Донирање органа у свету је стандард због исплативости за друштво као и због тога што се болеснику код кога је дијагностикована хронична слабост јетре, срца или бубрега трансплантацијом враћа психофизичка способност.
Пацијенти се често прибојавају да ће морати да плате нешто од трошкова трансплантације. То није случај. Младен Тодић, председник удружења „Заједно за нови живот“ каже да трансплантирани пацијент не плаћа ни један динар, чак ни болнички дан, а да су услови фантастични.
– Интензивна нега је потпуно стерилна, сваки лекар који улази прође кроз стерилизацију, па тек онда улази на интензивну негу, јер свака инфекција може да угрози орган и да дође до одбацивања органа. Када се трансплантиран пацијент пребаци на одељење борави у сопственом апартману који је најсавременије опремљен. Медицинска сестра је са пацијентом 24 сата на дан. Лекови које пацијент пије након изласка из болнице су специфични. Када је о трансплантацији јетре реч то су лекови за желудац, кортикостероиди, имуносупресивни лекови. Све то је након изласка из болнице за првих десет до месец дана пацијенту бесплатно обезбеђено, чак и маске, капе, рукавице, алкохол, стерилне газе… Обезбеђен је чак и санитет који пацијента довози на контроле, каже Тодић.
Оне брину о пацијентима
Маргарета Терзић, Марија Ђурић, Оливера Симић, Соња Павловић
Када је о трошковима које држава сноси реч трансплантација се, свакако, исплати јер је, на пример, трансплантација бубрега јефтинија од хемодијализе. Хемодијализа је скуп начин лечења и годишње попацијенту кошт аоко 16 хиљада евра. Годишње у Србији на хемодијализу дође између 700 и 800 пацијената. У Србији на трансплантацију бубрега чека oко 700 болесника, а бројка оних који су на хемодијализи креће се око 6.000. Србија је дошла на бројку од око 15 трансплантација бубрега на милион становника, што је трећина у односу на земље које имају бољу донорску мрежу, где је број трансплантираних пацијената 50 на милион становника.
У свету је одавно признато да је трансплантација најбољи метод лечења, због потпуне психофизичке рехабилитације, али и због тога што на тај начин држава штеди новац који може бити усмерен на лечење других болесника. Дијализа не обезбеђује добар квалитет живота пацијената, нити дужину преживљавања коју може да обезбеди трансплантација. Цена једне трансплантације са високим ризиком иде до 20 хиљада, а класичне трансплантације без ризика до 16 хиљада евра. Лечење једног болесника хемодијализом у првој години кошта исто, те је јасно колика је исплативост трансплантације. Т.Р.С.
Захваљујемо се Младену Тодићу, председнику удружења „Заједно за нови живот“
Одговорност за изнете ставове сноси НИПД „Реч народа“ АД Пожаревац и аутор текста.