Прву изложбу имала је у четвртој години у породичном дому. Била је добро посећена, а критике породице и пријатеља биле су позитивне. Волела је што њени цртежи освежавају свакодневницу и зато је изабрала позив уметника јер он оплемењује стварност. То су прве реченице које нам приликом сусрета говори Невена Славковић, дипломирани сценски костимограф. Невена је рођена у Пожаревцу, а детињство провела у Костолцу са старијом сестром Јеленом окружена љубављу и пажњом у хармоничној породици мајке Гордане и оца Драгослава.
-Игра је била најважнији део мог детињства, а она често одређује животни пут. Чврсто верујем да су моја данашња интересовања укорењена у тим првим играријама када смо измишљали један нестварно леп дечји свет. Тада сам волела да имам део света и да у њему радим оно што желим. А највише од свега желела сам да цртам. Били су ми потребни само папир и оловка да би стварност престала да постоји, говори Невена.
– Који ћу факултет уписати знала сам од малих ногу. Цртала сам замишљене ликове и креирала им одећу. Касније сам сецкала столњаке, чарапе, чаршаве и правила хаљине и друге одевне предмете. Сценски костим на Факултету примењених уметности Универзитета у Београду значио је само продужетак мог сна.
Наша саговорница похађала је Основну школу „Јован Цвијић“ у Костолцу и волела све што је везано за уметност. У позоришту „Castellum“ глуми у представи „Вирус“ , изборила се за сан да свира гитару, тако да завршава и Нижу музичку школу „Стеван Мокрањац“. Била је полазник Регионалног центра за таленте када се такмичила у познавању хемије, али је своје знање показала и у надметањима у рецитовању, српског и енглеског језика. Веома брзо стиже и време уписа у средњу школу.
-Имала сам огромну жељу да упишем уметничку школу у Београду. То је била огромна жртва за целу породицу, јер сам се са четрнаест година преселила у други град, сећа се.
После средње школе коју завршава као ђак генерације, следи Факултет примењених уметности у Београду, смер сценски костим, рад на костимографији на студентским филмовима и ТВ драмама.
– На Факултету примењених уметности у научила сам много о сарадњи са људима из сличних и различитих професија, а једним од највећих богатстава сматрам сусрет са металом на другој години: радила сам уметнички предмет по узору на средњевековне орнаменте са српских фресака. Волим да експериментишем са материјалима и технологијама, да истражујем нове начине и методе. Јако ме занима спајање традиционалног и новог. Традиција има огромну вредност у мојим очима. Словенски народи су иначе јако повезани са религијом и обичајима, а неки предмети су са намером украшавани у сврху религије, традиције, веровања и сујеверја. Сматрам да се и за стварање новог увек црпи знање из наслеђеног чиме се одржава дух народа, људи, енергија. Омиљена бајка из детињства “Златна јабука и девет пауница” била је мој дипломски рад. Опчињава ме мистериозност пауница, њихова племенитост, грациозност. То је бајка која је опстала препричавањем са колена на колено, баш као што ју је деда мени причао.
Изложбе
Невена Славковић је своје уметничке радове излагала на бројним изложбама: „Рефлексија меморије” 2013. Београд, Музеј Примењених Уметности, „Рефлексија меморије” 2013. Приједор, “Гллерија 96” (Босна и Херцеговина), “Prague Quadrennial, section Show and Tell”- 2014. Праг (Чешка), “Накит2” 2015. Београд, Мала галерија Улупудс-а, “Рециклажа” 2015. Љубљана, Словенски Етнографски Музеј (Словенија), “Рециклажа” 2015. Загреб, Галерија “Карас” (Хрватска), “Гуњ” 2016. Београд, Етнографски Музеј, “Дипломска изложба” 2016. Београд, Музеј Примењених Уметности, “Луткарска изложба” 2016. Београд, “Пинокио” Луткарско Позориште.
Фокус Невениног тренутног рада је дизајн и израда торби које имају могућност трансформације.
-Кроз рад у металу који ме је окупирао, заинтересовала сам се за дизајн модних детаља. Након студија започела сам пројекат за свој портфолио дизајнирајући малу линију торби са трансформацијом. Желела сам да уведем још један облик модног детаља како бих у будућности конкурисала за мастер за дизајн истих. Стварајући своју линију торби успела сам да спојим машту, стечено знање, практичност и умереност стила са елеганцијом и благом дозом луксуза. „Neven.manufaktura“ торбе су које се трансформишу и естетски и запремински, тако да могу пратити Ваш ритам кроз свакодневницу. Сачињене су од неколико различитих врста коже које дају динамичност естетици, али имају и техничку функцију подршке дизајну и конструкцији. Ојачане металним детаљима дају својство дуготрајности. Корак у непознато захтевао је велико улагње. Желела сам да процес започнем на високом нивоу професионалности. Истраживала сам читаве процесе настанка у великим модним кућама и компанијама као и на најбољим универзититима света. Због претходног знања и рада у једној италијанској компанији на архитектонским плановима и цртежима, технички део стварања скица, шаблона и макета није ми представљао препреку. Нисам имала предзнање и вештину за рад у галантерији, те сам пронашла мајсторе који су тај део посла радили за мене.
У свету дизајна није лако пронаћи сопствени пут… Невену је пројекат довео до “Fashion Week-a” где је први пут изложила своју малу колекцију торби са трансформацијом. Одмах након тога сам добија понуду да их продаје у једној концепт радњи у центру Београда.
Тренутно ради на дугометражном филму “Пси умиру сами” као асистент костимографа. Наравно, упоредо ради и нове торбе. На Тари је очекује наставак снимања филма. Сада живи у Београду, али се радо враћа у свој родни град Костолац.
-И поред димњака, електране и индустрије овај град има душу, има Дунавац и Дунав, има најтоплије зимске дане и најпријатније људе. И данас је он за мене мој драги Костолчић, као и у детињству.
Влада Винкић
Фото: Дејан Матеић