Поводом двадесет прве годишњице од погибије бившег команданта Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије генерал – пуковника Љубише Величковића, крај његове вечне куће у родном Црљенцу, венце су положиле делегације Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, на челу са замеником команданта генералом Жељком Билићем, локалне самоуправе предвођене председником Општине Малишом Антонијевићем и председницом Скупштине општине Горанком Стевић, Центра за обуку копнене војске у Пожаревцу, СУБНОР-а, представници Месне заједнице Црљенац, фудбалске и ловачке организације и чланови породице Величковић.
Председник Општине Мало Црниће Малиша Антонијевић подсетио је да је прошла 21 година туге, бола и сећања од када је прекинут живот, али створен мит, који ће вечно подсећати на храброст генерала Величковића.
-Сећања не бледе и они који су га познавали имали су ту част, а ми који ту срећу нисмо имали, према њему осећамо захвалност, поштовање и дивљење. Частан је позив бити војник, они посебни, одабрани постају пилоти, такав је био генерал Љубиша Величковић. Бројне је јунаке дала ова наша многим ратовима намучена Србија. Смењивали су се агресори, нападали, угњетавали, желели су наметање својих политичких циљева али су наишли на земљу храбрих и поносних људи, челичне воље и жеље да одбране свој народ, своју територију и свој кућни праг. Сваки пут када се Србија нашла на мети великих сила, српски је војник био спреман да попут својих предака стане на браник отаџбине и покаже свој патриотизам, велику љубав према својој земљи и народу. Никада као агресор, већ искључиво поступајући по ономе што нам је у генима усађено, остати слободан на земљи на којој је слобода увек скупо плаћена. Управо нам и погибија генерала показује да нам његова жртва није узалудна, већ само обавеза која је уједно и част, да смо поносан народ бурне прошлости. То је и јасна порука за све оне који мисле да је Србија лака мета, да добро размисле пре него се усуде да војничком чизмом кроче на свету српску земљу.
Одласком генерала изгубили смо много, изгубио је Црљенац, изгубила је Србија и наравно његова породица. Сваке године на овај дан поклонићемо се лику и делу генерала Величковића и обновити сећања на његову жртву. Поносни смо на генерала и данас, као и онда када је господарио српским небом, за нас је вечан и вечна му слава“, рекао је Антонијевић.
Генерал Љубиша Величковић погинуо је 1. јуна 1999. године у НАТО бомбардовању наше земље приликом ноћног обиласка јединице за противваздушна дејства у селу Омољица код Панчева. Тако је физички отишао један од најшколованијих официра тадашње Војске Југославије, али успомене и сећања заувек ће чувати Љубишу Величковића од заборава.
О лику и делу генерала
Љубиша Величковић рођен је 1. марта 1946. године у Црљенцу и као одличан ђак основне школе опредељује се за одлазак у Ваздухопловну гимназију, тада припремну школу у Мостару. Уписује се у прву класу генерације и завршава је 1963. године, као први у рангу. Професори и васпитачи тада елитне војне школе, уочили су и запамтили бистрог и способног дечака, који је испољавао велику упорност и амбициозност да стекне што више знања. Међу првима у рангу Љубиша завршава Ваздухопловну војну академију у Задру 1966. године и постаје потпоручник – пилот Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Убрзо затим завршава преобуку за летење на суперсоничним авионима – МИГ и на тим авионима разних типова је углавном летео више од тридесет година.
Један је од првих наших пилота који је завршио преобуку за летење на МИГ-у 29, тада једном од најбољих борбених авиона у свету. Завршио је највише војне школе са одличним успехом и чувену руску Генералштабну академију „Ворошилов“ са високим успехом. Био је веома цењен и уважаван од стране војног екстаблишмента разних земаља, посебно руског, где је имао и доста пријатеља. Током НАТО агресије потпуно свестан чињенице и ситуације, генерал Величковић улаже сву своју снагу у одбрану отаџбине. Један је од главних твораца плана употребе снага ваздухопловства и противваздушне одбране током тог ратног периода. Често обилази јединице на ватреним положајима, контролише, даје упутства и лични пример. У јеку бомбардовања наше земље налазио је времена, да обично у повратку са обиласка јединица на положајима сврати у свој родни Црљенац, макар на пола сата, да предахне, види своју мајку или поразговара са мештанима. Волео је село у коме је рођен, често је и на другим местима истицао да је пореклом из Црљенца, па је овде и кућу саградио. Иако је пре бомбардовања током слободног времена био на многим местима, изгледа да је најрадије долазио у ово село, првенствено да се опусти и одмори од посла, при чему није волео да говори о својој служби. Радо је ишао у лов или на пецање, а редовно је био први раноранилац у брању шумских печурки, при чему је одлично знао и памтио где их може наћи. Волео је и знао да поразговара са својим земљацима на примеран начин, а знао је и да се нашали.
Остварио је бриљантну војничку каријеру, у току које је више пута одликован високим војним одликовањима и два пута ванредно унапређен у виши чин. Носилац је, за сваког пилота најдражег признања, Златног летачког знака. Обављао је многе најодговорније дужности, укључујући и дужност команданта РВ и ПВО. Последња на којој је, као једини генерал у историји српских ратова дао и живот, била је функција заменика савезног министра одбране и помоћника начелника Генералштаба ВЈ за РВ и ПВО. Сахрањен је 3. јуна 1999. године, по сопственој жељи на гробљу у Црљенцу, само неколико дана пре престанка агресије на нашу земљу.
Д.Динић