ usturuoj.

KUM SĂ JA PAŠĆILJI

            Vlasi dȋn Sȋrbija la Răsarit să kunuosk pră un ađet karje să cȋnje ȋn ađeturlji ljegac dȋ Ciklusu lu Pašć kȋnd să „JA PAŠĆILJI“.

Ȋn aăsta ađet să ja un păraman dȋ pomȋnt ku jarbă – gljija, dȋn ljivadă prȋnga kasă šȋ ja să punje pră prag or ȋn kuot lȋnga ušă unđe să tună ȋn kasă. Praurmă să ja un uov fărbujit dȋ Pašć, kȋta urdzȋkă, kȋta brȋndză, kȋta slanjină, o krjeangucă dȋ kuorn, un par dȋ rakije or vin šȋ o lumanarje aprinsă.

Tuoc dȋn kasă dȋ la al măjbȋtrȋn pȋnă la al măjćinăr, stau pră gljije šȋ să śuśesk dȋ tri uorj dȋ la zăvrnjit kȋrtă răsarit, nainća lu śuśit să cukă lumanarja, să ja dȋn tuoaće šȋ să spunje rugamȋntu dȋ sănataće:

„Sȋ fiu veđeruos ka lumanarja, ruoše ka uovu, ….“  Aša să ja Pašćilji.

Danica Đokić, etnoluogu diplomirit, nje arată kă asta śe je spus vorbjeašće kă aăašća elementurj lu Religija Vlahilor ȋs dȋn vrjeamja lu paganj ma ȋs ȋnkejaće ȋn religija lu rišćeanj karje a luvat mulće elementur dȋ la paganj šȋ dȋ aja ȋs aša dȋ tarj šȋ pastrac.

 

Logo-Ministartsva-banner

РЕЛИГИЈА ВЛАХА

111 - manja

Даница Ђокић, дипл. Етнолог / Danica Đokić. etnoluog dipl.

Власи су православне вероисповести, попут Срба, практикујући своју веру у складу са учењем хришћанске, православне цркве. Међутим, постоје поједини архаични елементи које су Власи сачували и које и надаље практикују у обредима.

Ради формирања јасније слике о тим специфичностима, кроз разговор са дипломираним етнологом Даницом Ђокић, описаћемо обележавање славе код Влаха. У том oбреду најпрепознатљивији елементи који потврђују сачуване архаичне елементе јесу обред нкинату и лик „попа“. Нкинату представља намењивање хране свецима, покојницима и за здравље и брићет живима, а „поп“ је први мушки гост и главни посредник у вршењу ритуала. Он има улогу свештеника, броји зрна кукуруза при обреду снкина, држи здравице, диже славу, сече славски колач са домаћином и причешћује госте славским колачем.

ОБРЕД НКИНАТУ

Код влашког становништва у области Млаве очувао се специфичан славски обред-нкинату, који обавља домаћин куће.

– У ритуалу се на земљу (под), преко домаћинове беле тежињаве кошуље, поставља обредни хлеб прескура са свећом. На њега или поред стављају се босиљак, тамјан, скалан (вешовка кукуруза), со, жива риба (ако је пост), сир (ако је мрсно), вуна, повесмо конопље, сво семење које се сеје, обавезно чаша најбоље ракије, вино или пиво, објашњава етнолог Даница Ђокић, и наставља:

– Над тим се домаћин моли слави (данашњем дану), Богу, Светој Марији (Богородици), затим, данима у недељи (7 дана у недељи) и 44 славама уз речи: „Нек нам помогне“. При помињању сваког имена он се крсти, потом клекне и пољуби прескуру и земљу. За то време, „поп“, који је први мушки гост који је ушао у кућу, броји зрна кукуруза. Потребно је да изброји 44 зрна. Затим се избројани кукуруз ставља поред прескуре или се узима у кецељу, а домаћин се моли за  мртве, укућане и госте на слави, љубећи земљу. Када се заврши, прескура се износи из просторије и намењује преко прага. Кошуља се подиже и качи о врата. Избројана зрна кукуруза и скалан дају се стоки или кокошкама.

Пошто је описани ритуал постао напоран за савремен начин живот, касније је олакшан тиме што се кошуља стављала на сто или се прескура стављала на лопар, а данас на послужавник преко крпе. Међутим, суштина ритуала и њени битни сегменти остали су очувани.

РЕЗАЊЕ СЛАВСКОГ КОЛАЧА

Након ритуаланкинат, следи ритуал дизања, односно резања славског колача. Поред славске свеће, која је већ упаљена пре нкинат пале се и две мање свеће на хлебовима намењеним Богу и Светом Аранђелу. Та два мања хлеба стоје на славском колачу, испод кога је проја. Поред прескуре, обредни хлебови посвећени Богу и Светом Аранђелу представљају још једну специфичност славског ритуала влашког становништва, као и обичај изговарања великог броја здравица пре сваког главног чина. Приликом сваке здравице, коју изговара „поп“, сви укућани и гости пију по мало пића из својих чаша.

– Основни текст здравица односи на то да их чува слава, као што и они чувају њу, као и изражавање жеља за здрављем, добрим родом и напретком уопште. Тако се и пре „дизања“ славског или великог колача држи здравица. Домаћин, најпре, кади славски колач и свећу, затим то чини „поп“, а потом сви присутни подижу славски колач на коме стоје и колачи посвећени Богу и Светом Аранђелу. „Поп“ закрсти жито вином и посуду са њим ставља на славски колач и поново га са домаћином подиже. Сви гости узимају по неколико зрна жита, део поједу, а део баце преко главе, у вис, да роди жито. „Поп“ сече славски колач, полива га вином на 4 места унакрсно, прихвата вино у чашу у жељи да буду пуне бачве. Затим са домаћином љуби колач уз речи: „Христос посреди нас“. Домаћин одговара: „Био је и биће“. Четвртине колача се поређају један на други, као стог, да би жито порасло и родило. Домаћица, најпре даје домаћину колач посвећен Богу, а „попу“ колач посвећен Светом Аранђелу, и намењује славски колач и храну на столу за здравље породице.

– Главна слава обележава се три дана -„шина“, вече уочи славе, „велики дан“ првог и „куада“ или „помана“ другог дана. Раније се славио и четврти дан „транкањијаље“ (куцање), или „запоијеље“ (попити), када би се гостили сви који тог дана сврате у кућу уз обавезно куцање чашама. Остале славе, од наслеђеног имања, имања донетог у мираз и друге, славиле су се по један дан, уз мањи број гостију. Ако би се догодило да две славе, од два имања, буду посвећене истом свецу, тада су се спремала, дизала и секла два славска колача, што потврђује да је славски колач био симбол одређеног поседа, комада земље.

Слава код влашког и српског народа припада, у историјском смислу, балканском комплексу ритуалне праксе, који се код оба народа, на територији источне Србије, уобличавао под посебним културно-историјским, друштвеним, економским и политичким условима заједничког живота.

Формирање славског ритуала, као специфичне црквено-народне породичне светковине, на територији данашње Србије, уобличавало се у дугом временском периоду, од 13. до 18. века, под утицајем светосавске цркве.

Први писани документ о слави потиче из 1018. године. Оставио га је византијски летописац Скилица описујући како је скршен отпор војводе Ивца у месту Деволу, код Охридског језера “уз лукаво коришћење прилике да се то учини на дан његове славе, Велике Госпоје”.

Иначе, слава се везује се за кућу и имање (земљу), тако да једна породица може имати више слава, у зависности од наслеђеног имања. Главна слава је слава куће.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

RELIGIJA VLAHILOR

Прескура / Preskură

Прескура / Preskură

Vlasi ȋs pravoslavc ka šȋ Sȋrbji, da kređearja aluor ȋš rȋnduje ȋn rȋnd ku ȋnvacatu lu besȋarika lu rišćeanji pravoslavcȋ. Ma, Vlasi a pastrat nišće elementurj arhaiś karje šȋ dzȋ dȋ astădz lje praktikuje ȋn aluor adjeturj.

Dȋ să avjem ljimpiđe sljikă dȋ aăalja specifičnosturj, prȋn vuorba ku Danica Đokić, un etnoluog diplomirit, o sȋ vjeđem kum să faśe praznjiku la Vlasi dȋ la Mlauoa. Elementurlji arhaiś karje ȋs pastrat ȋn prăznujitu lu praznjik ȋs ȋnkinatu šȋ „puopa“. Ȋnkinatu je kȋnd să dȋa preskura dȋ pomană lu aj svȋnc šȋ lu aj muorc šȋ dȋ sănataće lu aj vij, da puopa je guostu vojnjiśesk karje măjȋntȋnj vȋnje la praznjik šȋ jeal mȋnă rȋndu la praznjik ka puopa. Jeal numȋră buoabje dȋ kukurudz pȋnă gazda kăšȋ să ȋnkină, sluobuoađe praznjiku, taje kolaku ku gazda kăšȋ šȋ ȋnparće kolaku lu guošći la praznjik. 

ȊNKINATU

La Vlasi dȋ la Mlauoa sa pastrat ȋnkinatu la praznjik karje ȋl faśe gazda kăšȋ.

  • Ȋn aăsta ritual să punje źuos pră puomȋnt prȋstă kimjeaša albă lu gazda kăšȋ pȋnja (preskura) ku lumanarja. Prȋ preskură or lȋnga ja să punje busujok, tamȋnje, un skalan (duoj kukurudz ku giža ljegată), sarje, un păraman dȋ pjeašće viu (dȋkă je praznjiku dȋ puost), brȋndză (dȋkă je praznjiku dȋ slastă), lȋnă, un kajer dȋ kȋlc, tuoată samȋncă śe să samȋnă, un par dȋ rakije măjbună, vin or pivă, nje spunje etnoluogu Danica Đokić šȋ dospunje:

– Gazda kăšȋ să ȋnkină ȋspră tuoaće śe ȋs pusă lu Dzȋva dȋ astădz, lu praznjik, lu Sȋntă Marije, lu šapće dzȋlje ȋn săptamȋnă šȋ lu 44 dȋ praznjiśe vuorbind: „Duomnjedzȋu sȋ aźuće.“ Kum spunje o numje jeal ȋš faśe kruśe, ȋnźenunkjeadză, šȋ cukă preskura šȋ pomȋntu. Dȋ aja vrjeamje, puopa, karje je guostu vuojnjiśesk še măjȋntȋnj a venjit la praznjik, numȋră buoabje dȋ kukurudz. Trȋabje sȋ numerje 44 buoabje. Kukurudzu numarat să punje lȋnga preskură or să ja ȋn kjecă da gazda kăšȋ să ruoagă dȋ aj muorc šȋ dȋ sănataća lu aj dȋn kasă šȋ lu guošći la praznjik šȋ cukă puomȋntu. Kȋnd să gaćeadză, preskura să dȋa dȋ dȋ pomană prȋstă pragu kăšȋ šȋ să skuoaće dȋn kasă. Kimjeaša să rađikă šȋ să punje prȋstă ušă. Buoabilji dȋ kukurudz śe ȋs numaraće šȋ skalanu să dȋa lu viće or lu gainj.

Kum je aăsta ritual pregrjeau dȋ traju al dȋ aku, sȋ fije măj ušuor kimjeaša să punje pră astal or să preskura punje pră fund, da šȋ pră platuou prȋstă kȋrpă. Ma, ritualu šȋ elementurlji śe ȋl funđeadză ȋs pastrac.

TAJATU LU KOLAK

Dȋpa ȋnkinat je răđikatu šȋ tajatu lu kolaku la praznjik. Prȋngă lumanarja lu praznjik karje să aprinđe nainća lu ȋnkinat, să aprind šȋ duoa lumanărj măjmiś pră kolaku lu Duomnjedzȋu šȋ kolaku lu Sfȋntu Aranźel. Aăja duoj kolaś ȋs pră kolaku lu praznjik, supt karje je pogaśa, supt karje je malaju. Prȋnga preskură, kolaśi lu Duomnjedzȋu šȋ lu Sfȋntu Aranźel, ka šȋ „parăljilji“ kȋnd să bje un par naȋnća lu tuoaće śe să faśe, ȋs măj o aljesură lu praznjiku vlahilor. La tuot paru śe să bje nainće, puopa dzȋśe: „Aj să bjeam un par nainća…“, tuoc să truonkȋnje šȋ bjeu kȋta bjearje dȋn par.

– Gazda kăšȋ šȋ puopa să ruogă sȋ ȋj pazaskă praznjiku kum jej ȋl pazăsk, să fije zdravinj šȋ sănatuoš, sȋ fije ruodu kȋmpuluj šȋ lu tuoc sănataće šȋ paśe. Aša să ruoagă šȋ nainća lu rȋđikatu lu kolak. Gazda kăšȋ măjnainće, tamȋnje kolaku šȋ lumanarja, dȋpa jeal šȋ puopa, da praurmă tuoc karje ȋs la praznjik rađikă kolaku al marje pră karje ȋs kolaśi lu Duomnjedzȋu šȋ Sfȋntu Aranźel. Puopa ȋnkruśišadză grȋu ku vinu šȋ ȋl punje ku tuot ku vasu pră kolak šȋ jar ȋl ku gazda kăšȋ rađikă. Tuoc guošći ȋš fak kruśe, jau kȋća buoabje dȋ grȋu, śoa manȋnkă da śoa lapȋdă ȋn sus să rođaskă grȋu. Puopa taje kolaku, punje vin pră jeal la patru luokurj ȋnkruśiš, sprižuoanje vinu ȋn par sȋ fije burilji pljinje. Dȋpa aja cukă kolaku ku gazda kăšȋ vorbind: „Ristuos ȋntră nuoj!“. Gazda kăšȋ ȋj raspunjđe: „A fuost šȋ o sȋ fije!“.  Kolaku să tajă ȋn patru šȋ păramanjilji să pun unu pră altu gramadă să krjeaskă šȋ rođaskă grȋu. Găzdarica kăšȋ dȋa kolaku lu Duomnjedzȋu lu gazda kăšȋ, da lu puopă kolaku lu Sfȋntu Aranźel šȋ dȋa mănkarja dȋ pră masă dȋ pomană šȋ sănataće.

– Praznjiku să faśe tri dzȋlje – Śina, sara nainća lu praznjik, Dzȋva marje ȋn dzȋva dȋ praznjik šȋ Kuoada or Pomana aduojlja dzȋ. Vrodată sa fakut šȋ apatrulja dzȋ Trănkanjealjilji (troankȋnje), or Zapuoajilji (zapuoj) kȋnd să a gostȋt tuoc karje aja dzȋ dau la kasă šȋ tuoc să a tronkanjit ku parȋlji. Aljelal

e praznjiśe, dȋ la imănj kăpataće dȋn mošȋje or dȋn miraz să fak o dzȋ šȋ ku măj pucȋnj guošć. Dȋkă să a potrivit să fije praznjiku lu duoa luokurj dȋ pomȋnt ȋntro dzȋ šȋ la un svȋnt, a tunjś să a fakut, răđikat šȋ tajat duoj kolaś dȋ praznjik, pră śe să vjeađe kă je kolaku un simbuol lu un păraman dȋ pomȋnt karje cȋn aăja śe fak praznjiku.

Praznjiku šȋ la Vlasi šȋ Sȋrbji ȋn istorije să kađe ȋntrun kompleks dȋ praksă dȋ ritualj dȋn Balkan, karje sa formirit ȋntrun traj ȋnpreunat.

Ritualu lu praznjik, ka o prăznujală lumnji, lu besȋarikă ši lu kasă ȋn teritorija lu Sȋrbija dȋ astădz je formirit lungă vrjeamje dȋn 13. pȋnă ȋn 18.vak

Măjbatrȋnă skripsuoarje dȋ praznjik je dȋn 1018.an. A lasato anualistu Skilica skrijȋnd kum je robit vuojvoda Ivac ȋn luoku Devol la laku lu Ohrid kȋnd spun  „ kȋ la zapsȋt ȋn dzȋva lu aluj praznjik, Sȋntă Marije Marje“.

Praznjiku să ljagă dȋ kasă šȋ pomȋnt, aša o kasă puoaće sȋ ajbje măjmulće praznjiśe, kăpataće ku pomȋntu dȋn mošȋje šȋ miraz. Praznjiku kăšȋ je al măjmarje praznjik.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

Logo-Ministartsva-banner

ПИШЕМ ВЛАШКИ

vlaskopismo_velikaУ историјском контексту, о влашком писму може се говорити од 1484. године, откада датирају први писани документи на влашком језику. Када је реч о писању на влашком, присутно је у виду рудиментарног коришћења доступних писама, уз краткотрајно интензивирање ћириличног решења после Другог светског рата, али се не може говорити о развоју писмености на влашком језику.

Утолико је значајнији 24. јануар 2012. године, када је Национални савет Влаха донео одлуку о продужавању и даљем развоју писања на влашком, чиме су створени предуслови да се отпочне интензивније коришћења наведеног писма.

ДВА ПИСМА

Ћирилично писмо Власи користе од почетка своје писмености, и ћирилично писмо се сматра историјским писмом Влаха на Балкану. Поред ћириличног власи користе и латинично писмо.

Скрећемо пажњу и на решења која се односе на 5 додатих словних знакова, карактеристичних за влашки језик. То су мукло “А” (Ă) мукло “И”, (Î) карактеристичних за крајинско-тимочки дијалект, као и “дз” (dz), “шј”(ś)  и “жј”(ź)  , који су уз прва два карактеристични за Браничевско-Хомољско наречје.

Латинично писмо је писмо свих романских народа, те је као такво оправдано увести га у равноправну употребу за потребе Влаха, посебно с обзиром на то да је комуникација у савременом добу заснована на латиници као глобалном писму, у разним варијантама. Такође, будући да су многи Власи данас становници Европе, те самим тим упућени на употребу латинице као примарног писма у свакодневној комуникацији, које је заступљено и у Србији, јасно је да је увођење и латиничног влашког писма логичан избор.

Оба писма су словна, дакле, састоје се од словних графема. Ћирилично писмо се састоји од 34 монографа и једног диграфа “дз”. За 34 словних решења у ћириличном писму задржан је принцип једно слово–један глас, односно сваком фонему одговара један графем.

Латинично писмо се састоји од 31 монографа и 4 диграфа: џ, љ, њ и дз. Додатни самогласници карактеристични за влашки језик (поред постојећих пет– а, е, и, о, у), за оба наречја су Ă и Î. Додатни сугласници карактеристични за хомољско-браничевско наречје су Дз, Ś и Ź.

НОРМИРАЊЕ ЈЕЗИКА

Иначе, ово је била и остала актуелна тема у свим наступима Националног савета Влаха, на задатку очувања и ревитализације влашког језика и његових наречја.

Отуда из Савета, на челу са председником Радишом Драгојевићем, указују на значај адекватног плана и програма, уз одређена методичка упутства за изучавање влашког језика у срединама у којима живе Власи. Такође, указују на потребне допуне школских програма деловима о историјском и културном наслеђу Влаха на просторима источне Србије и Балкана. Све то, наравно, учинити у складу са релевантним законима који третирају област система образовања у Србији, као и важећим плановима и програмима за основношколско образовање.

Надаље, званичним усвајањем влашког писма, отварају се нове могућности као што је развој издавачке делатности, формирање културно-просветних центара у општинским средиштима у којима живе Власи, потом, отварање медија на влашком језику, установљавање „влашке куће“ као музеја (или секцје постојећих музеја), у циљу очувања, памћења и презентације влашке материјалне и духовне културе.

ПРОЦЕДУРА УСВАЈАЊА ПИСМА

Овом приликом кратко указујемо и на процедуру усвајања влашког писма, као битног и, дугорочно посматрано, прекретног момента за Влахе.

На седници Одбора оджаној 15. маја 2011. године, донет је једногласан закључак да се утврди и усвоји ћирилична и латинична верзија влашког писма у равноправној употреби. Извршни одбор Националног савета је у два маха, у Петровцу на Млави и у Бољевцу, организовао панел дискусије на ту тему. На седници од 29. јула 2011. године, утврђен је предлог влашког писма, иначе, предложеног од стране Удружења влаха „Гергина“. Уследила је јавна расправа на званичном сајту Националног савета, са роком од 30 дана. Коначно, Извршни одбор Националног савета Влаха је на седници од 8. децембра 2011. године, једногласно усвојио предлог писма, да би на крају Национални савет на седници у Петровцу 24.јануара 2012.године усвојио влашко писмо.

Vuorbarj, влашко-српски речник

Године 2013. захваљујући Националном Савету Влаха, удружењу “Гергина” и под покровитељством Фонда за отворено друштво одштампан је Вуорбарј, влашко-српски речник, аутора Слободана Голубовића. На скупљању материјала за речник аутор је радио читав низ година. Ослушкивао је говор својих сународника који је потом, у свом црвеном роковнику бележио. Резултат рада је речник са преко 4 000 речи, показујући тако богатство вокабулара влашког језика.

VISU (сан) + URMA (траг) +  OTAVITU (изданак младе траве) + RĂSARITU (ницање, исток) + BÎTATARNJIK (пробојан) + ABAĆE (усмерава) + RASUNU (одјек) + JASKA (кресиво, труд) = VUORBARJ

 Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

SKRIU ȊN LJIMBA VLAHA

vlaskopismo_velikaȊn kontekstu lu istorije dȋ skripsuoarja vlahilor să poaće vorbi dȋn 1484.an, dȋkȋnd ȋs ajdȋntȋnj dokumenturj skriš ȋn ljimba vlaha. Kȋnd vorbim dȋ skrisu ȋn ljimba vlaha, unđe šȋ unđe să a askultat ku skripsuorj karje lje a fuost ȋndamȋnă, prȋnga o skurtă epizodă kȋnd sa mejmult askultat ku ćirilică dȋpa Aduojlja rat,  nu să puoaće vorbi dȋ skrisu ȋn ljimba vlaha. Dȋ aja ȋnsamnăm 24.januar 2012.an, kȋnd Savjetu Vlahilor a rašȋt dȋ aśi nainće sȋ să prolunźaskă šȋ šȋmej sȋ să skrije ȋn ljimba vlaha, śe a aźutat sȋ să puoată măjmult askulta ku skripsuoarja a numită.

DUOA SKRIPSUORJ

Ku skripsuoarja ȋn ćirilică Vlasi să askultă dȋn ȋnśeputu lu skris šȋ ćirilica să cȋnje ȋn istorije dȋ skripsuoarja Vlahilor ȋn Balkan. Prȋnga ćirilică vlasi să askultă šȋ ku latinjică.

Va abaćem sama la śinjś sȋamnurj dȋ sluovj karje ȋs karakteristikă lu ljimba vlaha. Aja ȋs „A“ ȋnkjejat (Ă), „I“ ȋnkjejat (Ȋ), karje ȋs ȋn dijaluktu lu Krajna šȋ Ćimuok, ka šȋ „dz“, „ś“  šȋ „ź“ karje ȋs prȋnga duoj ajdȋntȋnj karakteristikă lu dijalektu lu Branjićeva šȋ Omuolj.

Ku latinjica skrije tuoată lumnja romanofonă, šȋ dȋ aja trȋabje šȋ ku ja Vlasi sȋ să askulće, măj ku sama kă je ȋn asta vrjeamje komunikacija prstă tuot pomȋntu fundată ȋn  latinjică ȋn mulće varijanturj. Šȋmăj mult dȋspră aja kă astădz mulc Vlasi trajesk ȋn Evruopă šȋ să askultă ku latinjica ȋn tuoată dzȋ, da ku ja să askultă šȋ lumnja ȋn Sȋrbije jeastă luok šȋ logikă  sȋ să askulće šȋ ku latinjica vlaha.

Anȋnduoa skripsuorj ȋs ku sluovurj šȋ ȋs fakuće dȋn grafeme dȋ slovj. Ćirilica vlaha je ȋnpreonată dȋn 34 monografurj šȋ un digraf „dz“. Dȋ 34 sluovj ȋn ćirilică să askultă ku principu o sluovă – un glas, lu tuot fonemu să kađe un glas.

Latnjica vlaha je ȋnpreonată dȋn 31 monograf šȋ 4 digrafurj: dž, lj, nj šȋ dz. Prȋnga śinś vokalurj – a, e, i, o, u ȋn ljiba vlaha avjem măj duoa dȋ amȋnduoa dijalekturj šȋ aja ȋs: Ă šȋ Ȋ. Ȋn dijalektu lu Branjićeva šȋ Omuolj avjem šȋmăj šȋ tri konsonanc: Dz, Ś, Ź.

NORMIRITU LU LJIMBĂ

Asta temă je aktuelnă ȋn tuoaće lukrărurlji lu Savjetu Vlahilor la zadatku dȋ pastrat šȋ revitalizacȋja lu ljimba vlaha šȋ ajej dijalekturj.

Dȋ aja dȋn Savjetu Vlahilor, ȋnfruntat ku predsjednjiku Radiša Dragojević, nje spun kȋ trȋabje să fije un plan šȋ program, prȋnga o opravjeală ȋn meduodă dȋ ȋnvăcatu lu ljimba vlaha ȋn luokurj unđe trajesk Vlasi. Trȋabje sȋ să ȋnpljinjeadză programurlji la škuoală ku istorija šȋ kultura Vlahilor ȋn teitorija lu Sȋrbija la Răsarit šȋ ȋn Balkan. Tuot aja trȋabje sȋ fije ȋn rȋnd ku zakuoanjilji karje rȋnduje sistemu dȋ ȋnvăcamȋnt ȋn Sȋrbije, ka šȋ planurlji šȋ programurlji dȋ ȋnvăcamȋnt ȋn škuoală.

Dȋ kȋnd sa adus skripsuoarja vlahilor sa daškis luok dȋ sȋ să ȋnmulcaskă štȋampujitu lu kărc, formirjaskă centrurj dȋ kultură šȋ ȋnvăcamȋnt ȋn uopšȋnj unđe trajesk Vlasi, praurmă, sȋ să daškidă medij ȋn ljimba vlaha šȋ sȋ să daškidă „kasa vlaha“ ka un muzej (or o sekcăje lu muzej) ku cilju sȋ să pastrjeadză, cȋnă minće šȋ sȋ să arȋaće kultura vlahilor.

PROCEDURA LU ADUSU LU SKRIPSUOARJE

Aiś dȋn skurt aratăm procedura lu adusu lu skripsuoarja vlahilor, ka un moment karje dȋa parće ȋn istorija Vlahilor.

La sjednjica lu Odbuor karje je cȋnută 15.maj 2011.an, je rašȋt sȋ să adukă skripsuoarja vlahilor ȋn duoa verzij, ȋn latinjică šȋ ćirilică. Odbuoru dȋ reaaliizacȋje lu Savjetu Vlahilor ȋn duoa orj ȋn Petruoăc la Mlaoua šȋ ȋn Buljouc a cȋnut o panel disusije la aja temă. La sjednjică ȋn 29.jul 2011.an, sa pornjit ku predluogu dȋ skripsuorja vlahilor karje a fuost dat dȋ la Asocijacăja vlahilor „Gergina“. Dȋpa răzloźala ȋn lumnje karje a fuost ku ruoku dȋ 30 dȋ dzȋlje la sajtu lu Savjetu Vlahilor, Odbuoru dȋ realizacȋje lu Savjetu Vlahilor la sjednjică dȋn 8.decembăr 2011.an, ku tuoaće glasurlji a glăsujit predluogu dȋ skripsoarje, da măjpraurmă Savjetu Vlahilor le sjednjică ȋn Petruouc 24.januar 2012.an a adus skripsuoarja vlahilor.

 

Vuorbarj, vuorbarju vlaho-sȋrbăsk

Ȋn anu 2013. mulcamȋnd lu Savjetu Vlahilor, asocijacăja vlahilor „Gergina“ šȋ ku finansiranja lu Fondu dȋ društva daškisă je štăpujit Vuorbaju, vuorbarju vlaho-sȋrbăsk, lu autoru Slobodan Golubović. Materijalu dȋ aăsta vuorbarj autoru a lukrat mulc anj. A askultat vuorba vlahilor dȋ okuolu aluj šȋ a ȋnsamnat vuorbilji ȋn aluj svjeskă ruoše. Rezultatu lu aluj lukru je un vuorbar ku prstă patru mij dȋ vuorbj ku karje să arată bogacȋja lu vokabularu lu ljimba vlahilor.

VISU (san) +URMA (trag) + OTAVITU (izdanak mlade trave) + RĂSARITU (nicanje, istok) + BÎTATARNJIK (probojan) + ABAĆE (usmerava) + RASUNU (odjek) + JASKA (kresivo, trud)  = VUORBARJ

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

Logo-Ministartsva-banner

ВЛАШКИ ЈЕЗИК

У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

Полазећи од језика и писма као најбитнијих обележја националног идентитета, подсећамо на то да је влашки језик један од најстаријих на Балкану. Но, писмо, у виду ортографских знакова за записивање, усвојено је тек јануара 2012. године, међутим, још увек ван административних токова.

ЛИНГВИСТИЧКА ПРИПАДНОСТ

Влашки језик источне Србије представља лингвистичку целовитост између Дунава и Мораве, до границе са Бугарском, и наставља се у видинској бугарској области. Власи су говорници влашког језика, а очување њиховог језика као регионалног у задатку је Националног савета Влаха.

У источној Србији, по својим садашњим карактеристикама, влашки језик представља регионални мањински језик данашњих Влаха. Полазећи од лингвистичке дефиниције по којој је „Дијалект, дијалекат или наречје варијетет језика који користе људи одређене географске области”, влашки језик заправо чине два основна наречја, названа по територијално-географским областима Србије које насељавају припадници те националне мањине : Хомољско – Браничевско и Крајинско – Тимочко наречје.

ПРАВО ДА ПИШУ

НА МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ

Национални савет Влаха поставио је себи усвајање влашког писма за приоритетан и неодложан задатак, полазећи од непобитне чињенице да писање на матерњем језику представља врхунац и основ писмености и очувања језика. Тако је на седници одржаној 24. јануара 2012. године у Петровцу на Млави усвојено влашко писмо у ћириличној и латиничној варијанти.

Како је наведено, Одбор за службену употребу језика и писма Националног савета руководио се тиме да је влашки језик назив за архаичне романске дијалекте којим, као својим матерњим језиком, говоре Власи источне Србије. Такав приступ темеље на члану 4, Декларације Националног савета Влаха, у којем се наводи да и поред чињенице да је језик којим Власи данас у Србији говоре идиом (дијалект), произашао из балканског латинитета довољно је специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.

Писмо је засновано на графичким решењима која су већ позната Власима, а која су упознали и кроз образовни систем Србије. Усклађено је са језичким и фонетским карактеристикама влашког језика, тако да поред познатих 30 графема српског језика, садржи и пет графема за катактеристичне гласове оба влашка наречја.

Међутим, права „борба“ за, иначе, гарантована права и слобода, чини се да тек следује. Јасно да с обзиром на то да је влашко писмо усвојено, Национални савет  оправдано поставља питање практичног остварења осталих права, као што су образовање на матерњем језику Влаха, богослужење на матерњем језику и све остале делатности из културног миљеа влашке националне мањине, кроз издавачку делатност, представљање традиције, културе, предања.., и свега што Власи јесу, али сада и у писаној форми.

 

СЕМИНАРИ У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА

У залагању за очување и ревитализацију влашког језика и његових наречја, Национални савет Влаха наступа различитим активностима, међу којима овом приликом истичемо увођење изборног предмета „Влашки говор са елементима националне културе“ у образовни систем Републике Србије.

У протеклој школској години предмет су похађали ученици првог разреда четири  основне школе у Источној Србији.

У међувремену, усвојен је План и Програм и за други, трећи и четврти разред. Тако да од ове школске године тамо где постоји интересовање поред ученика првог разреда, предмет похађају и ученици другог разреда.

 

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

LJIMBA VLAHA

ȊN SȊRBIJA LA RĂSARIT

Pljekȋnd dȋ la ljimbă šȋ skripsuoarje karje ȋs măjmarje sȋamn lu identitet dăm ȋn gȋnd kȋ je ljimba vlaha o ljimbă ȋntră măjbatrȋnj ljimbj ȋn Blakan. Ma, skripsuoarja ȋntro vjeđearje dȋ sȋamnurj ȋn ortografije dȋ skris, je adusă toma ȋn januar 2012. an šȋ ȋnkă je ȋnlăturj dȋ administracȋje.

 KUM SĂ LJIMBA VLAHA

KAĐE ȊN LINGVISTIKĂ

Ljimba vlaha ȋn Sȋrbija la Răsarit je dȋ lingvistikă un ȋntrjeag ȋntră Dunărjă šȋ Moravă, pȋnă la granjica ku Bugarj šȋ să lunźeašće ȋn okuolu lu Vidin ȋn Bugarije. Vlasi vorbăsk ljimba vlaha, da Savjetu Vlahilor are zadatăk sȋ o pastrjeadză.

Ȋn Sȋrbija la Răsarit, ljimba vlaha pră ajej karakteristikurj dȋ aku, je o ljimba regională lu Vlasi aj dȋ astădz. Pljekȋnd dȋ la o definicȋje ȋn lingvistikă dȋspră karje je „Dijalektu un varijetet lu ljimbă ku karje să askultă lumnja ȋntro teritorije“,  pućem sȋ dzȋśem kă ljimba vlaha are duoa dijalekturj karje ȋs numic pră terituorij ȋn Sȋrbije unđe trajesk Vlasi, duo dijalekturj ȋs: dijalektu lu Branjićeva ku Omuolj šȋ dijalektu lu Krajna ku Ćimuok.

 PRAVA SȊ SKRIJE

ȊN LJIMBA LU MUMĂ

 Savjetu Vlahilor sa pus ȋn prioritet zadatku sȋ adukă skripsuoarja vlahilor, pljekȋnd dȋ la un fakt кă skrisu ȋn ljimba lu mumă je vȋru šȋ fundu lu školajit šȋ pastratu lu ljimbă. La sjednjica śe je cȋnută ȋn 24. januar 2012. an ȋn Petruoăc je adusă skripsuoarja vlahilor ȋn ćirilică šȋ latinjică.

Kum je spus, Odbuoru dȋ askultat ku ljimba šȋ skrisu ȋn službj ȋn Savjetu Vlahilor a pljekat dȋ la aja kă je ljimba vlaha numilji lu dijalekturlji dȋ bătrnjacă ku karje să ka ku aluor ljimbă lu mumă, askultă Vlasi dȋn Sȋrbija la Răsarit. Asta je fundat ȋn Deklaracȋja lu Savjetu Vlahilor ȋn karje  să spunje kă fȋnkă je ljimba ȋn karje Vlasi astădz ȋn Sȋrbije vorbăsk un dijalekt ješȋt dȋn latȋnjitetu balkanjesk dastul je dȋ aljes sȋ să poată cȋnja dȋ ljumba lu mumă lu Vlasi.

Skripsuoarja je fundată ȋn grafemurj ku karje Vlasi sa kunoskut prȋn sistemu dȋ ȋnvăcamȋnt lu Sȋrbije. Ȋn rȋnd je ku karakteristukulji dȋ ljimbă šȋ fonetikă lu ljimba vlaha šȋ are 30 dȋ grafemurj dȋn ljimba lu Sȋrbj da šȋ  śinjś grafeme dȋ glasurj karje ȋs karakterisikă lu ljimba vlaha.

Ma, nji să ȋnparje kă „bataja“ dȋ pravă šȋ sluobuoadă karje ȋs, sȋ dzȋśem,  garăntujiće toma aku să ȋnśeapje. Akumȋ kȋnd je adusă skripsuoarja dȋ ljimba vlaha, Savjetu Vlahilor skuoaće la đirjeptaće o ȋntrabarje śe je ku realizacȋja ȋn praksă lu pravă dȋ ȋnvăcamȋnt ȋn ljimba lu mumă, službă ȋn besȋarikă ȋn ljimba vlaha šȋ tuoaće lukrurlji dȋn kultura vlahilor, prȋn štămpujitu lu kărc, prezentacȋja lu tradicȋje, kultură, povješć…, šȋ tuoaće śe ȋs Vlasi, ma aku šȋ ȋn fuoarmă dȋ skrisă.

 

 

SEMINARURLJI ȊN ŠKUOLJ

 

Ku ȋndurjarja sȋ pastrjeadză šȋ revitalizuje ljimba vlaha šȋ ajej dijalekturj, Savjetu Vlahilor arje mulće aktivnuosturj ȋntră karje aiś dȋ aăsta rȋnd aljeźem ȋnśeputu ku ȋnvacatu lu predmet „Vuorba šȋ kultura Vlaha“ ȋn sistemu dȋ ȋnvăcamȋnt lu Republika Sȋrbija.

Ȋn anu škuolji al trekut la aăsta predmet a mărs škuolarji dȋn razu aldȋntȋnj ȋn patru škuolj ȋn Sȋrbija la Răsarit.

Dȋ aja vrjeamje, je adus Planu šȋ Programu šȋ dȋ aduojlja, atrijlja šȋ apatrulja raz. Dȋn aăsta an ȋn škuoalje unđe jeastă kopij karje să interjeasuje dȋ aăsta predmet,prȋnga škuolarji dȋn razu aldȋntȋnj šȋ škuolari dȋn aduojlja raz puot sȋ askulće aăsta predmet.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

 

 

 

 

Logo-Ministartsva-banner

НА ЗАДАТКУ ОСТВАРИВАЊА

 ПРАВА И СЛОБОДА

Испред влашке националне мањине у Србији иступа Национални савет, на задатку остваривања права и слобода, изнад свега, оних гарантованих домаћим и европским документима, али у пракси још увек недовољно имплементираним.

НАЦИОНАЛНИ САВЕТ ВЛАХА

Председник Националног савета Влаха Радиша Драгојевић Predsjednjiku lu Savjetu Vlahilor Radiša Dragojević

Председник Националног савета Влаха Радиша Драгојевић
Predsjednjiku lu Savjetu Vlahilor Radiša Dragojević

Седиште Националног савета влашке националне мањине налази се у Петровцу на Млави, а председавајући је Радиша Драгојевић, који посебно скреће пажњу на циљеве Савета, најпре на очување и афирмацију идентитета Влаха Србије, слободу изјашњавања о сопственом идентитету и остваривању мањинских права, право на свој матерњи влашки језик и његово очување и ревитализацију, са дијалектима браничевско-хомољским и крајинско-тимочким, потом, стандардизацију и кодификацију записивања влашког језика, увођење истог у службену употребу и образовни систем Републике Србије.

Скреће пажњу на то да Савет инсистира на чињеници да је држава Србија домовинска матица Влаха, као и на идентификацији Влаха као државотворног фактора Србије.

Међу кључним циљевима такође су подстицање привредно-eкономског развоја крајева настањених влашком популацијом, а који су традиционално у лошем економском положају, затим, промоција и презентација Влаха и њихове културе другим нацијама и националним мањинама кроз медије и културно уметничке садржаје, и интензивирање и побољшање односа и сарадње Националног савета са удружењима и друштвима која окупљају Влахе у земљи и иностранству.

ОДГОВОР НА ЗАБЛУДЕ И КОНТРОВЕРЗЕ

На путу институционализованог остваривања права и слобода, Национални савет Влаха поставио је темеље Статутом, и врло изричитом Декларацијом и Платформом. Овом приликом посебно скрећемо пажњу на Платформу, за коју председник Савета Радиша Драгојевић, истиче да је намењена отклањању непрецизности и контроверзи у комуникацији унутар влашке заједнице, али и у претпостављеној, вишесмерној комуникацији влашке заједнице са друштвеним и политичким окружењем у земљи и иностранству.

Намера је да се тиме, последично, искључи произвољно тумачење и да се „влашко питање“ аутентично репрезентује, у правцу развоја, еманципације и промоције влашке заједнице. Уједно, тај документ има за циљ да, у највећој мери, отклони нејасноће и непрецизности у реализацији гарантованих права влашке заједнице, као и у примени и остваривању надлежности, заснованих на законима који третирају права и слободе националних мањина и њихово организовање на основу важећих закона и Уставу РС.

Како напомиње председавајући Националним саветом Влаха Радиша Драгојевић, за примену свега поменутог у пракси неопходно је постојање друштвеног и политичког консензуса, како у самој влашкој заједници тако и читавом друштву, уз подразумевајућу институционалну подршку позитивној дискриминицаји према мањинским заједницима у Србији.

ВЛАСИ – ЕТНИЧКИ ЕНТИТЕТ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ

Организована заједница Влаха, под окриљем Националног савета, указује на то да се у процедурама пописа становништва, уколико се примењује двојезично исказивање припадности, може користи само следећа двојезична синонимија:

– На српском: Вла, Влах, Власи, Влајина, Влајне, влашки језик, влашки, а на влашком језику: Румîн, Румîњи; Румîна, Румîње; Вла, Влајна, Власи; љимба
румîњеаскă; румîње(а)шћ(тј)е, љимба лу Румîњи нуоштри, љимба а нуоастрă, љимба Влахa, љимба влашка.

Друга имена, дефиниције, нове кованице или терминологију везану за влашку заједницу сматрају се неприхватљивим, било у усменој или писаној комуникацији, осим уколико се на нивоу Нациoналног савета Влаха не одлучи другачије. Уз поменуто, Савет иступа и са напоменом да употреба имена Власи-Румуни, Румуни-Власи, Власи-Срби или Срби-Власи, никада није постојала и да представља вештачку творевину која ремети еманципацију и развој влашке заједнице. Из тог разлога, истичу да се због тога та имена не могу ни везивати за Влахе и влашку заједницу, нити је могуће да их било ко под тим именом заступа, у интерној или екстерној комуникацији, укључујући и процедуре избора и сам избор Националног савета Влаха. Најјачи аргумент који иде томе у прилог, јесте чињеница да се ради о синтагмама које могу убрзати асимилацију Влаха, изричити су у Савету.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

Национални савет Влаха броји 23 члана и конституисан је кроз Извршни одбор, Надзорни одбор, четири стална одбора и два консултативна.

У Извршном одбору је 9 чланова, а у Надзорном 3. Четири стална одбора су: Одбор за образовање, Одбор за службену употребу језика и писма, Одбор за културу и Одбор за обавештавање и издавачку делатност. Два консултaтивна одбора су Одбор за привредно-економска питања и Одбор за сарадњу са Српском православном црквом.

LA ZADATKU DȊ REALIZACȊJE

LU PRAVĂ ŠȊ SLOBUOADĂ

 

Nainća Vlahilor ȋn Sȋrbije stȋa Savjetu Vlahilor, la zadatku dȋ realizacȋje pravă šȋ sluobuoadă karje ȋs garăntujiće ku dokumenturlji lu Sȋrbije šȋ dokumenturlji lu Europă, ma ȋn praksă aja nu să ȋnpljinjeašće kȋt trȋabje. 

SAVJETU VLAHILOR

Kapjećenja lu Savjetu Vlahilor je ȋn Petrouc la Mlaoua, da predsjednjiku je Radiša Dragojević karje nainće nje dȋa vjeastă la ciljurlji lu Savjetu Vlahilor, măjȋntȋnj la pastratu šȋ afirmacȋja lu identitetu Vlahilor dȋn Sȋrbije, sȋ fije sluobădz sȋ skrije identitetu pră vuoja aluor šȋ să puoată sȋ ȋnpljinjeadză aluor pravă, pravă sȋ ajbe aluor ljimbă, pravă sȋ pastrjeadză šȋ să ȋnnojeadză ljimba vlaha ku ajej dijalekturj dȋn Branjićeva ku Omuolj, šȋ dȋn Krajna ku Ćimuok. Prăurmă  să fakă o standardizacȋje šȋ kodifikacȋje lu skrisu ljimbi, ka šȋ askultatu ku ljimba ȋn službilji lu državă šȋ ȋn sistemu dȋ ȋnvăcamȋnt lu Republika Sȋrbija.

Matka Vlahilor je Sȋrbija šȋ Vlasi bărabar ku Sȋrbi a konstuisȋt asta državă dȋ aja Savjetu Vlahilor ȋntuodȋuna ku tuoată pućearja dȋa aźutarje lu aăsta fakt.

Šȋmăj, să ȋndurjeadză să đea aźutuorj lu luokurlji unđe trajajeašće populacȋja vlasaskă dȋ să ajbje krješćearjă ȋn privredă šȋ ekonomije, sȋ aźuće promocȋja šȋ aratatu kultura vlahilor lu alće nacȋje, šȋ alće etniciteturj prȋn medije šȋ kultură, ka šȋ ȋntaritu šȋ ȋnbunjitu lu relacȋje šȋ sulukrarja ȋntră Savjetu Vlahilor šȋ asocijacȋje or društvj ȋn karje să astrȋng Vlasi la nuoj šȋ ȋn inostranstvă.

RASPUNSU LA KONTROVJERŹ

Ku gȋndu sȋ  realizaskă prava šȋ slobuoadă prȋstă istitucȋj, Savjetu Vlahilor sa fundat ku Statutu šȋ ku Dekaracȋja šȋ Platfuorma. Aku să bagăm dȋ sama la Platfuormă, dȋ karje preśednjiku lu Savjet Radiša Dragojević spunje kă je numită dȋ premenjitu lu tuot śe je njeȋnfundat šȋ ku kontrovjerź nu numa ȋn komunikacȋje ȋnuntru dȋ ȋnpreunarja vlahilor, ma šȋ ȋn komunikacȋja vlahilor ku lumnja dȋn okuolu aluor šȋ ȋn Sȋrbije šȋ ȋn inostranstvă.

Să vrjea ku Platfuorma sȋ să vrjeamje dȋ vrjeamje pjardă tuot tulmaśitu njefundat šȋ sȋ să “ȋntrabarja vlahilor” arȋaće ȋn prjeažma lu krješćearje, emancipcȋje šȋ promuocȋja lu ȋnpreunarja vlahilor.

Ȋntrăuna, aăla dokument arje un cȋlj sȋ, kȋt je ȋn pućearja aluj, premenjaskă tuoaće njeȋncaljesurlji ȋn realizacȋja lu prava śe ȋj garantujită lu ȋnpreunarja vlahilor, ka šȋ ȋn realizacȋja šȋ ȋnojitu prava vlahilor, karje je fundată ȋn zakuoanjilji karje vuorbăsk dȋ asta temă šȋ ȋn Ustau lu Republika Sȋrbija.

Dȋ sȋ să la asta aźungă šȋ ȋn praksă, pră vuorba lu Radiša Dragojević,  predśednjiku lu Savjetu Vlahilor, trȋabje sȋ să fakă un konsenzus ȋn drustvă šȋ ȋn politikă, ka kum ȋn ȋnpreunarja vlahilor, aša šȋ ȋn drustva tuoată, ku aźutarja lu institucȋj. 

VLASI – UN ETNICITET ȊN SȊRBIJA LA RĂSARIT

Ȋnpreunarja Vlahilor organizujită supt Savjetu Vlahilor, spunje kă trȋabje bagat sama ȋn procedura lu puopisă, dȋkă să dȋ etnicitet rȋnduje askultȋndu să ku duo ljimbj, atunjś să puoaće askulta numa ku asta sinonimije bilingvală:

  • Pră sȋrbjeašće: Vla, Vlah, Vlasi, Vlajina, Vlajna, vlaški jezik, vlaški, dar pră ljimba vlaha: Rumȋn, Rumȋnji, Rumȋna, Rumȋnje; Vla, Vlajna, Vlasi; ljimba rumȋnjeaskă, rumȋnje(a)šć(tj)e, ljimba lu Rumȋnji anuoštri, ljimba anuoastră, ljimba vlaha, ljimba vlaška.

Ku alće numje, definicȋj, nuoj vuorbj šȋ terminologije karje ȋs ljegaće dȋ ȋnpreunarja vlahilor nu să puoaće askulta, njiś ȋn kominikacȋje ku vuorbă njiś ȋn komunikacȋje ku skrisu, pină kȋnd la Savjetu Vlahilor nu să rašȋašće altkum.

Prȋnga aja, Savjetu ginđeašće kă askultatu ku numilji Vlasi-Rumuni, Rumuni-Vlasi, Vlasi-Srbi or Srbi-Vlasi, njiśkȋnd nu a fuost ȋn lumnje šȋ ȋs nume profakuće karje nu aźută emancipacȋja šȋ krješćearja lu ȋnpreunarja vlahilor. Dȋ aja prospunjem kă aăalja nume nu să puot ljega dȋ ȋnpreunarja vlahilor, njiś nu puoaće fijekarje ku aăalja nume sȋ jeasă ȋn lumnje ȋn numilji vlahilor njiś ȋn o fuormă dȋ komunikacȋje, aśi să ginjđeašće šȋ la procedură dȋ izbuoră da šȋ la izbuoarȋlji dȋ Savjetu Vlahilor. Ȋn Savjetu Vlahilor prospun kȋ măjtarje argument ȋn parća aluor je aja kă ku aša sintagmje să rapjeađe asimilacȋja vlahilorj.

 

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

Savjetu Vlahilor arje 23 dȋ članurj, šȋ je konstituisȋt aša sȋ ajbje un Odbuor dȋ realizacȋje, Odbuoru dȋ kontrolă, patru odbuoară dȋ rȋndujit šȋ duoa odbuoară dȋ savjetujit.

Ȋn Odbuoru dȋ realizacȋje ȋs 9 članurj, da ȋn Odbuoru dȋ kontrolă 3. Patru odbuoară dȋ rȋndujit ȋs: Odbuoru dȋ ȋnvăcamȋnt, Odbuoru dȋ askultat ku ljimba šȋ skrisu ȋn službj, Odbuoru dȋ kultură šȋ Odbuoru dȋ ȋnfuormisȋt. Duoa odbuoară dȋ savjetujit ȋs Odbuoru dȋ ȋntrabărilji lu privredă  šȋ ekonomije šȋ Odbuoru dȋ sulukrarja ku Besȋarika Sȋrbaskă.


Logo-Ministartsva-banner

ВЛАСИ У СРБИЈИ

У Србији, према подацима са пописа становништва из 2011. године, живи 35.330 Влаха. Иначе, девет године раније (2002) евидентирано је 40.054 Влаха, а чак 54.726 говорника влашког матерњег језика, док је 1991. године пописана 101.000 алтерофона, (са влашким матерњим језиком).

Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава, на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.

Напомињемо да је Браничевски округ препознатљив као „влашки крај“, с обзиром на то да 37,4 посто Влаха Србије живи у управо Браничеву, а проценат у односу на пописано становништво Браничевског округа износи 10,65, по подацима из 2011. године. 

ПРЕДСТАВНИЦИ ВЛАШКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Највиши представнички орган Влаха који живе на територији Републике Србије и коју сматра својом домовинском матицом, јесте Национални савет Влаха, са седиштем у браничевској општини Петровац на Млави (у улици Петра Добрњца, број 179). Председник је Радиша Драгојевић, иначе, председник петровачке општине.

Национални савет Влаха (на основу Закона), на седници одржаној 6. новембра 2010. године, у Жагубици, донео је Статут, као темељ свог рада и одлучивања, а потом и Декларацију о остваривању и унапређењу права влашке националне заједнице заснованих на законима који третирају права и слободе националних мањина и њихово организовање, као и на Уставу РC. Такође истичемо и Платформу Националног савета, која представља појмовник са једнозначном терминологијом и дефиницијама за општу и посебну употребу, донету као одговор на чињеницу да годинама уназад, у различитим друштвеним сферама, како у Србији, тако и шире, постоје произвољности у тумачењима специфичности постојања, живота и рада влашке заједнице у Србији.

Посебно значајан моменат у националној идентификацији влашке мањине која већ поседује свој језик, јесте усвајање влашког писма, ћириличног и латиничног, на седници Националног савета одржаној 24. јануара 2012. године у Петровцу на Млави.

ОСТВАРИВОСТ ПРАВА И СЛОБОДА

У свакодневици, Власи се још увек боре за имплементацију својих права и слобода. Подсећамо да је влашка национална мањина једна од последњих званично признатих у Србији, упркос томе што је влашки језик један од најстаријих на Балкану, настао у процесу романизације, који је отпочео пре нешто више од 2.000 година. Истовремено, влашки језик је своје писмо у виду ортографских знакова за записивање добио најкасније (2012. године), али још увек није уведен у административне токове српског друштва, иако је то право гарантовано…

Употребу језика овом приликом истичемо као битан фактор у афирмисању влашког националног идентитета, услед његове функције сједињења људи, али и одвајајуће функције – да се сматрају различитим у односу на друге, јер то и јесу.

 

ВЛАШКА НАСЕЉА

668px-VlasiРади јасније слике о крајевима Србије у којима живе Власима наводимо податке о насељима у Србији која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године.

Петровац: Бусур, Витовница, Кладурово, Манастирица, Мелница, Старчево;

Жагубица: Брезница, Лазница, Осаница, Сиге;

Кучево: Бродица, Буковска, Вуковић, Мустапић, Нересница, Раденка, Ракова Бара;

Голубац: Двориште, Кривача;

Мајданпек: Влаоле, Јасиково;

Бор: Бучје, Горњане, Кривељ, Лука, Метовница, Слатина, Танда, Топла, Шарбановац;

Неготин: Александровац, Ковилово;

Бољевац: Бачевица, Валакоње, Оснић, Подгорац;

Зајечар: Глоговица, Дубочане, Мала Јасикова, Шипиково;

Ћуприја: Бигреница, Исаково.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

VLASI ȊN SȊRBIJE

 Ȋn Sȋrbije pră Puopisu lumnji dȋn 2011.an, trajeašće 35.330 dȋ inš karje ȋs Vlasi. Nuoa anj nainće (2002) ȋs skriš 40.054 inš karje sa skris kă ȋs Vlasi, šȋ 54.726 dȋ inš karje vorbăsk ljimba vlaha, da ȋn 1991.an ȋs skriš 101.000 dȋ alterofuonj, (karje vorbăsk ljimba vlaha).

Vlasi ȋn Sȋrbije trajesk ȋntră Morava Marje, Ćimuok šȋ Dunărje ȋn patru okuolurj: Okuolu lu Buor, lu Branjićeva, lu Zajśearj šȋ a lu Valja Morăvi. Măjpucȋnj trajesk šȋ ȋn okolu lu Dunărje, lu Njiš šȋ Rasina.

Să abaćem vuorba kă okuolu lu Branjićeva je răkunoskut ka un „kraju vlahilor“, kă ȋn jeal trajeašće 37,4% vlahilorj dȋn Sȋrbije, da 10,65% dȋn tuoată lumnja śe je skrisă ȋn okuolu lu Branjićeva ȋn 2011.an.

FRUNTAŠȊ VLAHILOR

Măjmarje institucȋje ȋn numilji vlahilor karje trajesk prȋ teritorija lu Republika Sȋrbija šȋ pră karje o cȋn dȋ matka aluor, je Savjetu Vlahilor, karje je luokujit ȋn uopšȋna lu Petrouc la Mlauoa ȋn Branjićeva (ȋn uljica lu Pȋatru Dobrnjcu 179). Preśednjiku je Radiša Dragojević, karje je preśednjik šȋ lu opšȋna lu Petrouc.

Savjetu Vlahilor (fundat ȋn Zakuon)  la śednjica śe je cȋnută ȋn a 6.novembăr 2010.an, ȋn Žăgubica, a glasujit Statutu, karje ȋj fund dȋ aluor lukru šȋ rȋnd, da praurmă šȋ Deklaracȋja dȋ realizacȋja šȋ ȋnojitu prava vlahilor, karje je fundată ȋn zakuoanjilji karje vuorbăsk dȋ asta temă šȋ ȋn Ustau lu RS. Platfuorma lu Savjetu Vlahilor nje arată ku śe terminologij šȋ definicȋj trȋabje sȋ nje askultăm kȋnd vuorbim dȋ jej, adusă dȋ aja kă ȋn anji aj trjekuc ȋn Sȋrbije šȋ ȋnlăturj avjem o tendencȋje sȋ să vorbaskă šȋ să tulmaśaskă traju vlahilor ȋn Sȋrbije, kum lu karje ȋj vinje.

Momentu karje je prokunoskut dȋ identitetu vlahilor, karje au aluor ljimbă, je momentu kȋnd sa adus norma dȋ skrisuoarja vlahilor la śednjica lu Savjetu Vlahilor karje je cȋnută  24.januar 2012.an ȋn Petrouc la Mlauoa.

REALIZACȊJA LU PRAVĂ ŠȊ SLOBUOADĂ

Astădz, Vlasi ȋnkă kată sȋ să ȋnpljinjaskă aluor pravă šȋ slobuoadă. Sȋ dăm ȋn gȋnd kȋ ȋn Sȋrbije Vlasi šȋ Savjetu aluor ȋs raskunoskuc măjprăurmă fȋnkă je aluor ljimbă, karje je formirită ȋn procesu lu romanizacȋje śe sa ȋnśeput nainća lu 2.000 dȋ anj, măj batrȋnă ȋn kuprinsu lu Balkan. Ȋntrovrjeamje, ljimba vlaha ajej skripsuorj ka sȋamnurj dȋ ortografije dȋ skris, a kăpatat măjpraurmă (ȋn 2012.an), ma ȋnkă nu să askultă ku ja ȋn administracȋja lu Sȋrbije, fȋnkă lji aja pravă gărantujită…

Askultatu ku ljimba je un faktor śe să aljeaźe ȋn afirmacȋja lu identitetu vlahilor, kȋ jeal arje šȋ funkcȋje sȋ ȋnpreunjeadză lumnja, da šȋ o funkcȋje dȋ raznjitu lumnji dȋ să fije altkum kă aša šȋje.

LUOKURLJI VLAHILOR

Dȋ să vjeđem măj binje sljika ku luokurlji ȋn Sȋrbije unđe trajesk Vlasi aiśa dăm skrijem luokurj ȋn Sȋrbije ȋn karje la Puopisu dȋn 2002.an Vlasi a avut o mulcȋmje apsolută or relativă.

Petrouc, Busur, Vituovnjica Kladuruoa, Manastȋrica, Menjica, Starćeva;

Žăgubica, Brjeznjica, Laznjica, Osanjica, Sige;

Kućiva, Bruođica, Bukuoska, Vukuoviś, Mustapić, Jeresnjica, Radȋnka, Răkobara;

Guolȋmbȋac, Dvuorišća, Krivaśa;

Buor, Bućja, Gornjana, Krivjelj, Luka, Metounjica, Slaćina, Tanda, Tuopla, Šarbanuoăc;

Njegoćinj, Zlokuća, Kojiluova;

Buljouc, Baśevica, Valjakuanja, Osnjiśa, Podguorc;

Zajśearj, Gluogovica, Dubośeanj, Jasȋkuova Mikă, Šipikuova;

Ćuprija, Bigrenjica, Isakuova.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

 

 

Logo-Ministartsva-bannerО ПОРЕКЛУ ВЛАХА (2)

С обзиром на то да је порекло Влаха још увек недовољно истражена област, те и различите историографије нуде различите одговоре, овом приликом отварамо ту тему кроз разговор са чланом Националног савета Влаха, иначе, публицистом и ликовним критичарем Драганом Андрејевићем, из другачијег угла од званичне српске историје, уверени да разноликост може допринети помаку у сагледавању порекла Влаха.

НАЈСТАРИЈИ НАРОДА ОВИХ ПРОСТОРА

Dragan Andrejevic- Nacionalni savet Vlaha

Члан Националног савета Влаха Драган Андрејевић                         Uomu dȋn Savjetu Vlahilor Dragan Andrejević

Андрејевић најпре истиче да на простору између Мораве, Тимока и Дунава живи већ више од 2.000 година најстарији народ на овим просторима–Власи, и додаје: – Власи су аутохтони народ који је настао на територији целе Србије, делу Бугарске, Македоније, Албаније и Грчке. Настао је романизацијом староседелаца на овим просторима–Трачана, Трибала, Келта и античких Македонаца. Процес романизације отпочео је у 1. веку пре нове ере, освајањем ових простора од стране проконзула Македоније Гај Скрибоније Курија, а трајаће отприлике до краја 6. века нове ере. Романизација се одвијала кроз постепено усвајање латинског језика–језика старих Римљана, прихватањем чињенице да су грађани Рима, као и склапањем брачних заједница римских легионара са староседеоцима.

– Након поделе Римског царства у 4. веку, Власи постају грађани Источног римског царства-Византије. Од 7. века званични језик Византије постаје грчки, али су Власи наставили да говоре својом варијантом народног латинског језика. Цар Константин Седми Порфирогенит зато каже да у Византији живе Рхомајони (који говоре грчки), и Ромањони или Румиљи- Румињи који говоре латинским језиком. Византијско царство које се називало и Романија и Румелија, а њени становници говорници латинског народног језика Румиљи/Румини, јасно указује на даншањи назив Влаха на свом влашком- „Rumînj“. И кристално је јасно да тај назив не потиче од назива Румуније и Румуна, већ из времена Византије, која никада у својој славној историји није прелазила границу Дунава на северу–на територију данашње Румуније. Она подсећа на историјско порекло које означава потомке Римљана, наводи Андрејевић, и наставља.

– Најстарије име Влаха потиче из 1. века пре нове ере, када је Гај Јулије Цезар у свом делу „О галским ратовима“ описао келтско племе Волке (Волхе) који су просторе до Дунава населили још у 4. веку п.н.е. Назив Влах потиче и од латинске речи–„vall“ (данас на влашком „ваље“), јер су Власи насељавали пределе око „valluma“ природног одбрамбеног зида, најчешће долина великих река. Временом, нарочито за време Турака, када је назив Влах добио погрдан значај, Власи се одричу свог вековног имена и истичу своје име „Rumîn“ не би ли указали на своје римско порекло.

– У 4. веку, када је хришћанство постало званична религија, Власи постају хришћани (Срби су ове просторе населили у 7. веку, а хришћанство ће примити у 9. веку), а везаност за велики број богова из доба паганстава заменило је слављење хришћанских светаца. Власи су први који су почели да обележавају славу, коју ће касније и Срби прихватити. Ту заслугу потвђују и највећи српски историчари 19. века.

– У Србији је први Влахе, у Хиландарској повељи 1198. године, споменуо Стефан Немања (Свети Симеон)-170 Влаха који су помогли и прихватили обавезу издржавања манастира Хиландар. Године 1219. године, његов син Стефан Првовенчани исклесао је имена 218 Влаха на северном зиду манастира Жича (код Краљева), који су помогли и примили обавезу издржавања манастира. У то време, северно од Дунава, на територији Румуније нису постојали неки романски народи, преци Румуна, већ ће се они појавити 200 година касније, након пропасти Бугарско-Влашког царства, када је огромна популација Влаха мигрирала преко Дунава и 1330. године основала кнежевину Влашку. То су били Власи са ових простора.

СЕОБЕ ВЛАХА

– Најездом Турака, почев од Маричке битке 1371. год. и Косовског боја 1389. год, почињу веће сеобе Влаха ка Влашкој и јужној Угарској. Власи су под турску власт ушли са својим традиционалним уређењем, које су поштовали сви српски цареви. Уживали су неприкосновена права, јер им Турци нису жене дирали, плаћали су минимални порез, нису смели бити убијани. Разлог је то што су били сточари, гајили овце које су Турци, муслимани користили у исхрани. Срби, увидевши како Власи уживају велика права, почну се изјашњавати као Власи и како се број таквих „Влаха“ нагло умножио, Турци укину Влашко право. То је изазвало многе побуне Влаха и тада крећу још интензивније сеобе – ка западу у Босну, Црну Гору и Хрватску и преко Дунава у Влашку и Јужну Угарску. Зато у Хрватској и Босни и данас православне Србе називају Власима, јер су то управо они Срби који су прешли у Влахе да би остварили већа права, објашњава Драган Андрејевић, и наставља:

– Када је Сулејман Величанствени освојио Београд 1521. год. и Угарску 1526. године, понудио је Власима из Србије да населе пусте пределе Баната и Ердеља, уз знатне пореске олакшице и бенефиције. Тада се преко 1.600 влашких породица из Црне Реке (Црни Тимок) и Браничева (око 1.800 породица) иселило у Банат и Ердељ (Трансилванија). Било је и касније сеоба, а највећа 1690. године под патријархом Чарнојевићем, након чега је у Србији по Цвијићу остало мање од 4.000 становника.

– Тад су се готово сви Власи иселили из западне Србије, под вођством својих кнежева Рашкула (Рашковића). Власи нису одговарали Аустроугарској монархији, на подручју Баната и Ердеља, јер нису навикли да привређују на огромном плодном земљишту, те они већину, враћају на стара огњишта у Србији, након Пожаревачког мира, а те територије насељавају колонистима Немцима, Чесима, Хрватима, Мађарима. Србе не враћају, од њих формирају војне крајине, као одбрамбени зид од Турака. Нису дакле Власи у Браничеву насељени из „Румуније“ већ су из Угарске враћени на своја вековна огњишта. Враћају се и из Влашке под терором, а задњи пребег је забележен 1834. год. када је са Острава Маре пребегло сво становништво уз дозволу кнеза Милоша и основало село Михајловац.

– Године 1861, када је основана Румунија, од кнежевине Влашка и Молдавија, под патронатом Франуске (Наполен Трећи) и Немачке, када је за првог краља постављејн Немац, Румунија је присвајала Влахе како би попунила своје историјске празнине, каже Андрејевић, и истиче: – Када је 1878. на Берлинском конгресу било питање признања Србије као самосталне државе, Румуни су поставили услов да се Власи у Србији признају као румунска мањина. Уцењена Србија је пристала на то, те смо 60 година пописивани као Румуни, наспрам 800 година поносне влашке историје, када смо признавани као поносити Власи.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

 

DȊ VICA VLAHILOR (2)

Kum dȋ vica vlahilor nu să šćije premult šȋ ȋnkă nuje dastul śerkat ȋn aja parće, istoriografija nje ȋnbije ku măjmulće raspunsurj, akuma daškiđem aja temă ku uomu dȋn Savjetu Vlahilor, Dragan Andrejević je publicist šȋ kritičarj šȋ dȋ la jeal kăpatăm un vadzut lu asta temă karje nuje ka aja śe spunje istorija lu sȋrbj. Kređem kă asta puoaće sȋ aźuće sȋ să vica vlahilor prȋn istorije vadă măjbinje.

MĂJ BATRȊNĂ LUMNJE ȊN AĂSTA LUOK

Andrejević măjȋntȋnj spunje kă ȋn luoku ȋntră Moravă, Ćimuok šȋ Dunărje trajeašće prȋstă doa mij dȋ anj lumnje karje je măjbatrȋnă ȋn aăšća luokurj – Vlasi, šȋ prospunje: Vlasi is o lumnje autohtonă karje a ȋnśeput ku traju pră teritorija lu tuoată Sȋrbija, o parće lu Bugarije, Makedonije, Albanije šȋ Gȋrśije. Sa fakut kȋnd lumnja a batrȋnă dȋ pră aăšća luokurj – Traśeanji, Tribalji, Kelcȋ šȋ Makedoncȋ dȋn antikă sa fakut Rimljeanj. Procesu dȋ romanizacȋje a ȋnśeput ȋn 1.vak ȋn era batrȋnă, kȋnd aăšća luokur a fuost kuprinš dȋ prokonzulu lu Makedonija Gaj Skribonije Kurije, da a cȋnut pȋnă la marźina lu a 6.vak ȋn era a nuoavă. Romanizacȋja a mărs dȋ la luvatu ljimbi a lu Rimljeanj šȋ ku marićišu ku legionarji lu Rimljeanj.

– Dȋpa ȋnparcȋtu lu Ȋmparacȋja lu Rimljeanj ȋn a 4.vak, Vlasi uđesk ȋn Vizantȋja – Ȋmparacȋja lu Rimljeanj dȋ la răsarit. Dȋn a 7.vak ljimba lu Vizantȋja je ljimba lu Gȋrś, dar Vlasi a uđit sȋ vorbaskă ȋn aluor varijantă dȋ Ljimba Latȋna. Caru Konstanćin a Šapćilja Porfirogenit dȋ aja dzȋśe kă ȋn Vizantȋja trajesk Rhomajoni (karje vorbăsk ljimba lu gȋrś) šȋ Romanjoni or Rumȋlji-Rumȋnji karje vorbăsk ljimba lu latȋnj. Carstva lu Vizantȋja sa kjemat šȋ Rumelija, da lumnja ȋn ja karje a vorbit ljimba latȋna sa kjemat Rumȋlji-Rumȋnji śe aduśe ku aja kum să kjamă Vlasi ȋntră jej šȋ dzȋ dȋ astădz – “Rumȋnj”.

Numilji Vlahilor ȋs dȋn aldȋntȋnj vak nainće lu era a noavă, kȋnd Gaj  Cezar ȋn aluj karće “Dȋ ratu ku Galji” a skris dȋ keltc ku numilji Volke (Volhe) karje a venjit ȋn luokurj prȋnga Dunărje ȋn a 4.vak nainće lu era a nuoavă. Asta nume je dȋn vuorba lu Latȋnj – “vall” (astădz ȋn ljimba vlaha “valje”), kă Vlasi a trajit prȋnga “vallum” karje măjmult a fuost ȋn văjilji lu rȋurj marj. Vrjeamje dȋ vrjeamje, da măjmult dȋ vrjeamja lu Turś kȋnd numilji Vla pornjesk sȋ fije nume dȋ rȋzȋljit, Vlasi să ujtă dȋ numilji aluor alje batrȋnj šȋ jau numilji Rumȋn karje aduśe la aja kă jej au vică dȋ Rimljeanj.

Ȋn a 4.vak kȋnd religija lu Isus Ristuos sa pus prstă tuoată Ȋmparacȋja lu Rimljeanj šȋ Vlasi dȋ atunś ȋs Rišćeanj (Sȋrbji ȋn aăšća luokurj a venjit ȋn a šapćilja vak, da rišćeanj ȋs dȋn a 9.vak), da panteonu lu paganj a ȋnskimbat svȋncȋ lu rišćeanj. Vlasi măjnainče să a apukat să fakă praznjiku, da dȋ la jej praznjiku primăsk šȋ Sȋrbji. Aja spun šȋ aj măjmarj istoriografj sȋrbješć dȋ a 19.vak.

Ȋn Sȋrbije măjȋntȋnj, ȋn Povelja lu Hilandarj 1198.an, pră Vlasi a fakut vuorbă Stefan Nemanja (Svȋntu Simeon) – 170 dȋ vlahilor karje a aźutat šȋ sa prins sȋ aźuće manastȋrja lu Hilandarj. Ȋn anu al 1219  aluj kopil Stefan Prvovenčani a pus numilji lu 218 Vlahilorj, karje a aźutat šȋ sa prins sȋ aźuće manastȋrja, pră zȋdu lu manastȋrja lu Žiča (la Kraljeva). Ȋn aja vrjeamje, prȋstă Dunărje, ȋn teritorija lu Romănije nu a trajit ljumnje karje a tras vică dȋ Rimljeanj, aj batrȋnj lu Romănj, jej o sȋ să ȋvaskă dua suće dȋ anj ȋnurmă, dȋpa śe a pikat cara Valaho-Bugarjeaskă šȋ marje sȋlă dȋ lumnje a emigririt prȋstă Dunărje šȋ ȋn 1330.an a formirit Kinježȋja Vlahilor. Aăja a fuost Vlasi dȋn aăšća luokurj.

MIGRACȊJA VLAHILOR

Kȋnd a venjit Turśȋ, dȋ la Bataja la Marica ȋn 1371.an šȋ Bataja la Kuosova ȋn 1389.an, pornjeašće măjmarj migrăcȋj Vlahilor kȋrtă Kinježȋja Vlahilor šȋ Ungarija. Vlasȋ a pikat supt turś, a tunat ku aluor ađetur šȋ rȋnd karje a poštojit šȋ tuoc carji sȋrbješć. Turśi nu a kućedzat sȋ să atȋrnje dȋ aluor mujerj, a plaćit porjez mȋjmik šȋ nu a kućedzat sȋ fije omarȋc dȋ Turś. Sȋrbji kȋnd a vadzut kum trajesk Vlasi jau sȋ să deklarisaskă kă ȋs Vlasi šȋ kum a luvat sȋ să mulcaskă număru dȋ aăja „Vlasi“ Turśi jau šȋ nu măj dau Prava Vlahilor. Atunś pornjašće šȋmăj marje migracȋje, la zăvrnjit ȋn Buosna, Crna Gora šȋ Hrvatska šȋ prstă Dunărje ȋn Kinježȋja Vlahilor šȋ Ungarija. Dȋ aja šȋ dzȋ dȋ astădz ȋn Buosna šȋ Hrvatska lu Sȋrbj dzȋk kă ȋs Vlasi, kă aăja ȋs sȋrbj karje sa deklarisȋt ka Vlasi dȋ să fije supt Prava vlahilor, nje răzloźeašće Dragan Andrejević šȋ nađeašće:

– Kȋnd Sulejman al Marje a kuprins Biljigradu ȋn 1521.an šȋ Ungarija ȋn 1526.an, a ȋnbijat pră Vlasi dȋn Sȋrbije sȋ trjeakă sȋ trajaskă ȋn Banat šȋ Erdelj karje sa pustȋnjit, kă sȋ ajbje porjez măjmik šȋ alće beneficȋje. Atunjś prȋstă 1.600 dȋ fameljij valahilor dȋn Crna reka (Ćimuoku al Njeagru) šȋ Branićeva (prȋnga 1.800 dȋ fameljij a trekut ȋn Banat šȋ Erdelj (Transȋlvanija). A fuost šȋ ȋnurmă migrăcȋj, a măjmarje ȋn 1690.an supt patrijarhu Čarnojević, dȋpa śe ȋn Sȋrbije pră vuorba lu Cvijić a uđit mȋjpucȋn dȋ 4.000 dȋ inš.

– Atunś sa măjdo tuoc Vlasi dus dȋn Sȋrbija la zăvrnjit ku aluor kinježur Raškul (Raškovići).Vlasi nu a fuost pră vuoje lu Monarhija Austroungurjanjaskă ȋn Banat šȋ Erdelj kă nu a fuost ȋnvacac  sȋ lukrje la pomȋnt šȋ dȋ aja jej ȋj pră mulc ȋntuork ȋn Sȋrbije dȋpa Paśe ȋn Požarevăc, da ȋn aja teritorije vin Njeamcȋ, Česȋ, Hrvacȋ, Mađearji. Pră Sȋrbji nu ȋntuork dȋn jej formirjesk Krajna soldacaskă sȋ să aperje dȋ Turś. Vlasi ȋn Branićeva nu ȋš venjic dȋn “Romănjije” ma ȋs dȋn Ungarije ȋntuorš ȋn luokurlji unđe a trajit dȋ bătrȋnjacă. Să ȋntuork šȋ dȋn Kinježȋja Vlahilor supt teroru lu buojearj, a ȋn 1834.an je ȋnsamnată fuga lu lumnja dȋn Ostrava Marje ku vuoja sluobȋdă dȋ la Kȋnježu Miloš šȋ a formirit satu Mihajlovăc

– Ȋn anu 1861, kȋnd je formirită Romănjija, dȋn Kinježȋja Vlahilor šȋ Moldavija, supt patronatu lu Francuska  (Napoljeon Atrijlja) šȋ lu Njemcȋjă, kȋnd je dȋ kralj pus un Njeamc, Romănjija dȋ să ȋnpljinjeaskă aluor istorije a ȋnśeput să kutrupaskă pră Vlasi, spunje Andrejević, šȋ prospunje: – Kȋnd sa la Kongresu ȋn Berlin ȋn 1878.an raskunoskut Sȋrbija ka o državă ku ajej autonomije, Romănji a katat sȋ Vlasi ȋn Sȋrbije fije raskunuoskuc ka Romănji. Sȋrbija dȋ sȋ fije raskunoskută a ȋnbunat aja šȋ nuoj njisăm 60 dȋ anj popisujic ka Romȋnji, prȋnga 800 dȋ anj kȋt njisăm raskunuoskuc ka Vlasi maruoš.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

 

Logo-Ministartsva-banner

О ПОРЕКЛУ ВЛАХА (1)

Како још увек нема адекватне литературе која у довољној мери расветљава порекло Влаха, нити њихову етногенезу, отворен је простор за различите лаичке теорије, па и шпекулације. Без претензија да један кратак новински текст може променити такво стање, настојаћемо да допринесемо тој комплексној теми кроз побројавање неких битних тренутака, и то, у разговору са доктором историјских наука Горданом Бојковићем. Како наводи, најчешћа су веровање да су у питању потомци староседелаца Балканског полуострва, отварајући питање да ли је то баш тако?

СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА

Доктор историјских наука Гордан Бојковић Duoktuoru dȋ istorije Gordan Bojković

Доктор историјских наука Гордан Бојковић                             Duoktuoru dȋ istorije Gordan Bojković

 

Кроз 18, 19. и 20. век више етничких групација носило је титулу ,,староседелаца“. Пре свега, Грци, по којима је Балканско полуострво дуго називано и Грчко полуострво. Али, антички писци Грчке помињали су народ Пелазга, који су њихови преци затекли током досељавања, а који је поред Балканског полуострва насељавао и територије све до Африке, истиче др Бојковић, и додаје: – До 19. века, потомцима староседелаца, и то Илира, сматране су словенске масе. Крајем 19. и почетком 20. века почињу се потомцима староседелаца сматрати најпре Албанци, а потом, по теорији нарочито популарној од краја 20. и почетком 21. века, и савремени Власи. Чињеница да оба народа говоре романским језиком, а да су Римљани на Балкану били освајачи, а не староседеоци, изгледа да никоме није пала у очи.

– Реч ,,Влах“ у старословенском је значила ,,западњак“ и коришћена је за становништво које је затечено на Балканском полуострву, тј живело западно од надолазећих словенских маса. До 11. века византијски писци извештавају о Власима, који се заједно са Словенима боре против власти Цариграда. Такво извештавање сведочи да су ти Власи доживљавани као засебна етничка група, која се битно разликовала од Словена. Византинци их помињу поглавито на централном масиву Хема, како су они називали планину Балкан у Бугарској.

У српској историји Власи се помињу од 12. века. Организовани су у засебна ,,судства“, тј заједнице са посебним судом и судском праксом. То значи да је у питању становништво са сопственим правима. Реч ,,влах“ у средњовековној српској држави представља посебан слој становништва, а не националну припадност, објашњава наш саговорник, и наставља:

– У питању су слободни сточари, који живе по планинама и селе се зими и лети у потрази за испашом за своја стада. Такав, полуномадски начин живота, не везује их за једну уску територију (мада се њихова теритријализација може пратити током средњег века), већ их чини подложним једино владару, дакле они су слободни људи, у суштини. Порези и натуралне обавезе су им знатно мање, али зато да служе војску. Они учествују у трговини, пре свега, као преносници робе, због свог повлашћеног статуса. Захваљујући томе многима од њих су сачувана имена у уговорима у Дубровачком архиву. Сем пар изузетака, сва имена су српска, а и у тих пар случајева, у питању су посрбљена латинска имена, која су могла бити дата и под утицајем веза са Дубровником, пошто је становништво тог града као службени језик користило латински. Пошто су и поједини називи везани за влахе и њихову организацију латинског и грчког порекла, обично се сматра да су корени овог слоја латински, али да је сам израз ,,влах“ временом изгубио сваки национални призвук и до 12. века постао, пре свега, правни статус и занимање, којим су се бавили поглавито Срби. Ово тим пре што је у средњем веку национална припадност секундарна ствар, а много је важнија припадност религији, регији и друштвеном слоју, тј. групи. О томе сведоче и територије које су у средњем веку понеле име влаха: Стари Влах, на пештерској висоравни у области Рас, у срцу средњовековне Србије; Влашка, касније војводство Влашка, данашња јужна Румунија; или Велика Влашка, како су у средњем веку Срби називали пространу Тесалијску равницу у данашњој Грчкој. Но, питање влаха у средњем веку захтева, и још увек чека, велику, детаљну студију наше историографије.

– Са доласком Турака израз влах остаје да се примењује за сточарско становништво, пре свега српско, које задржава и своје привилегије и обавезе, што би ишло у прилог ставу да је у средњем веку тај израз изгубио карактер имена друге националне групе . Новина је да се тај појам шири ван граница Балканског полуострва. Користи се да означи српско сточарско становништво које Турци, Млеци и Аустријанци насељавају у међусобном граничном појасу са обавезом да бране границу. Млетачке власти и комуне на јадранској обали полуострва то у мањој мери раде од средине 15. века, обично кроз уговоре са појединим групама влаха, који су увек писани српским језиком и ћириличним писмом. Аустријанци тај метод примењују шире и у 16. веку оснивају Војну границу на простору Лике, Баније, Кордуна, Книна, Папука и уз реку Саву, где насељавају Србе гарантујући им привилегије које су имали, уз обавезу да бране границу. Спомен на расељавање Срба под статусом влаха, слободних сточара, сачувано је и у језику: у далматинским градовимаза за Српско становништво залеђа коришћен је израз ,,Влаји“, све до истребљења тог становништва током друге половине 20. века. Израз ,,Влах“ муслиманско становништво користило је на простору Босне, Херцеговине и у Новопазарском санџаку, да означи Србе православне вероисповести. Исто је стање и на простору Славоније. Становништво београдског пашалука такође је дуго уживало статус влаха, а његови остаци су видљиви и два века пошто им се права у Турској ограничавају, у кнежинској самоуправи која је постојала у том делу турске империје пред Први српски устанак.

ИНИЦИЈАЛНО НАСЕЉАВАЊЕ

Становништво које се данас назива Власима на простор источне Србије у већем броју стиже из Војводства Влашке (данас јужна Румунија), од 1735. год и Друге сеобе Срба, под Арсенијем IV Шакабентом, наводи др Гордан Бојковић, настављајући о пореклу Влаха:

– Њихово иницијално насељавање се изгледа одиграло на простору данашњег Кучева, тј. Звижда. Одатле су се касније селили. Треба рећи да је због природе самог занимања сточара било уобичајено сељење, па је тако сигурно и раније било њихових прелазака из Војводства Влашка на Балканску страну Дунава. Ипак, то није било раширено из два разлога: Прво, Војводство Влашка је било засебна држава и мада вазал Турске, граница се није могла тек тако прелазити ни у деловима проходнијим од Ђердапске клисуре. Други разлог је да је у самој Влашкој било све мање слободних сточара по којима је носила име један број придошлих управо је и бежао од праксе румунских властелина да покоравају слободне људе. То становништво додатно је увећано готово читав век касније, када је кнез Милош, у настојању да увећа становништво своје државе, почео досељавати из Влашке, где је имао велике поседе. О тим досељеницима крајем 19. века писао је наш први географ и етнолог Владимир Карић у свом делу ,,Србија“. Да не набрајамо сада узроке, на планинском простору источне Србије дошло је до мешања различитих група становништва током XIX века. Као што обично бива кад се становништво меша, неке српске породице су се романизовале, неке влашке су се србизовале и настала је она мешавина становништва која се и данас може наћи на простору Кучаја, Хомоља, Звижда, Стига, Тимочке крајине. Иако се тај процес може донекле пратити кроз доступну архивску грађу, тим питањима се до данас нико није темељно бавио.

Ауторка: Андријана Максимовић

Преводилац: Слободан Голубовић

DȊ VICA VLAHILOR (1)

Kum ȋnkă nus kărc dȋn istorije karje dastul dȋ binje veđerjeadză vica Vlahilor, njiś aluor etnogeneză, să faśe luok dȋ mulće teorij šȋ špekulacȋj. Fȋrdă pretenzij sȋ să ku un tekst skurt ȋn nuovinj ȋnskimbje aša stanje o să nje ȋndurăm sȋ dăm aźutarje lu asta temă prȋn un pronumarat njišće momenturj ljegac dȋ asta temă, šȋ aja prin vuorbă ku Gordan Bojković, duoktoru dȋ istorije. Kum jeal spunje, măjmult să krjeađe kă je vuorba dȋ urmašȋ lu lumnja batrȋnă dȋn Balkan, ma ȋntrovrjeamje daškiđe o ȋntabarje dar je baš aša?

LUMNJA BATRȊNĂ DȊN BALKAN

Prȋn 18, 19. šȋ 20.vak mulće grupacȋj etniś a dus titula “lumnja batrȋnă”. Nainća lu tuoc, Gȋrśi, pră karje poluostrva lu Balkan multă vrjeamje sa kjemat šȋ poluostrva lu Gȋrś. Skrijituorji lu Gȋrś dȋn antika a skris dȋ Pelazgj, lumnje pră karje aluor aj batrȋnj a aflat kȋnd a venjit la Balkan, da karje a fuost răsprȋnžȋc pȋna la Afrika, spunje dr Bojković šȋ prospunje: -Pȋnă ȋn 19.vak, sa ginđit kă ȋs Slovenji lumnja karje traźe vică dȋ la lumnja batrȋnă šȋ aja dȋ la Ilirj. La marźina lu 19.vak šȋ la ȋnśeputu lu 20.vak pornjeašće sȋ să gȋnđaskă kă aăja ȋs Albancȋ, da prăurmă, pră o teorije popularnă la kapatȋnju lu 20.vak šȋ la ȋnśeputu lu 21.vak šȋ Vlasi. Un fakt kă jej vorbăsk ljimba lu Rimljeanj, da Rimljeanji nus lumnja batrȋnă ma ȋs venjic la Balkan lu njima nu a pikat ȋn uokj.

– Vuorba “Vlah” pră ljimba a batrȋnă lu slovenj a ȋnsamnat lumnja dȋ la zăvrnjit šȋ a numit lumnja karje a trajit la Balkan šȋ fuost kȋrtă zăvrnjit dȋ Slovenj karje a venjit dȋ la răsarit. Pȋnă ȋn 11.vak skrijitorji dȋn Vizantija skriu dȋ Vlasi karje ȋnpreuna ku Slovenj să bat ku Carigradu. Aša skris arată kă Vlasi a fuost ljumnje ȋn alt fjealj šȋ raznjită dȋ Slovenj. Vizantinji povȋastuje kă Vlasi trajesk ȋn masivu lu Hem, kum jej a kjemat munćilji Balkan ȋn Bugarije

Ȋn istorija lu Sȋrbj dȋ Vlasi să vorbjeašće dȋn 12.vak. Ȋs organizujic ȋn “sudurj” aljeasă, o ȋnpreunarje ku sudurj alješ šȋ ku aluor zakuoanje. Aja arată kă je vuorba dȋ lumnje ku aluor zakuoanje šȋ ku aluor pravă.Vuorba “vlah” ȋn dȋržava sȋrbiluor dȋn vaku al mižlośin ȋnsamnă un aljes sluoj dȋ lumnje, da nu o nacȋje, răzloźeašće anuostru suvorbituorj šȋ nađeašće:

– Vuorba je dȋ lumnje sluobȋdă śe pazȋašće vićilji šȋ trajesk la munc šȋ să mută jarna šȋ vara ȋnblȋnd dȋpa paćunje dȋ aluor viće. Aša traj ka la nomadz nu ȋj cȋnje ljegac dȋ o teritorije (fȋnkă kă aluor lokujit să poaće petreśa prȋn vaku al mižlośin), ma ȋs ljegac numa dȋ stapȋn šȋ dȋ aja ȋs jej o lumnje sluobȋdă. Porjezurlji dȋ jej ȋs măj miś ma muoara să služaske vuojska. Dȋspră aša status jej au parće ȋn tȋrg ka aăja karje duk ruoaba. Lu mulc dȋn jej ȋs pastraće numilji ȋn arhivu lu Dubrovnjik dȋspră aja. Mejdo tuoaće nume ȋs sȋrbješć šȋ aăalja karje nus zȋ numilji latinješć karje ȋs sȋrbujiće, šȋ a fuost putut pusă dȋspră ljegatura ku Dubrovnjiku, kă ȋn jeal sa askultat ku ljimba latȋna. Dȋ aja kă mulće vuorbje ku karje să număsk vlasi šȋ aluor organizacȋje ȋs dȋn ljimba lu latȋnj šȋ ljimba lu gȋrś, să ginđeašće kă aluor rȋdašinj ȋs dȋ la Latȋnj, ma vrjeamje dȋ vrjeamje asta vuorbă “vlah” a perdut ȋnsămnatura lu o nacȋje šȋ dȋpa 12.vak ȋnsamnă un status ȋn pravă šȋ o profesȋje ȋn karje afuost măjmulc sȋrbj. Sȋ bagăm dȋ sama kă ȋn vaku al mižlośin nu sa katat atȋt karje śe nacȋje ka la religije, regije šȋ status ȋn stratu lu drustvă. Dȋ aja povȋastuje šȋ teritorijlji karje a luvat numilji vlahilor ȋn vaku al mižlośin: “Stari Vlah”, la Pješćera ȋn kuprinsu lu Ras, ȋn injima lu Sȋrbija dȋn vaku al mižlośin; “Vlaška”, ȋnurmă “Vojvodstvo Vlaška” astădz ȋn Romănjije; or “Velika Vlaška” kum sȋrbji ȋn vaku al mižlośin a kjemat marje lunkă ȋn Tesaljija astădz ȋn Grčka. Ȋntrabarja vlahilorj dȋn vaku al mižlośin kată šȋ ȋnkă ašćată o marje studije dȋ la anuoastră istoriografije.

– Kȋnd a venjit Turśi vuorba „vlah“ nađeašće sȋ askulće dȋ ȋnsamnăt lumnja śe pazȋašće la viće, mejmult dȋ sȋrbj šȋ aja lumnje zađinjeašće aluor privilegij šȋ daćinj, asta nje spunje kă ȋn vaku al mižlośin asta vuorbă nu a fuost dȋ ȋnsamnat altă nacȋje.Nuou je aja kă asta nume sȋ răsprȋnžȋašće afară dȋ granjica lu Balkan. Askultă sȋ să ȋnsȋamnje sȋrbji pră karje Turśi, Mlecȋ šȋ Austrijăncȋ adus ȋntră aluor granjică ku daćina sȋ o apărje. Mlecȋ, prȋstă ljegamȋnturj ku grupj vlahilorj pră marźina lu Jadran aja lukră dȋn mižluoku lu 15.vak. Austrijăncȋ ku aăla metuod să askultă šȋmăj mult šȋ ȋn 16.vak formirjesk „Vojna granica“ ȋn Ljika, Banjija, Kordun, Knjin, Papuk šȋ prȋnga rȋu Sava, unđe aduk Sȋrbji ku garancȋje sȋ lje uđaskă aluor privilegij karje a avut ku daćina sȋ apărje granjica. Znamănu dȋ răsprȋnžitu lu Sȋrbj supt statusu vlahilor, păkurarj sluobădz, je pastrat ȋn ljimbă. Ȋn orašă ȋn Dalmacȋja dȋ Sȋrbj să dzȋśe „Vlaji“ pȋna la pjerdzarja lu aja lumnje ȋn adojlja źumataće lu 20.vak. Ku vuorba „Vlah“ să askultă musljimanji ȋn Buosna šȋ Hercegovina šȋ ȋn sandžaku lu Novi Pazar sȋ ȋnsȋamnje Sȋrbji karje ȋs pravoslavcȋ. Aša je situacȋja šȋ ȋn Slavonjija. Lumnja ȋn Pašaluku lu Beljigrad a avut statusu vlahilor šȋ aja śe a uđit dȋn aăla status sa putut veđa, duoa vakurj dȋpa śe să skurćeadză aluor pravă, ȋn stăpanjija kinježȋlor ȋn asta parće lu Ȋmparacȋja lu Turś, nainća lu vrjeamja lu Karađuorđe.

ȊNŚEPUTU LU VENJIT

Lumnja karje akuma să kjamă Vlasi ȋn Sȋrbija la Răsarit măjmult vinje dȋn “Vojvodstvo Vlaška” (astădz la jugu lu Romănjije), dȋn 1735.an šȋ Aduojla mutatu lu Sȋrbj supt Arsenije IV Šakabenta, spunje dr Bojković šȋ nađeašće dȋ vica Vlahilor.

– Ȋnśeputu lu aluor venjit să ȋnparje kă a pornjit ȋn teritorija lu Kućiva ȋn Zvižd. Dȋ aśi sa ȋnurmă răsprȋnžȋt. Trȋabje spus kă profesija lu păkurarj je ljegată dȋ đeas mutat dȋn luok ȋn luok šȋ sigurat a fuost šȋ nainće treśearje dȋn Vlaška ȋn anuastră parće lu Dunărje. Duoa priśinj ȋs dȋ śe asta nu a fuost đeas: Ȋntȋnj, Vlaška fȋnkă vazalu lu Turk, a fuost dȋržavă raznjită šȋ granjica nu să a putut trjeśa njiś la luokurj măj ušorj dȋ trekut dȋkăt Đerdapu. Aduojlja je aja kă šȋ ȋn Vlaška a fuost tuot măj pucȋnj pakurarj sluobădz pră karje a fuost numită – unji dȋn jej a šȋ venjit kă a dat fuga dȋ praksa lu bojearj sȋ ja sluoboada lu lumnje sluobădă. Aja lumnje šȋmăj sa mulcȋt kȋnd kinjezu Miluoš un vak ȋnurmă sa rašit să adukă lumnje dȋn Vlaška unđe avut aluj avjarje. Dȋ aăja karje a venjit la kăpatȋnju lu 19.vak a skris geografu šȋ etnoluogu anuostru Vladimir Karić ȋn aluj karće “Srbija”. Sȋ nu numarăm akuma dȋ śe, pră muncȋlji lu Sȋrbija la Răsarit sa mjestakat mulće ljeaźe dȋ lumnje in 19.vak. Kum să potrivjeašće, kȋnd să lumnja mjeastȋkă, njišće fameljij lu sȋrbj vrjeamje dȋ vrjemje a trekut ȋn parća vlahilor, njišće fameljij vlahilor a trjekut ȋn parća sȋrbiluor šȋ sa fakut o mjestakaśunje dȋ lumnje karje astedz să puoaće afla ȋn teritorija lu Kuśaj, Uomolj, Zvižd, Stig, Krajna šȋ Ćimuok. Fȋnkă aăsta proces să puoaće urma prȋn materijalu dȋn arhivurj ku asta ȋntrabarje njima nu a lukrat pȋnă la fundoanje.

Autorka: Andrijana Maksimović

Tulmaśu: Slobodan Golubović

Logo-Ministartsva-banner

КО СУ ВЛАСИ?

Од овог броја листа „Реч народа“ пратите серијал текстова посвећен влашкој националној мањини, кроз двојезични пројекат насловљен „Поносни Власи-интеркултурално Браничево“. Бавићемо се видљивошћу и препознатљивошћу културолошке разноликости влашке националне мањине, положајем у друштву и другим карактеристикама заједнице Влаха, са нагласком на степену остварености права и слобода те националне мањине, изнад свега, права на сопствени идентитет и интегритет, нарочито културну аутономују, чија је суштина у праву на службену употребу језика, образовање, културу и информисање.

Циљ нам је допринети формирању друштвене атмосфере која ће омогућити отклањање препрека у постизању потпуности влашког националног идентитета и интегритета, утемељеном на матерњем влашком језику и на интеркултуралности, у смислу активне и плодне међукултуралне интеракције, уз потпуно поштовање и уважавање аутохтоности сваке понаособ.

Серијал текстова започињемо анкетним истраживањем о елементарним знањима невлашких грађана Браничева о својим суграђанима Власима, са питањем – Ко су Власи, по чему су препознатљиви?

1- Sladjana Jovic Слађана Јовић, из Петровца на Млави, удата у Панкову: – Окружена сам Власима и препознају се по облачењу, понашању, нарочито по говору, по њиховом језику. О њиховој историји, култури и језику се ипак не зна пуно, чак и у срединама у којима Власи живе.

Slobodan RajićСлободан Рајић, из Кнежице, иначе дипл. правник у пензији, сада председник Удружења пензионера општине Петровац: – Од рођења живим са Власима, као и моји преци. Власи су овде са нама неколико стотина година уназад. Моје животно искуство је блиско везано за Влахе, за дружења и пријатељства. Целог живота нам се сви путеви укрштају. Власи имају специфичне обичаје, чувају своју традицију и културу, што је добро и за њих и за нас, јер нас све скупа чини богатијим. Добро је знана влашка музика, влашко коло. Ја сам док сам живео у Београду за њих био Влах, јер сам добро играо. Све што је везано за верске обичаје разликује се од српских, али ми се овде у свему томе допуњујемо и међусобно поштујемо. Свакако се о Власима увек може још пуно сазнати и научити.

Jelena GruborЈелена Грубор, живи у Кучеву, где је до пензије радила у Библиотеци: – Дуго живим са Власима, имам пуно великих пријатељстава. Од детињства смо заједно, били смо школски другови. Жао ми је што тада, као деца, нисмо научили влашки, а разлог за то је да би Власи што боље савладали српски, па су и они усмеравани на српски језик. Иначе, Власи су староседеоци из римског периода, православне су вере, уз бројне паганске обичаје, у којима има блискости са српским. Краси их пуно специфичности, о којима је занимљиво и значајно читати и слушати.

Milance AcimovićМиланче Аћимовић, из Шетоња, иначе земеник прдседника Скупштине општине Петровац: – Знам доста о Власима, јер смо у основној школи, у Шетоњу, били заједно у одељењу, дружили се, а и данас се дружим и радим са Власима. Они имају своје специфичности. То је, пре свега, језик, али и бројни обичаји, који су били заступљенији ранијих година него што је то случај у данашње време. Данас их је велики број у иностранству, услед чега су и они усвојили неку „западну“ културу, тако да се губе неке од влашких специфичности. На основу мог искуства, мислим да смо ми овде, Срби и Власи, сличнији него рецимо Срби са Косова и централне Србије. Из живота са Власима верујем да има много непознаница о влашкој култури и обичајима, који су вредни чувања и помена, не само међу навлашким грађанима, већ и међу самим Власима, пре свега, млађим генерацијама.

Dragan ĐorđevićДраган Ђорђевић из Раброва: – Не знам довољно о Власима. Из онога што сам успео да прочитам из историјских, домаћих и страних извора, као и научних радова, не постоји јасно прихватљива дефиниција ко су, одакле су Власи. Мени лично најприхватљивија је теорија о Власима као аутохтоном становништву Балкана, који воде порекло од људи који су живели на овим просторима из времена неолита. Власи су доста асимиловани од народа који су освајали ове просторе, Римљана, Словена.., али успели су да очувају нешто што се зове народна религија, по чему су уз музику и специфичне обичаје препознатљиви. Буђење националне или етничке свести код Влаха ће, надам се, допринети да се њихова драгоцена култура отргне и сачува од заборава и даљег асимиловања.

„VLASI MARUOŠ – BRANJIĆEVA ȊNTRĂ KULTURJ“

KARJE ȊS VLASI?

Dȋn aăsta număr  lu nuovina “Reč naroda” (“Vuorba lumnji”) pućec să petreśec un serijal dȋ teksturj karje je numit ȋn parća vlahilor prȋstă un projekt karje ȋl kjamă “„Vlasi maruoš- Branjićeva ȋntră kulturj“.  O să nje zăbavim ku aja kum să vjeađe šȋ kum să kunuoašće šȋ kum să raznjeašće kultura vlahilor, kum lje pozicȋja ȋn drustvă šȋ karjes alće karakteristikurj lu ȋnpreunarja Vlahilor, da măjmult să bagă dȋ sama kȋt je stepenu dȋ realizacije lu aluor slobuoadă šȋ aluor pravă, măj ku sama pravă la aluor identitet šȋ integritet, da šȋ autonomije ȋn kultură karje să vjeđe ȋn askultatu ku ljimba ȋn službj, ȋn ȋnvăcamȋnt, ȋn kultură šȋ informisȋt.

Avjem un cilj să aźutăm sȋ să formirjaskă o atmosferă ȋn drustvă karje o să fakă luok sȋ să aźungă la identitetu šȋ integritetu vlahilor ȋntrjeag, karje o sȋ fije fundat ku ljimba vlaha šȋ o interakcȋje ȋntră kulturj ku tuoată griža dȋ autohtonija lu tuoaće.

Serijalu dȋ teksturj ȋnśepjem ku o ankjetă śe šćiu uoamenji dȋn Branjićeva karje nus Vlasi dȋ aluor komšȋj karje ȋs Vlasi, ku ȋntrabarja – Karje ȋs Vlasi, pră śe să kunuosk?

Slađana Jović, dȋn Pjetrouc la Mlava, maritată ȋn Pankova: Mis okoljită ku Vlasi šȋ jej să kunuosk pră puort, rȋndujală, măjmult pră vuorbă, pră ljimba aluor. Dȋ aluor istorije, kultură šȋ ljimbă nu să šćije premult njiś ȋn luokurlji unđe jej trajesk.

Slobodan Rajić, dȋn Knežica, pravnjik diplomirit ȋn penzȋje, akuma predsednjik lu „Udruženje penzionera opštine Petrovac“ (Asocijacȋja lu penzionjearj ȋn opšȋna lu Pjetrouc): Dȋ kȋnd mam fakut trajesk ku Vlasi ka šȋ amjej aj batrnj. Vlasi ȋs ku nuoj aiś doa, tri suće dȋ anj. Amjeu traj je ljegat dȋ prjeaćenjija šȋ drugarija vlahilor. Tuoată vijaca nji să tuoaće drumurlji ȋnkruśišadză. Vlasi au ađeturlji aluor, pazăsk aluor tradicȋje šȋ kultură, aja je bun šȋ dȋ jej šȋ dȋ nuoj, kă aja pre nuoj tuoc nje ȋnbogacȋašće. Tuoc šćiu dȋ muzika šȋ uoara vlahilor. Juo kȋt am trajit ȋn Beograd dȋ beograđeanj am fuost Vla, kă bun am šćut să źuok uoara kȋnd ma prind ȋn źuok. Tuot śe je ljegat dȋ ađeturj nuje ȋntrun fjealj ku ađeturlji sȋrbješć, ma nuoj aiś ȋn tuoaće nje proaźutăm šȋ avjem uomenjije ȋntră nuoj. Mulće šȋmăj puoaće sȋ să izaflje šȋ sȋ să ȋnvjeacă dȋ jej.

Milanče Aćimović, dȋn Šetuonja, zamenjiku lu predsjednjik lu Skupšȋna lu opšȋna lu Petruouc: – Šćiu kuođa dȋ Vlasi, kă ȋn osmoljetka ȋn Šetuonja am fuost ku jej ȋntrun raz, da šȋ dzȋ dȋ astădz ma fȋrtacăsk šȋ lukru ku jej. Jej au aluor, măjȋntȋnj je aja ljimba, da šȋ mulće ađeturj, ku karje măjmult sa askultat vrodată dȋkăt akuma. Astădz ȋs mulc ȋn strinataće, prȋn držăvj, daunđe a adus o kultură strină šȋ aša pjerd aluor tradicȋje. Kȋt juo šćiu nuoj Sȋrbi šȋ Vlasi, aduśem măjmult dȋkăt sȋ spunjem Sȋrbi dȋ la Kosova ku Sȋrbȋ dȋn Mižluoku lu Sȋrbije. Dȋn amjeu traj ku jej, krjed kă jeastă mulće śe njekunoskut dȋ kultura šȋ ađeturlji vlahilor karje trȋabje sȋ să pazaskă šȋ sȋ să cȋnă minjće, nu numa ȋntră aăja karje nus vlasi, ma măj ku sama šȋ ȋntră ćinjerišu vlahilor.

Jelena Grubor, trajeašće ȋn Kućiva, unđe pȋn la penzȋje a lukrat ȋn Bibliotekă: -Damult trajesk ku Vlasi šȋ ku jej am marj prijaćenjij. Dȋn kopilarije njis ȋnpreuna, am fuost drugarj la škuoală. Ȋm parerȋau kă atunjś la kopilarije nu am ȋnvacat ljimba vlaha, da nu am ȋnvacato dȋ aja kă sȋ puotă jej mejbun sȋ ȋnvjeacă sȋrbjeašće. Vlasi ȋs aiś dȋ batrȋnjace, dȋn vrjeamja lu Rimljeanj, ȋs pravoslavc, da au šȋ muljće ađeturj dȋ la paganj ȋn karje să luovăsk ku ađeturlji sȋrbješć. Jej au mulće śe dȋ karje ar fi bun sȋ să śećaskă šȋ sȋ să audă.

Dragan Đorđević dȋn Rabruova: -Dȋ Vlasi nu šćiu premult. Šćiu dȋn aja śe am śećit dȋn istorije, dȋn skrisuorj śe anuoštrje, śe strinje šȋ nuje ljimpiđe  definicȋje dȋ aja karje ȋs šȋ daunđe ȋs Vlasi. Mije măj binje să ȋnparje teorija karje dzȋśe kă Vlasi ȋs autohtonă lumnje ȋn Balkan, karje trag vică dȋn lumnja śe a trajit  ȋn aăšća luokurj ȋn vrjeamja lu neolit. Makră dȋkă a fuost asimiliric dȋ lumnje karje ȋnurmă  a venjit pră aăšća luokurj dȋ Rimljeanj, dȋ Slovenj… jej a pastrat o religije aluor pră karje să kunuosk prȋnga aluor muzikă šȋ ađeturj. Ma bukur kă pomenjitu lu šćutu dȋ aluor etnicitet ȋntră jej o să aźuće sȋ să aluor kultură pastrjeadză dȋ zujtarje šȋ asimilacȋje.

Ауторка: Андријана Максимовић

Autorka: Andrijana Maksimović

Преводилац: Слободан Голубовић

Tulmaśu: Slobodan Golubović