Стање чокота и ластара током зимског мировања показатељ је услова раста и развића у претходној години. Ако се у ластарима налази више шећера него скроба, њихова отпорност је већа на зимске мразеве. Укупна количина шећера и скроба минимална је у пролеће, у периоду цветања и интензивног раста, а достиже максимум у јесен на завршетку вегетације, чак буде и два пута већа.
Зимски минимуми јављају се као резултат стварања заштитних материја, које штите винову лозу од измрзавања, јер се скроб трансформише у шећере. Пролећни максимум се јавља при крају зимског мировања када дође до повећања температуре, јер се тада шећер трансформише у скроб. Димика кретања угљених хидрата, шећера и скроба, запажа се и у другим деловима на стаблу, корену, али се количина и брзина трансформације, њиховог биохемијског процеса разликује.
Појачана осетљивост чокота на измрзавање настаје услед повећаног садржаја воде и смањеног садржаја органских материја у ткивима и органима. Већи садржај органске материје, првенствено шећера у ткивима и органима, повећава отпорност.
Степен оштећења од ниских температура на појединим органима зависи и од периода када се јављају, али и од стања самог чокота. Осетљивост је слабија уколико је животна активност мања и обрнуто.
-Најостељивија је у јесен, после опадања лишћа и у пролеће по кретању сокова на почетку вегатације, док зими винова лоза може да издржи до – 30 степени, на неким локалитетима чак и више. У пролеће, када крену сокови, може страдати и на – 2 степена. Услови током зиме, као и спољни услови током вегетације, такође утичу на протицање појединих фаза током развића. Код неких сорти оштре зиме продужавају период физиолошког мировања, каже Весна Јовић, професор воћарства и виноградарства у Пољопривредној школи са домом ученика „Соња Маринковић“ у Пожаревцу.
Сорте дугог вегатационог периода и кратком фазом физиолошког мировања, слабије су отпорне на мразеве, дајући неуједначене и мање приносе. Сорте краћег вегетационог периода, а дугом фазом зимског мировања, имају већу отпорност на измрзавање и могу се гајити у пределима са оштрим зимама само уз загртање. Опасност од измрзавања је већа уколико је амплитуда колебања температура већа после зимског мировања.
Загрнуте винограде у крајевима где се температура спушта испод – 15, одгрнути тек у пролеће када се земљиште оцеди, слегне и просуши и то тек по кретању окаца, кад видимо шта имамо на чокоту, објаснила је Јовић.