Коњи су мој хоби, моја љубав, моја опсесија
Измешају се, понекад, сан и јава, стварно и нестварно, машта и реалност, те човеку постане тешко да их разликује, а границе лебде у простору ни на небу ни на земљи. Но, има људи који ове границе зауздају; снове претворе у јаву, нестварно у стварно, а машту у реалност. Међу њима је и Марко Миленковић, Пожаревљанин, заљубљеник у коњарство и ове племените животиње. Није чудо да му коњи верују и воле га, можда мало више него он њих, јер, да није тако, Марко никада не би помиловао коња, зајахао, тренирао и постао прави правцати витез – не једном него три пута!
Одрастао у Пожаревачком насељу Бурјан, детињство је провео као и сви вршњаци: уз фудбал и школске обавезе. Но, у то време фудбал га је мало више занимао, те као голман почиње да тренира у Фудбалском клубу „Млади радник“. Случајно или не, Марко увиђа да лопта није „оно што му лежи“ и враћа се другарима из краја, који су жељни догодовштина трагали за авантурама. Једна од њих завршава на оближњем пожаревачком хиподрому. Штале, падоци, травната стаза и – мноштво коња… За неке клинце мало забаве, за Марка нови и много занимљивији тинејџерски живот .
-Нешто ме је привукло магнетном силином… Почео сам свакодневно да долазим на хиподром, зајахао, и за шта би појединцима било потребно и до годину дана, ја сам то савладао за непун месец. Увидео сам да могу постићи доста, постао сам свестан талента који сам носио, и тада сам, како коњари кажу „прогутао коњску длаку“ и посветио живот коњима и коњичком спорту. Било је то пре равно седамнаест година, присећа се Марко Миленковић.
Марко Миленковић: „Мој радни дан…“
– Мој радни дан почиње око пола шест када се будим и одлазим на хиподром. Долазим у шталу и радим са тркачким коњима читаво пре подне. Проверим како се коњ осећа, да ли је појео следовање, ту су тимарење, седлање и тренинг на стази. То радим са неколико коња током преподнева, у зависности колико их имам на тренингу. Наког тога се коњ враћа у шталу, окупа се среди му се бокс и он одмара до поподне, када поново долазим на хиподром, изводим га у шетњу и дајем му вечеру, говори нам Марко. – Мој приватни живот се састоји од излазака. Имам доста другара са којима сам током вечери у граду или у некој од дискотека. Ништа другачије од мојих вршњака…
РЕТКО ВАН ПЛАСМАНА
Први Марков контакт био је са мањим коњима, сходно свом узрасту, а званични почетак био је у школи јахања. Са њим, и осталим љубитељима племенитих животиња радио је Раде Миљковић, јединствена фигура коњичког спорта који је највећи део каријере посветио раду са младима, највише уз волтижере по којима је познат широм света. Овај племенит и смирен човек увидео је у младом ентузијасти упорност, таленат и потенцијал и нетремице га је усмеравао у правцу шампиона!
-По окончаној школи јахања у којој сам се у великој мери усавршио, отпочела је моја такмичарска каријера, и то најпре у најмлађим дисциплинама. Убрзо почињем да јашем за Клуб, односно Коњичко друштво „Кнез Михајло“, и то су биле даљинске трке од 40 и више километара на којима сам већ у старту остваривао запажене резултате – победа, других и трећих места, а реткост је била да сам се икада нашао ван пласмана, говори нам Марко.
–Желео бих да нагласим да се ова надметања одвијају током читаве године, без обзира било лето или зима. Услови су сурови, стазе су захтевне, а мислим да је Овчарско-кабларска клисура најтежа у Србији.
У то време овај млади човек прихвата предлог да јаше енглеске пунокрвњаке, то су тркачки коњи, галопери. Како се у Марковом животу све вртело око коњарства, сматрао да је овај потез и остварење неког озбиљног циља, што је за једног петнаестогодишњака, успех – више од успеха.
– Већ у првој трци, „ватреном крштењу“ како се каже, показао сам све што сам могао, и доказао сам своју смиреност и сталоженост, а таленат ме је гурао све даље и даље. Уз галопске трке, потајно сам посматао вишебојце и њихов труд. Одрастао сам гледајући њихове вештине, знање и умеће са грлима на којима се надмећу, и дивио се не само победнику, већ и свима који су се храбро борили за титулу најбољег, говори нам Марко.
-Можда, негде у дубини душе желео сам и ја да се нађем међу њима, поготово што никога од њих не бих посебно издвајао као идола. Сви су они мени као целина деловали недостижно, а доживљавао сам их као „мале богове“. Потајно сам желео да постанем део тог витешког тима, али сам дуго преламао ову одлуку.
НИШТА БЕЗ РАДЕТ МИЛОВАНОВИЋА
Са деветнаест година Марко решава све дилеме и пријављује се за учешће у вишебоју. Одлази у Београд изнајмљује грло „Џенеј“ и почиње са трензима. Успева да се квалификује у полуфинале, где осваја треће место, и тако се налази у финалу са најбољима. Дебитант те 2009. године, осваја друго место у вишебоју, што је изузетан успех за једног младог човека попут Марка.
– За мене је то била мала, незванична победа, јер био сам најмлађи учесник финала, са поносом каже Миленковић. – Ето подстрека да наставим као вишебојац!
Свако од нас, „обичних људи“ када са трибина посматрамо вишебојце најчешће кометаришемо како би боље бацили топуз, прецизније одапели стрелу, сасекли све постављене реквизите… Но, ми то тако видимо, а када се такмичару, који се нађе на леђима коња, пред десетинама хиљада људи око себе и метом пред собом, ни најмање није све једно.
– Најчешће питање које нама, вишебојцима упућују је: која је најтежа дисциплина? Свака по себи носи одређени степен тежине и ризика. Код топуза ви морате да залетите коња и прецизно погодите гонг, лук и стрела – поново залет у једној руци држите оба реквизита шаком у једном тренутку пустите узде и усредсредите се на мету, што није ни мало једноставно. Тако је и са курирским јахањем, у сечи сабљом и са бацањем копља, објашњава нам Марко. Но, мислим да је јако тешко издржати и сам психички притисак који почиње нешто више од месец дана уочи Игара. То су они дани када привикавамо коња на ову врсту јахања, одређене команде, увежбавамо дисциплине, непрекидно размишљамо о исправљању грешака које не смеју да се понове у квалификацијама, или, далеко било у полуфиналу и финалу… Свакако да кључну улогу носи сарадња са нашим сјајним тренером Радетом Миловановићем, изузетним човеком огромне воље и по мишљењу многих, жива легенда Љубичевског вишебоја, не само зато што је победник са пет титула, већ и због специфичности рада и начина преношења искуства.
ТРЕЋА ПОБЕДА СА МАКСИМАЛНИХ 15 ПОЕНА
Ове 54. Љубичевске коњичке игре донеле су Марку трећу титулу витеза. Импресиван је податак да је он све три титуле освојио са максималних 15 поена, што ни мало није лако.
– Јако тешко је постати витез, а још теже одбранити ову титулу. То су велике муке, бесане ноћи, размишљања, тактизирања, дани припреме коња. Но, чињеница је да треба имати сјајног коња, бити у одличној физичкој кондицији, потребна је јака воља и челична психа.
Сјајно грло „Невал“
Грло на коме је Марко ове године победио зове се Невал. Он је ождребљен у Ергели „Љубичево“, има 15 година и у одличној је физичкој кондицији. Власништво је Саше Кресоја, и постао је, не само његов, већ и љубимац читаве породице Кресоја.
Марко је, као што смо поменули 2009. године у вишебоју био други што је поновио и наредне године са освојених 14 поена! Са поносом истиче да је освајао треће, четврто, пето, али и осмо место, а свакакао да је најпоносинији на три титуле витеза: 2014., 2016. и 2017. године.
Од освајања ове треће титуле Љубичевског витеза до нашег сусрета, прошла су три дана. Но, после два дана одмора, Марко се већ јутрос вратио редовним активностима везаним за коњарство.
– Коњи су мој хоби, моја љубав, моја опсесија. Речју, они су мој живот, тако да је незамисливо да дуже од неколико дана проведем без њих. Љубав према животињама је нешто најплеменитије, јер ако не волите животиње, не волите ни људе, окружење, па, ни себе… Све животиње су наша исконска спона са природом, и прекинути је значио би тотални пораз човечанства, али и тотални раскид његове везе са сопственим настанком, закључио је наш разговор и сусрет Марко Миленковић.
Влада Винкић