МАЛИША СТОКИЋ, ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОИЗВОЂАЧ ИЗ ПЕТКЕ

Objavio: | 12/11/2017

Пут на селу крчи се искључиво радом

   

  Међу пољопривредним произвођачима влада изрека да је њива фабрика без крова. Једну такву фабрику поседује Малиша Стокић. Чињенице да је имао шансу да својевремено оде код родитеља који су радили у иностранству, или да се посвети рударству, за шта се школовао, остале су у дугом плану, а његов животни пут текао је попут предака који су живели од плодова земље и управо за ту земљу. Данас упешни пољопривредник из Петке, остварио је дечачке снове смогавши снагу и умеће да сачува традицију живота и рада на селу, а колико је у томе успешан говоре и бројна признања које је овај човек до данашњег дана стекао за струку којом се бави.

Истиче да ништа од онога што смо затекли у његовом домаћинству, није стекао сам, већ уз помоћ породице, говори о његовом реалном и коректном погледу на живот и рад. Тренутно му највећу подршку пружају супруга Сузана, син Марко, који је по завршеном Пољопривредном факултету остао овде и тренутно ради у Пољопривредној стручној служби у Пожаревцу, док моралну подршку има и од ћерке која је завршила Економски факултет, али ју је животни пут одвео у не тако далеко Курјаче.

Рођен 1968. године у радничкој породици Живорада и Радмиле из села Петка крај Костолца, Малиша Стокић имамо је нешто другачије детињство од својих вршњака. Родитељи су се, по угледу на велики број породица из овог краја, одлучили за привремени рад у иностранству, верујући да ће то трајати  пар година, док финансијски не ојачају.

– Стицај околности је хтео да останем на селу, уз бабу Даринку и деду Божидара чија је основна делатност била пољопривреда. Ја сам, некако, повукао тај пелцер и од малих ногу ишао са њима на њиву, али – не да гледам како они раде, већ сам и сам, послове које сам могао – одрађивао.

Наравно, ни Малиша није пропуштао да са вршњацима  потрчи за лоптом или се лати пецарошког штапа на обали Дунава, ипак, било је занимљивије да већи део дана проведе на њиви или у повртарској башти. По окончању основне, у Костолцу уписује рударски смер при Средњој техничкој школи и све време остаје веран селу крчећи своју замишљену животну стазу.

– Пут на селу крчи се радом и само радом, а што се тиче успеха, за њега је путоказ поштење. То су два правила којих сам се држао од дана одрстања до данас. Давно сам увидео да уколико поштено и на прави начин радите посао за који се одлучите, радићете га дуго, читав живот. Уколико се крене супротним смером, то је све кратког даха. У почетку сам радио на повртарству, конкретно узгоју бостана, лука, а када сам увидео да се ова производња све мање исплати, оријентисао сам се искључиво на ратарство.

             Сузана и Малиша Стокић

Основавши своју породицу почетком деведесетих година прошлог века Малиша уз супругу Сузану рад преусмерава на пшеницу и кукуруз, а временом у асортиман производње сврстава и сунцокрет, соју, уљану репицу, што скупа узгаја и данас.

– Кренули смо на сопственом земљишту, и, мало по мало, данас радимо на неких 230  хектара. Од тога је, заједно са очевим имањем, наше 37 хектара, док смо осталу земљу узели у закуп. Када се све сагледа, некада смо у плусу некада у минусу, али, углавом смо на позитиви.

За квалитетан рад неопходне су и квалитетне пољопривредне машине?

– У праву сте. Од механизације имамо све што је неопходно за домаћинство попут нашег. Трактори, сејалице, комбајни… Речју, машине које су прилагођене ратарству.

Како протиче један ваш радни дан?

– Радни дан почиње око седам сати када спремамо машине, обављамо контролу и прецизирамо план рада. Сам дан зависи од сезоне: некада се ради до касно увече – чак до поноћи, некада окончамо са првим мраком. Тренутно се завршава сетва пшенице коју обављамо на неких 70 хектара, а одлучили смо се за домаће сорте, које имају мало слабији принос али су квалитетије. Наравно, понекад има и слободног времена које проводим у кругу породице, но, у сезони радова на њиви, ми се „познајемо“ само за трпезом.

Како каже Малиша, током зиме је другачије, јер тада има мало више слободног времена, али и то траје неких месец дана, када дођу славе и „ледени дани“. Занимало нас је да ли наш саговорник, уз све обавезе, има неки хоби?

– Имам два, али као да их  немам. Хоби су ми фудбал, али се он игра у време највећих радова, као и пецање чија се сезона опет поклапа са обавезама. Ипак, нађе се мало времена за рекреацију.

Планови породице Стокић?

– Уколико се син одлучи да остане на селу, у плану је да купимо још земље. Ово није случајно јер Марку је струка заштита биља, конкретно у воћарству. Тако да ће у близини. највероватније наћи један леп и квалитетан воћњак рађен по свим стандардима савремене воћарске производње, прича нам Малиша. – Жеља ми је да смо сви у породици срећни и здрави, а све остало дође само по себи. Све муке дођу и прођу, после сваке кише мора да засија сунце!

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *