2019-09-08T10:08:16+00:00 08. септембра 2019, 10:08|

ПЕРИША СТЕВАНОВИЋ: И од пољопривредe се може лепо живети

Када је реч о вредним и успешним пољопривредним произвођачима са територије општине Жабари, тешко је говоритио о њима, а не поменути Перишу Стевановића. Родом и животним током удомљен у селу Витежеву, овај човек је дуже од четири деценије посвећен земљорадњи и сточарству. Овде, са супругом Славицом вредно ради на узгоју оваца, што је годинама уназад основна делатност породице.

Пољопривредом сам активно почео да се бавим од своје петнаесте године, прича нам Периша. – Наиме, далеке 1973. године, када сам имао десет година, отац Мирослав и мајка Зорица су отишли у Немачку на привремени рад а ја сам остао са братом Радишом и баком  Златом.  Хтео – не хтео, морао сам да се бринем о земљи, сточном фонду, ситној живини. Није нам било лако, поготово мени и брату,  јер смо до тог доба били посвећени школским обавезама и дружењу са вршњацима, али, тако је у животу…

Од средине седамдесетих година прошлог века,  као голобради дечак Стевановић раме уз раме са братом и баком, овладао је пољопривредним пословима. Стицај животих околности је хтео да годину дана старији брат Радиша настави школовање, заврши Правни факултет и данас ради као адвокат у Жабарима. Периша је остао на путу који је утабао: на селу, уз пољопривреду и све предности али и муке које рад на овим пословима пружај човеку. Временом, обрађивао је земљу, гајио разнородне културе које успевају на овом подручју, али се последњих година уско везао за сточарство. Конкретно, узгој оваца.

Тренутно имам стадо од педесет оваца за које добијам субвенције од државе, говори Периша.  –  Матична служба са којом сарађујем налази се у Жагубици, тако да је створен један квалитетан производни круг. Примењујући све адекватне мере узгоја, ту је и редовно учешће на саветовањима и семинарима, што нама произвођачима итекако значи. Уз овце, ту је и неких десетак хектара земље на којима обрађујем пшеницу, кукуруз и детелилу за исхрану стоке тако да је и највећи део приноса за сопствене потребе, али претекне и за продају.  

Обилазећи имање Стевановићевих, видимо сву лепоту живота на селу. Ту су кукурузна и сунцокретна поља, ливаде и шљивари, али и нешто што породици у многоме олакшава рад. На ободу села налази се такозвана „електронска чобаница“, простор од неких сто двадесет ари који је ограђен, а стадо током читавог дана безбедно. Колико видимо, овце нису саме, јер ту су и два пса чувара, док Периша ангажује и чобане који повремено изводе  стадо на пашу у ливаде крај Витежева.

 – На жалост, поља под расадом је све мање, а парлога све више, јер се земља слабије обрађује, у односу на нека давна времена, жали се Периша док пролазимо крај неког земљишта зараслог у коров.  Села су нам све старија, млади људи одлазе у град или у иностранство. Речју, нису заинтересовани за пољопривреду. Мени је жао тога, али дубоко у души гајим наду да ће се оваква ситуација променити, а људи коначно схватити да не треба бежати од родне земље, од традиције и предака. Село нас је одржало, и док је села биће и нас.

У разговору сазнајемо да је син Небојша 2010. године одлучио да напусти село и сада је са снахом Дијаном и кћеркама Саром и  Ланом у Швајцарској, али редовно долази и помаже оцу и мајци.

По обиласку имања, долазимо у домаћинство Стевановићевих, а ту су и Перишини родитељи Мирослав и Зорица, који по неколико месеци проводе у родом селу, па се врате у Немачку.

 Као искусни пољопривредник наш саговорник овако оцењује овогодишњи берићет.

– У целини гледано, без обзира на временске прилике, ова година је добра. Пшеница је солидно родила, а ако би школски оцењивали кукуруз, ја бих дао оцену четири, вели наш саговорник.  Наравно, никада није идеално, али, ако се све уради на време, примене одговарајуће мере, резултати се виде. Но, руку на срце,  пољопривредник никада није задовољан, јер – увек може боље!

Периша је протекле четири деценије за свој рад и труд пољопривредника добијао бројна признања, како од Општине, Месне заједнице, тако и некадашње Земљорадничке задруге „Младост“ у Породину. У минулим временима бавио се фудбалом, активан је члан Црквеног одбора, а учествовао је и у изградњи цркве у Витежеву. Већ други мандат је одборник у Скупштини општине Жабари у чијим клупама представља Покрет социјалиста, и за сваку активност нађе времена.

Ипак, изнад свега Периша спада у хумане људе. Кад код је то неопходно, пружао је помоћ онима којима је била неопходна, помогао је изградњу цркве, покретао и подржавао бројне акције у Витежеву, помагао појединцима у невољи, а управо ових дана, уочи почетка школске године, купио је књиге за малу Милицу Вукић, која живи са још четворо браће и сестара у породици оскудних могућности.

Без обзира што су му родитељи и син у иностранству, Периша Стевановић никада није имао жељу да напусти родни дом, земљу коју обрађује и стоку коју узгаја.

– Било је прилике, али не и жеље. У иностранству сам био само у гостима, јер и овде може лепо и квалитетно да се живи. Огњиште мора да се сачува, село да опстане… Нескромно је рећи, али, можда ово данас не би ни имали да ја нисам остао на селу.

 Како каже, велику помоћ има од супруге Славице, која је од раног јутра на ногама, а када је послом у Жабарима или Свилајнцу, она је ту да заврши неопходне послове.

За крај сусрета, питамо Стевановића како се може опстати на селу?

– Уз стпљење и разумевање! Јесте тешко, али радом и залагањем може лепо да се живи и у Србији, а не само у иностранству.

Влада Винкић