2018-03-01T14:04:22+00:00 01. марта 2018, 13:54|

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ „МИЛИВОЈЕ ИЛИЋ“

На Дан новинске куће „Реч народа“ проглашени су победници Конкурса за кратку новинску причу који носи име нашег некадашњег колеге новинара, хумористе и књижевника Миливоја Илића. Ове године према једногласној одлуци трочлане комисије, коју су чиниле  новинарке Драгана Деурић, Милена Перишић и Татјана Роквић Стојковић, прву награду завредела је прича „Потказивач“ аутора Стамена Миловановића из Ниша. Друга награда  додељена  је „Причи из предворја подземља“ Бранислава Доцина из Пожаревца, а трећа је такође отишла у Ниш, у руке Душана Мијајловића који је написао „Сенку“.

Потказивач

Аутор Стамен Миловановић

Волим мученицу. Признајем, волим да попијем, да добро потегнем. Што јесте, јесте, волим отровницу, то је необорива чињеница. А дао Бог увек је има. Ако оману шљиве, роде дивље крушке, виноград… не да Бог да се дуге на бурету расуше… Живана не воли то што ја волим. И то је доказана истина. Брани ми и сикће на мене кад год осети да сам ражену сламку завлачио у буре, али, не могу душу да грешим, никада подрумска врата пред својим домаћином не закључава. И то је чињеница. Ја јој увек обећам да нећу бурету да прилазим, да нећу ни да га омиришем, па, ипак, искористим

сваку прилику кад Живана изађе у село, или се неким подужим послом у кући заузме да… До вечери мајем се и као нешто радим у амбару, плевњи и штали, кратим и сечем дрва на дрвљанику, а пре него што уђем у кућу добро се наждерем белог лука. Иако не прилази подруму, не проверава му врата, ни чеп на бурету, као да у боб гледа, она увек зна кад сам пио и још док сам на кућном прагу почне да ме грди и проклиње. Почео сам, Бога ми, озбиљно да верујем да ми је жена видовита. Подрумска врата под кућом заклоњена су од туђих погледа, ни из комшилука се не виде, да би ме неко од комшија

одао… А она зна!.. Увек, увек зна!.. Шта могу, трпим и ћутим. Правдање код Живане не помаже, а крив сам брате, не могу да кажем да нисам. И то је непобитна чињеница…        Ономад, Живана се спремала да иде у паланку на вашар. Ја сам се, у штали, мајао око марве и унапред се радовао што ћу до вечери бити сам. Сваки час сам звиркао кроз врата нестрпљиво чекајући да јој угледам леђа. У неко доба она сиђе низ басамаке носећи мачора у руци. Неће, ваљда и њега на вашар, мислим и смејуљим се. Она зађе под терасу, осврну се око себе да провери не гледа ли је ко, па кад се увери да је сама, отвори подрумска врата, пусти мачора унутра и затвори их. Е, тог тренутка сам открио како је Живана постала видовита. Просто брате, јутром однесе мачора у подрум, па кад ја отворим, за мене његова рајска врата, кад уђем да сламком измерим и проверим дубину пића у бурету, он стругне крај мене и утрчи у кућу… Ја сам, наиван, мислио да он у подруму, као и сваки домаћински мачор, мишеве лови, а он, проклетник, чека да уђем па отрчи Живани да ме…

 

О аутору…

Стамен Миловановић

Стамен Миловановић живи у Нишу, а рођен је 1940. године у селу Дубову. Школовао се у Дубову, Београду и Нишу. Радио је као минер, булдожериста, прецизни механичар, машински техничар и наставник математике, а основе драматурске уметности учио је са треће галерије Народног позоришта у Београду. Књижевним радом почео је да се бави у ђачким данима (Награда листа „Пионир“ 1953. год) Прву једночинку „Капи слободе“ објавио је у Сплиту 1965. која је у његовој аматерској режији исте године изведена у Требињу. После тога престао је да се бави књижевним радом. Писању се вратио тек деведесет пете године трилогијом драма: „Удовичко коло“, „Суноврат“ и „Ђавоља варош“ (Награда „Драгојло Дудић“ за 1998.) За драму „Повратак“ добио је прву награду на конкурсу Фестивала југословенских позоришта у Ужицу 1999. године. Исте године добија поново награду „Драгојло Дудић“ за драму „Не плачи, Петра“. Драма „Повратак“ била је на репертоару Народног позоришта у Ужицу. Драме „Повра так“ и „Не плачи, Петра“ штампане су у издавачком предузећу „Кадињача“ у Ужицу 1999. године. Драме „Константин“ и „Оливера“ биле су номиноване за Нушићеву награду а исту је добио за драму „Једначење по звучности“ Драме „Дуга ноћ под орахом“ и „Скрколије“ биле су у најужем избору за Стеријину награду. Све написане драме су му објављене у едицији „Савремена српска драма“. Драма „Скрколије“ победила је 2011. године на међу- народном конкурсу за драмски текст у Лакташима (Република Српска), а 2012. постављена на сцену. Добитник је прве награде за драмски текст едиције “Браничево“ у Пожаревцу за 2013. године за драму „Коначиште код Сојке“ и иста је 2014. изашла из штампе. Драма „Сав Србин“ била је у ужем избору за награду „Бранислав Нушић“ и биће објављена у едицији Удружења драмских писаца Србије. Дуо драма „Последње бденије“ била је на репертоару позоришта у Крушевцу 2015 /2016 . Више прича му је награђено у Србији и иностранству. Први роман „Рамонда сербика“ награђен је и објављен 2016. на конкурсу Библиотеке у Руми.