И тако је Марија стајала поред поред бунара и посматрала своју лепу Магдалу док су јој се сузе сливале низ лице.Све што је имала, све што је она заправо остаје на тој земљи,која је за њу била много више од земље. Магдала је била њен дом,живот,успомена на оца. До јуче Марија је била господарица Магдале,насмејана жена,која је са пуно љубави водила рачуна о биљкама, животињама,о људима,који су ту живели,о малом немирном Самуилу,који се често повређивао у току игре,па му је Марија својим мелемима чистила и превијала ране. Жена која је брижљиво чекала свог мужа Амоса да се врати са пута,на који је ишао ради трговине.Кад год би га видела да улази на имање трчала му је у загрљај носећи воду да се окрепи од пута.Већ данас та Марија није постојала.Нестала је у једном тренутку.
Сва љубав се преобразила у мржњу,бес,жељу са осветом и уништењем.А можда то и није била та права љубав,већ само оно што ми,пали смртници мислимо да јесте. Мисли су јој пролазиле као на филмској траци и одзвањале Амосове речи „Готово је,Марија.Хоћу да се растанемо.Хоћу да напустиш Магдалу,коју ти је отац дао за мираз,јер он није знао да ми даје покварену,јалову робу.Ти си проклета,бездетна.Ниси ми потребна.“
Топот коња је Марију вратио из света мисли поново у садашњи тренутак у Магдали.Били су то Римски војници.Њихов долазак је значио да ће узети храну или шта им је већ било потребно и увек су уносили немир у Магдалу. До само јуче Марија им се одважно супротстављала,а данас је у њима видела прилику да буду њено оруђе освете.Пришла је Силану,који је био на челу римске војске,понудила му да узме све што желе од хране,понудила смештај војницима поред реке,а самом Силану и своју постељу.За узврат је тражила само једно,а то је да пође наредног дана са њима.Силан није био равнодушан према Марији,а поред лепе жене имао је и прилику да прикупи што више информација о Јовану,кога су Римљани сматрали опасним побуњеником,који је окупљао људе око себе.
Најтеже јутро у Маријином животу је тако брзо дошло.Ноћ пре је означавала њен лични пад,губитак достојанства,ојачала је само у освети,која ју је потпуно обузела.Желела је што пре да напусти Магдалу и да се више никад не врати. Уместо ствари Марија је са собом понела само велики црвени цвет величине длана којих је у Магдали било пуно,а сама га је убрала док је корачала према коњу.
„Хеј црвен цвете прерасла те трава,пет годиница нисам тебе брала…Дадоше те, питао ме нико није.А ја молим те…Због поноса јунака,због среће девојака, и Божјег благослова…Ти недај да ти одем… Без крста и без Славе… Да име ми нестане… Цвете мој…“
„Ово је река Јордан,а не пут за Рим“,обрати се Марија Силану.Тада је схватила да је преварена и од Силана и да је и она њему оруђе. Њен задатак је био да оде до реке на којој је био Јован и да га испита о наводној побуни.Марија није веровала да је реч о побуни,већ је знала да је он проповедник.Пришла му је и рекла да је ту да га спасе.Јован јој је рекао да је спасење потребно њој,а не њему и позвао је да се придружи њему и људима који су били око њега.Одбила је.Рекла му је да је она већ на путу спасења и отишла.Док је одлазила,црвени цвет јој је испао и мирно плутао Јорданом.Јован ју је позвао да се окрене и узме бар оно што јој је сигурно остало.Узела је цвет и вратила се Римљанима.
Маријина жеља за осветом одводи је у свет блуда,лоших људи,неприлика.Без обзира на оно што је она покушавала да буде вођена осветом,она то није могла бити.Зато је решила да се утопи и заврши са својим животом.И заиста као обично,мртво тело,без душе утапа се у реку.
Рибари су сакупљали улов.Једна од мрежа захтевала је помоћ више њих,јер је,како им се чинило, била пуна.И заиста јесте била пуна. У мрежи уместо риба налазило се тело жене.Било је то само тело,више није било ни љубави,ни мржње,ни душе,ни освете.А онда.. .пришао је Учитељ,како су га звали,помиловао по умршеној мокрој коси и рекао „ Волите непријатеље своје и молите се за оне који вам науде јер ако волите само оне који вас воле шта је ваша награда?“ Марија је отворила очи,па се згрчила и почела да плаче. Учитељ се насмејао још једном помиловао по коси и кренуо даље својим путем заједно са својим следбеницима.Када је схватила да је он отишао,брзо је устала и кренула за њим,уз непрестално плакање.Нису то биле обичне сузе.Те сузе су сам дар од Бога.
А цвет?Ех,да…ни то није био обичан цвет.Био је то Хибискус.
О пореклу хибискуса и данас се расправља.Има оних који тврде да је постојбина у Индији,има и оних који кажу да је то Кина,има и оних који верују да је Сирија.Како год било, хибискус је цвет са Истока. Симбол је вере, Љубави, издржљивости ,лепоте, праштања.Припада породици слезова,у којој су и какао и памук.Реч је о једногодишњој или вишегодишњој биљци у зависности где и како расте. Може бити листопадни украсни жбун или дрво,у тропским и суптропским крајевима расте самоникло док се у Европи гаји као култивисана биљка.Може да достигне висину и до 5метара.Има крупне, тестерасте листове и карактеристичне цветове црвене,беле,наранџасте,плаве или розе боје.Сам изглед зависи и од врсте биљке,а познато је и преко 200различитих врста.Сам цвет је величине длана,са широким латицама и истакнутим прашником.Цвет је присутан само дан или два,па опада.
Хибискус се користи као украсна биљка, у кулинарству, козметици, народној медицини. Сама лековита својства хибискуса познавали су сви стари народи, иако су на нашу жалост у овом савременом свету скоро и заборављена.
Лековитост хибискуса потиче од његовог састава у који улазе витамин ц,калијум,калцијум,манган,гвожђе,флавоноиди,ензими,етарска уља,воћне киселине,лимунска киселина,13амино киселина,од којих је чак 6 есенцијалних.Важно је нагласити да не садржи кофеин ни теин. Сходно саставу за хибискус можемо рећи да је добар антиоксиданс да опоравља и чисти организам,поуздан саборац код пада имунитета,побољшава опште стање организма,користи се код стомачних,респираторних проблема,упале грла,против кашља,против грчева у стомаку,против затвора,за регулацију менструалног циклуса.Такође,хибискус је благи диуретик,помаже при мршавењу,регулише рад штидне жлезде,смањује повишен крвни притисак,смањује холестерол,утиче на регулацију шећера у крви,регулише комплетан метаболизам,зацељује ране,смањује надутост,побољшава расположење,делује против несанице…Опрез постоји код особа са ниским крвним притиском,код особа које су на хемиотерапији,код трудница или оних који желе да зачну.
Код прехлада, против грознице и за подизање имунитета користити неколико пута у току дана по шољу чаја од хибискуса.По жељи се може засладити или пак додати и пар капи сока од лимуна.
Напитак од хибискуса и јабуке: 3филтер кесице чаја од хибискуса скувати у пола литра воде заједно са штапићем ваниле,па кад се охлади додати око 200мл сока од јабуа.По жељи се може засладити медом.
Облога код отока: шака цветова хибискуса се згњечи и дода мало уља,колико да се добије маса.Натопи се газа и прекрије место које се третира.
Код рана и посекотина : у 200мл уља додати шаку цветова хибискуса и кувати на благој ватри док не испари уље.
Нега косе и против перути: цветови хибискуса се са кокосовим уљем израђују у пасту и она се наноси на корен косе,остави пар сати и потомиспира.
Овде самој причи није крај.Баш као и хибискус и сама Марија је већ вековима инспирација и тема.О њој и данас постоје многе теорије,па и ова сама прича може бити једна од њих.Циљ је јасан и налази се управо у поруци коју сама Марија Магдалена носи са собом.Грешница,а равна апостолима, блудница, а сузама својим Исусу прала ноге. Постоји једна подмукла болест на коју нико од нас није имун а реч је о непраштању.Управо циљ саме приче о Марији Магдалени је лек за све нас,а тај лек је праштање.Праштајмо једни другима,како би могли да своју овоземаљску мисију испунимо како треба.Она је једноставна.Господ од нас тражи само једно,а то је да живимо Његову љубав.Ако је симбол Христовог праштања Марија Магдалена,нека нама живот буде у Његовом мотиву и Његовој Љубави.