– Својевремено носим моје три бебе на трећи спрат, срећу ме комшије и питају: „Комшика, јел тешко?“. Ја одговарам: „Пуне руке никад нису тешке, не знате како су тешке празне“. Ја само желим да свачије руке буду пуне децом, а не материјалним добрима, јер деца су оно што нас чини срећним, она нам дају љубав и снагу и у нама проналазе нову енергију. Да није њих, ни сама не бих знала колико је елана у мени.
Овим речима започео је разговор са Невенком Гајић, доктором ветеринарске медицине, ветеринарском инспекторком Браничевског управног округа, председницом Удружења за помоћ оболелима са L Down синдромом „8. дан“ и мајком Исидоре, Огњена и Вука.
Када живот постави изазов
Невенка је рођена у Пожаревцу, у породици Миодрага и Гордане Радовановић као близнакиња сестри Споменки. Родитељи су залагањем и трудом успели да их одшколују, омогуће студије и изведу их на прави пут.
-Одрастање наше генерације било је тотално другачији од данашњег. Нисмо били оптерећени материјалним вредностима које данас преовлађују, већ смо били исти међу истима, довољно за нормалну егзистенцију, прича о детињству Невенка Гајић.
– Наш успех првенствено се мерио стеченим знањем и оценама у школи, што је данас готово незамисливо.
Споменка и Невенка су се слагале, и као близнакиње биле јака подршка једна другој.
– Када нас је живот после студија раздвојио, осећала сам се непотпуном и било је потребно много година да навикнем да живим без те друге половине, говори Невенка.
Професионално ангажовање Невенка почиње као ветеринарски инспектор у Петровцу. Посвећена послу остварује напредак и као доктор ветеринарске медицине постаје шеф инспекције Браничевског округа. Ипак, животна жеља да постане мајка, претворила се у борбу која је трајала једанаест година:
– Била сам дете, девојка, студент, стручњак у професији, али моја неоствреност као мајке била је непреболна рана. Супруг Драгиша и ја се нисмо предавали, а бог нас је најзад у јуну 2008. године даривао потомством: Исидором, Огњеном и Вуком. На жалост, или на срећу, јер се ова осећања не могу мерити, Вук је рођен са L Down синдромом, али нам то није представљало препреку да се радујемо и да са одушевљењем дочекамо нашу децу, прича нам Невенка.
– Били смо свесни да нам је живот поставио изазов да уз два здраворазвојна детета добијемо и једно дете са стањем које је трајно и које се не може поправити. Вук је са својим синдромом једноставно награда, добила сам дете и да је он моје једино дете радост би била апсолутно иста.
Породица Гајић нема утисак да функционише са дететом која има сметње у развоју, јер су осмисли живот тако да то не осећају.
– Ми смо тим који дан почиње поздравом „Сви за једног један за све“. Супруг, Исидора, Огњен и ја смо свесни да је пред нас постављен задатак да помогнемо Вуку, стимулишемо га и осамосталимо, не би ли наша целокупна будућност била у многоме лакша. Дан почиње песмом и осмехом јер ми смо весела породица. Устајање, спремање за посао, доручак, помагање око припреме за полазак, одвођење у школу, наког чега почиње мој радни дан када се трудим да на најбољи могући начин одрадим своје професионалне обавезе. После тога дан се наставља најлепшим занимањем, занимање мајке. Ту треба пратити три детета помагањем у школским обавезама, обавити кућне послове, планирати следећи дан. Није празна прича да мој дан траје двадесет четири сата, јер ја и кроз сан смишљам како ћу реализовати њихове активности.
Невенка међу десет нај жена Србије
Невенка Гајић је у Акцији „Нај жене Блиц жене“, у конкуренцији 60 жена које су испричале своје животне приче, ових дана изабрана међу 10 нај жена Србије. Овде су успеси мерени критеријумима животних изазова и професионалних достигнућа.
– Наћи се међу 10 најуспешнијих жена у земљи, представља велику част и отвара могућност да се сада и ми међусобно дружимо. Наравно, то отвара врата која ће помоћи и другом сегменту мог деловања, ангажовању у Удружењу „8. дан“.
УДРУЖЕЊЕ „8. ДАН“
Иницијативом дефектолога Славице Петровић, која је особе са L Down синдромом препознала као популацију која има одређене потенцијале који се стимулацијом и интезивним радом могу подспешити на путу ка већој самосталности, неколицина пожаревачких родитеља се пре 4 године ујединила и основала Удружење „8. дан“. Председник Удружења је Невенка Гајић, односно, прва међу једнакима, јер се овде сви подједнако ангажују.
– Принцип фукционисања је да се и здраворазвојна деца усмеравају да једног дана сама преузму бригу о својој браћи и сестарама, али и да воде удружење и помажу људима којима је помоћ неопходна, појашњава рад у Удружењу наша саговорница.
Невенка са мужем улаже огроман труд не би ли живот деце био што квалитетнији и да се не сведе само на школске и обавезе према Вуку. Но, стицај околности је такав да Исидора и Огњен велики део активности остварују кроз рад Удружења „8. дан“, јер оно функционише на принципу организовања различитих радионица у које се укључују здраворазвојне особе.
– Живот може да буде јако леп и квалитетан ако га посматрате са позитивне стране. Ја сам направила скицу живота, имам доста планова и надам се да ћу, што кроз рад у својој породици, што кроз функционисање Удружења успети да бар неки од циљева приведем крају. Наравно, задаци се не постављају да би се решавали тренутно, већ се морају реализовати дуго, што не значи да ћу баш ја све задатке и остварити. Биће ми награда то што сам поставила циљеве које ће неко у догледно време надоградити.
Чињеница је да Удружење „8. дан“ сваким даном има све већу подршку, а Невенка се радује што се Пожаревац освестио и схватио да постоје људи који су другачији од здраворазвојних особа, људи који имају само други начин за задовољавање својих потреба.
– Радује ме као човека, као мајку и као интелектуалца да људи из околине могу да примају сигнале које ми, животом изазвани, шаљемо, не би ли они својом енергијом и залагањем могли да помогну. Мој животни мото је: „Нема шта не могу, само ако хоћу“.
Влада Винкић