(Пројекат суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије)
Сиромаштво је појам који најчешће значи оскудицу материјалних добара за нормално задовољавање најважнијих потреба сваког појединца, породице или друштвене групе. Према дефиницији ОУН, сиромашнима се сматрају особе које су лишене достојанственог начина живота, одређеног комфора који се сматра нормалним у друштву у којем живе. У дефиницији сиромаштва треба поћи од мере која означава шта је то „нормално“. У различитим срединама, у различитим раздобљима „нормално“ је променљива категорија као и ниво потреба сваког појединца или друштвене групе.
Последњи век, нарочито нови миленијум означио је и отворио невероватан технолошки развој човечанства као целине, али планетарно није решио проблем сиромаштва, пре свега глади, становања, здравља и лечења. Појмови богати север и сиромашни југ остали су чини се, још израженије наслеђе 20. века. Променио се начин гледања на сиромаштво, настале су нове дефиниције и немање, односно неиспуњавање основних потреба и услова за живот достојан људског бића, добило је нове нијансе.
По критеријумима који су валоризовани стандардима ОУН, беда или апсолутно сиромаштво је непоседовање извора прихода и имовине да се могу задовољити основне животне потребе. Иза граничне линије апсолутног сиромаштва је релативно сиромаштво по коме је нечији стандард (појединца или групе, најчешће породице) испод стандарда већине становништва. Половина светске популације, односно више од 3 милијарде људи живи испод „линије сиромаштва“ која је процењена на 370 долара годишње по становнику, док око 500 милиона људи живи са годишњим приходом мањим од 275 долара и то се сматра екстремним сиромаштвом.
СРБИЈА НАЈСИРОМАШНИЈА У ЕВРОПИ
Према подацима које је 2014. године (последњи доступни), објавила Европска мрежа за борбу против сиромаштва, Србија је најсиромашнија земља Европе. На листи се нашла испред Румуније, Бугарске, Грчке и Шпаније. Истраживања су показала да у Србији 628.000 људи живи у апсолутном сиромаштву. Анкета о потрошњи домаћинстава је показала да тачно толико
људи није могло да се храни по нутриционистичким стандардима дефинисаним за Србију, такође и да нису имали довољно за удео непрехрамбене робе.
У ризику од сиромаштва, како је показала анкета о приходима и животном стандарду, било је 24,6 одсто становника – близу 1,8 милиона људи. То је највећи проценат од свих европских земаља у којима се примењује ова анкета. Са закључком да више од четвртине становништа живи испод стандарда уобичајеног („нормалног“) за Србију и да лако може запасти у сиромаштво, ЕМШ је позвала Владу Србије и друге релевантне органе јавне управе да смањење сиромаштва поставе као приоритетни циљ у све развојне стратегије и да унапреде политику запошљавања и социјалне заштите као би се спречило даље осиромашење грађана.
Ризик од сиромаштва у Србији највећи је међу домаћинствима која чине две одрасле особе са троје или више деце – стопа ризика износи 35,8 одсто као и међу самохраним родитељима са једним или више издржаване деце, 35,4 одсто.
ИСТОЧНА СРБИЈА И БРАНИЧЕВСКИ ОКРУГ
Према подацима које је објавио Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Србије у Источној и Југоисточној Србији, подручју на коме се налази Браничевски округ, стопа апсолутног сиромаштва најризичнијих група у 2014. години износила је 16,4 одсто. Проценат је повећан у односу на 2011. годину, али је током те четири године варирао од 11,7 до 18 одсто 2013.
На Браничевском округу живи око 200.000 људи, територијално и административно рапоређених у Пожаревцу са статусом града и 7 општина, Великом Градишту, Малом Црнићу, Жабарима, Петровцу на Млави, Кучеву, Жагубици и Голупцу. Општине су претежно руралне и већина је категорисана као „неразвијене“ – девастиране. Браничевски округ је по броју незапослених до 30 година старости са стопом од 30,13 одсто први у Србији, али је и пун контрадикторности и парадокса. Ове постоје они који у завичајним селима, радом и новцем зарађеним у иностранству, граде замкове и возе аутомобиле незамисливе за српски стандард, има богатих који су богатставо акумулирали током ратног и транзиционог периода и радника са највећим просечним платама у Србији (Градска општина Костолац – Електропривреда Србије), и најзад Браничевски округ је подручје са великим бројем сеоских старачких домаћинстава без прихода, са маргинализованим етичким групама попут Рома које карактерише многочланост породица и незапосленост. Не треба занемарити и чињеницу да неке општине овог дела Србије носе епитет општина са најнижим зарадама у Србији, Голубац на пример.
Категорије најугроженије сиромаштвом
Подаци показују да у најугроженије становништво у Србији спадају:
- деца до 14 година старости
- млади (15 – 24 године)
- вишечлана домаћинства
- становници ванградских средина
- необразовани носиоци домаћинства,
- незапослени носиоци домаћинства
- неактивни носиоци домаћинства
Најважнији фактори ризика сиромаштва при томе су образовање, радни статус, бројност домаћинства, локација пребивалишта и старост.
Анкета
Шта је сиромаштво?
Калина Петровић, професор из Пожаревца:
-На сиромаштво најчешће гледам кроз моје ученике зато што радим у просвети. Пре две године имали смо у Пољопривредној школи дете из Манастирице. Стално је долазило у школу блатњавих ципела. Тек после два – три месеца смо преко чистачице сазнали да сваки дан од куће из свог села до школе у Пожаревцу, стиже пешице и тако се и враћа назад. Живео је сам са бабом, никоме се није жалио, никоме није испричао да нема новац за аутобус. То је прича о сиромаштву и поносу. Школа му је помогла после, али се питам да се није сазнало тада да ли би до краја долазио гладан пешице да би завршио школовање? Код нас још увек има таквог сиромаштва као што има и оног када људи бирају посао и неће било шта да раде да би преживели. У школи са децом је доста ствари огољено па видите и колико се родитељи муче да приуште деци књиге, екскурзију…Сиромаштво је када људи раде, а не могу да покрију основне трошкове. Са друге стране имате децу која у школу долазе „маркирана“ са телефонима од 200, 300 еура. То је наша слика.
Весна Трајић, незапослена из Пожаревца:
-Сиромаштво је када само плаћаш рачуне и своди се да ниси гладан. Муж ради, имамо приходе и стално петљамо да ишколујемо децу и за основне ствари дижемо кредите из којих не можемо да се извучемо. Не можеш да одеш код зубара јер немаш чиме да платиш. Не идеш на годишњи одмор, не можеш да купиш књигу и стално пратиш акције да би купио најјефтинији сапун или било коју другу неопходну потрепштину за кућу. Наравно да не идемо ни на годишње одморе. Често постављам себи питање како живе они људи, оне породице које немају приходе, како се сналазе…Знам много људи који су остали без посла. Волела бих да неко одговори шта са њима, ко брине?
Војин Тодоровић, возач из Пожаревца :
-Преживети данас са зарадама које већина има је готово немогућа мисија. Све се врти у кругу: храна, струја, огрев, одећа, обућа…Само рачуни и око рачуна. Сиромаштво је када ја и пуно људи које познајем, поставља питање четвртог дана од када прими плату, како да преживим до следеће исплате. Када се тако питаш и немаш новца за најскромнији живот постајеш депресиван, тужан, нерасположен и не видиш излаз. Као и већина људи коју познајем, немам појма како изгурам месец, од плате до плате. Задужујеш се, идеш у банку дижеш кредит и када знаш да је зеленашки, не можеш да га вратиш, онда тражиш кредит за рефинансирање и све испочетка, једноставно си принуђен да тако функционишеш. Опет, поред много сиромашних у које убрајам и средњу класу, видим и оне који имају много пара, а никако ми није јасно одакле им.
Јаворка Стоиљковић, пензионерка из Пожаревца:
-Има доста сиромашних, али нису сви поједнако сиромашни. По мени, има више сиромашних, мање сиромашних и много богатих. Разлика између много богатих и много сиромашних које ја свакодневно виђам код контејнера је оно о чему неко, ко је за то плаћен, мора да мисли и нађе решење. Међу сиромашне могу да се уброје пензионери, пре свега они са најнижим пензијама које су недовољне за живот, за храну. Ја имам пензију од 13.000 динара, а радила сам пун радни век и дуже. Да супруг нема већу пензију, чиме бисмо плаћали рачуне, шта бисмо јели…Разумем да разлике постоје, али треба подићи најниже пензије, довести их на ниво да може да се преживи, да има за храну, рачуне, за лечење. Знате ли колико има пензионера подстанара, интересује ли некога како они живе? По мени, када причамо о сиромаштву треба гледати да се пензионери и радници који живе на ивици егзистенције извуку из такве ситуације. Такође, друштво треба да погледа и на младе. Заврше школовање, немају посао, немају пара, не жене се и не удају се, одлажу брак, а наталитет пада. За породицу треба да постоје услови и зато многи одустају, јер не раде, а посао је први услов.
Марина Михајловић, запослена, ради у Костолцу:
-Из Велике Плане сам и три године радим у Костолцу. Завршила сам Високу железничку школу, а за живот зарађујем као бармен – конобар. У Великој Плани нема посла, радила и у Крагујевцу и Београду и сада сам овде. Што се мене тиче, увек може да се нађе неки посао да се преживи, неке планове и не правим за дугорочно, јер је таква ситуација. Зарадим да платим кирију, рачуне, нешто мало може и да се приштеди, за летовање рецимо. Оно што примећујем, пошто радим у Костолцу, постоје разлике, овде живот варира од дна до висина и уопште је ово специфична средина због Електропривреде која запошљава велики број људи. У Великој Плани нема посла сем сезонског и живи се на одложено плаћање, на кредит, картице…