Новица Савић: Приче су ту, само их треба препознати!

Objavio: | 07/02/2017

Novica Savić na Svetoj goriПожаревљанин Новица Савић је равно четврт века у водама телевизијског стваралаштва.  Запослен је у  Информативном програму ТВ Београд, редакција “Дописништва”, Студио Пожаревац, а највећи део публике га познаје и цени по репортажама, документарним филмовима и емисијама. Последњих година активан је као један од аутора емисије „Траг“ Актуелно-документарног програма РТС у оквиру кога је  урадио серијал од десет документарних емисија посвећених Првом светском рату и откривању заборављених историјских чињеница и стратишта српских војника и цивила. Учесник је бројних домаћих и међународних фестивала, а улазак у јубиларну годину његовог стваралаштва био је повод за наш сусрет и интервју.

Својевремо сам чуо једну занимљиву анегдоту: као дете видели сте торањ на Авали и прокоментарисали:Ево, овде ћу ја да радим кад порастем!Да ли је то била случајност?

– Имао сам тада пет или шест година. Моја баба Рада куповала је Илустровану Политику и на једној од насловних страна била је фотографија Авалског торња. Он је мени тада био синоним за телевизију. Али, ја тада нисам желео да будем новинар, нисам ни знао шта је то. Хтео сам да будем музичар и да баба Ради кажем како ћу ја некада свирати тамо, на телевизији. Љубав према новинарству јавила се много касније, али та анегдота јесте симболика моје жеље да будем на телевизији.

Како су изгледали Ваши први дани у медијима?

– Почео сам у „Радио Пожаревцу, 1987. године, захваљујући Теби и покојном Милету Вељковићу. Почео сам у емисији „Млади имају реч, био сам и водитељ те емисије неколико година, писао сам и за лист „Реч народа. Испочетка то није деловало да ће бити моје животно опредељење. Али, новинарство је заразно, кад уђе под кожу, тешко га је оставити.

-Неколико година после рада на радију и у новинама, прелазите у тада једину и велику телевизију – Телевизију Београд.

-У РТС, Дописништво Пожаревац дошао сам 1992. године. Позвао ме је тадашњи шеф дописништва Слободан Наумовић, на препоруку „Омладинске редакције“ Радио Пожаревца. У дописништву сам био до 1995. Године, а онда сам прешао у Београд, у редакцију Актуелности, а касније у Документарни програм. У Дописништву Пожаревац сам поново од 2002. године.

– Ваши прилози и репортаже одишу специфичним приступом и јединственом ауторском цртом, а све је обједињено избором тема које су заиста несвакидашње. У чему је тајна?

-Читава тајна је у томе да не радите нешто што би и вама и гледаоцима било досадно. Прилично сам строг код избора тема, гледам да оне буду занимљиве и необичне. Много ми помаже то што имам пуно контаката са људима-од колега до мештана Хомоља, и тако долазим до информација и избора тема. Не ослањам се много на интернет, јер све што је тамо неко је већ објавио!

Телевизијски гледаоци Вас, уз редовне прилоге памте и по репортажама у емисији „ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ“.

Novica Savić na brodu-Рад у тој емисији за мене је било огромно искуство: ту сам се и профилисао као новинар. Емисија је била популарна, а ми који смо радили били смо праве звезде. Но, мени је најважније да сам себе ту открио као документаристу. Тако да и данас, када ме питају шта највише волим да радим кажем – документарне репортаже и филмове. Информативни програм, који ми односи највише времена је дан за дан. Оно што сте урадили заборављено је одмах после емитовања. У документарном програму радите за будућност, то су трајне вредности. Емисије које се могу гледати и за 20 – 30 година.

Чињеница је да сте се последњих десетак година уз свакодневна извештавања специјализовали  за поменуте репортаже и филмове. На који начин долазите до идеја?

– Теме често долазе саме, изненада. Али, углавном планирам документарне филмове. Тако је рађен серијал „Траг од десет документараца“ о Првом светском рату. То је рађено годинама у сарадњи са Удружењем потомака ратника Србије. Таква снимања трају данима, понекад и недељама. Рецимо, рад на емисији о Јиндриховицама, заробљеничком логору у Чешкој трајао је неколико месеци, јер сам чекао на архивске материјале. Следи гледање снимљеног материјала, па монтажа, која такође траје неколико дана. Ја сам прилично темељан када радим документарне филмове, не журим, чекам да се идеја искристалише и тек онда улазим у монтажу.

Сходно раду, запажено је Ваше учешће на бројним фестивалима, а са задовољством наглашавамо да се Новица Савић ретко када враћао у Пожаревац без награда и признања.

– Награде су лепе, јер су јавно признање вашег рада. Ипак, можда ми је од свих фестивалских награда најдража Октобарска награда, коју ми је град доделио 2014. На Фестивалу „Press vitez“ се више нећу такмичити, јер сам тамо освојио све што је могло да се освоји, али сам зато од тог фестивала добио једно другачије и обавезујуће признање – од ове године сам председник Савета фестивала. Трудићу се да га из Зрењанина, односно Новог Сада, преселим у Пожаревац.

Чиме ћете обадовати телевизијске гледаоце у наредном периоду?

– Немам за сада ништа планирано, али се приче саме изненада појаве. Само их треба препознати.

Прегршт награда

Новица Савић  рођен  је 1966.године у Пожаревцу. Као тинејџер свирао је у групама „Пегаз“,„Бамби бенд“, „Акваријус“и „Делиријум тременс“. Завршио је школе BBC-а за Информативни и Документарни програм, члан  је Управе Удружења новинара Србије али и Удружења потомака ратника 1912 – 1920. Предаје телевизијску репортажу у школи новинарства УНС-а. Учесник је бројних фестивала на којима је освојио награде: “Сребрну маслину” и “Златни запис” ТВ Новости на Међународном ТВ фестивалу у Бару за репортажу “Весеље за мртве душе”, Награду Генералштаба Војске СЦГ за извештавање о активностима војске, Специјалну награду на ФЕСТЕФ-у за филм “Светлост оног света”, Награду “Помен старих ратника” Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920. за серијал о Великом рату, Бронзану медаљу на фестивалу “Pres Vitez” у Новом Саду за репортажу “Светлост оног света”, Гран при Међународног сајма туризма у Требињу за репортажу “Тунис-приче из пустиње”, Специјалну награду Међународног фестивала “Selo press” за извештавање о обичајима народа Источне Србије, Бронзану повељу на “Интерферу” за репортажу “242 метра живота” и “Сребрног пастира” за исто остварење на ФЕСТЕФ-у у Кучеву, Специјалну награду на фестивалу “Press vitez” за репортажу “Последња Касандрина игра”, “Сребрног пастира” за најбољи етнолошки запис на ФЕСТЕФ-у за филм “Поздрав из Вијене”, Прву награду на фестивалу “Златна буклија” за филм ”Поздрав из Вијене”, “Сребрног пастира” на ФЕСТЕФ-у за режију филма “Слике са Понте Роса”,“Гран при” фестивала Press Vitez за репортажу “Лале у Стигу”, Прву награду на фестивалу „Златна буклија“ за филм „Слике са Понте Роса“, Сребрног пастира на ФЕСТЕФ-у за етнолошки запис „Пуштање воде“, Златну медаљу на фестивалу „Press vitez“ за репортажу „Мис бабе“, „Златну буклију“ за остварење „Окована душа Бољетина“, Гран при „Златна буклија“ за филм „До последњег човека“ као и Сребрну медаљу на фестивалу „Press vitez“ за репортажу „Лазнички зетови“.  Признања је добијао и у родном граду: Октобарску награду града Пожаревца, Повељу културе КПЗ као и Повељу Удружења потомака ратника Србије за серијал документарних емисија о Првом светском рату.

                                                                                                                     Текст: Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *