Породица Андрејић Срећков живи у Пожаревцу. Стара оронула кућица, плаво обојена је одмах изнад пруге која више не спаја места и људе. Воз Пожаревац – Костолац одавно не саобраћа. У наставку низ сличних грађевина, ко зна када направљених. Иза свега, преко џомбасте, блатњаве улице узорана велика њива. Саша Срећков, скоро дванаестогодишњак, ученик петог разреда ОШ „Свети Сава“ познаје свој крај као џеп, то је од Пољопривредне школе, каже.
Пројекат „СОЦИЈАЛНА МАРГИНА БРАНИЧЕВА“ суфинансира 
Саша је други син у породици Андрејић Срећков, најстарији је Братислав Браца. Он не иде у школу, вратио се из оне у Јагодини, објашњава ми мајка Анита, чека да га Центар за социјални рад упути у другу „специјалну“ школу у Београду:
-Не слуша ме, хоће да скита, жали се мајка Новици Ђорђевићу, социјалном раднику Црвеног крста и добија, за мене неочекиван одговор и савет „мораш више да га грлиш, потребна му је љубав“.
Љубав је потребна свима, млађем Ђорђу који је тог преподнева био у школи па нисам упознала, најмлађем Дарку који се само прибија уз мајку и не проговара. Анита каже да је Дарко најбољи, најмирнији…
Живо их занима мој диктафон, личи им на мобилни телефон.
ПЕТ РИЗИКА ЗА СИРОМАШТВО И ДВА СИМБОЛА ЗА СРЕЋУ
Статистика показује да су у Србији сиромаштвом најугроженија деца до 14 година старости, вишечлана домаћинства, необразовани и незапослени носиоци домаћинства. Најважнији фактори ризика од сиромаштва су образовање, радни статус, бројчаност домаћинства, локација пребивалишта и старост.
Код пожаревачке породице Андрејић Срећков пет је услова или показатеља за сиромаштво. Шесточлана су породица са четворо деце, родитељи су необразовани, радни статус оца не може да обезбеди довољно за минимум, живе у туђој напуштеној кућици власника који има добру вољу:
-Дали су нам кућу да живимо, објашњава Анита, био је лом па смо рашчистили. Били „дрогијаши“ пре и ђубре и шприцеви, свашта. Не јуре нас. Имамо струју и довели смо воду, само нам мало прокишњава, а ова комшиница (са којом деле исти кров) се свађа и не да да се попнемо и поправимо.
Поносно објашњава да сами крече.
Породица није корисник социјалне помоћи. Анита је радно способна и зато не може да буде на списку оних који имају сталну социјалну помоћ. Не може ни да ради због најмлађег детета, а и где би? За сву децу добија дечији додатак и сви имају здравствену заштиту. Отац Ђорђе Срећков није запослен али ради – оџачар је и када се појави неки запушени димњак обезбеди породици новац за храну.
Два симбола за срећу, презиме и занимање оца Ђорђа. Пет ризика за сиромаштво, по статистици:
-Добар је, каже Анита, брине о нама, доноси нам храну, не бије ме, не пије много, игра се са децом, воли их.
За ову зиму Ђорђе је породици обезбедио дрва. Неком човеку је рушио стару кућу са погодбом да за рад узме дрвену грађу са ње. Па су онда све насекли, сложили испред своје куће изнад пруге и хтели да се сликају:
-Имамо дрва и унутра је топло, била је прва реченица којом су нас Браца и Саша дочекали на улици тог сунчаног дана касне јесени пре него што су нас увели и показали своје кревете и распоред спавања: Браца лево сам, десно Саша и Ђорђе млађи заједно у „собици“, у кухињи на каучу мама и тата, Дарко још у кревету за бебе мада има четири године. Ту је и стари телевизор окренут да га сви виде.
Унутра гори ватра у неком шпорету типа „смедеравац“ на коме се греје и кува. Да би преживела и била сита, породица користи помоћ Црвеног крста и од Народне кухиње добија топли оброк. По њега најчешће иде Саша који је поносан на свој бицикл, понекад Анита са Дарком у наручју. Анита кува када Ђорђе донесе „кесу“.
„РАДИЋУ У КОМУНАЛНО“
Новица Ђорђевић са искуством човека који дуже од 30 година ради и контактира са људима који немају, који су на маргинама живота и који није изгубио саосећајност и племенитост, није „огуглао“ на муку и невољу, у посету иде спреман. Деци је понео бојице и свеске које су одмах расподелили правично не заборавивши одсутног млађег Ђорђа, почели да цртају. Браца сваког часа Новици показује свој цртеж дрвеним бојицама. На крају га потписује са „волим те чика Новице“.
Саша ми прича да је прошлог лета био на мору. Гледа у Новицу и каже да ће и следећег када се заврши школска година. Новица ми објашњава да Црвени крст у одмаралиште у Баошићу сваког лета шаље групе сиромашне деце. Ишао би и Браца, али њему је потребан посебан васпитач што није стандард у организацији летовања Црвеног крста.
У међувремену, Анита отвара врата просторије која би једног дана могла да буде купатило. За сада је ту само чесма са водом коју су повукли са спољњег зида да зими не замрзне. Једног дана…
Онда нас сви заједно испраћају и примећујем оно што ми је у доласку промакло, саксије са цвећем испред куће. Сада је увенуло, каже Анита, а било је лепо. Наслоњен на зид Сашин бицикл. У кућици поред, тек оштењена куја коју Браца извлачи да је видимо. Мајка га опомиње да је пусти јер је нервозна због малих. Прелазе на другу тему и питају за пакетиће, оне новогодишње са слаткишима које поклања Црвени крст.
Саша моли Новицу да пође са нама до школе, овај га сумњичаво гледа јер је још рано до почетка наставе у поподневној смени, док му шапућем да хоће да се вози колима. Нашао је и прави разлог, иде да дочека Ђорђа из школе и да га доведе кући. У колима користим прилику као сви одрасли, да га питам шта ће да ради када заврши основну школу, хоће ли у Пољопривредну која је најближа кући:
-Одмах ћу да се запослим у „Комунално“, тамо има боља плата. Мом другу Ђолету тамо ради ујка и има стално плату.
Из начина на који прича, видим да је тема разрађена, одлука промишљена и чврсто донета. Одлука дванаестогодишњег детета које црта срца, пита за слаткише из новогодишњег пакетића Црвеног крста, жели да оде још једном на море и да ради у комуналном предузећу.
Д.Д.
*Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства