Имитација живота
Горан Јовановић
Нико од људи није запамтио тренутак када су доживели мутацију, тотално се смањили и прешли у фазу играчака, лутака и привезака.
Преузимање статуса господара живота и смрти од стране Хуавеја, Самсунга, Епла, Тесле, Ленова и још неких корпорација које су постале државе за себе, догодило се преко ноћи. Те корпорације имале су своје униформисане раднике – телефоне ниже категорије и службенике – таблете, своју полицију и војску. Ови потоњи служили су за виртуелне борбе на тржишту које се бавило вештачком интелигенцијом која је сада постала modus operandi, а сећање на људску интелигенцију деловало је као атавизам, некадашње сећање људи на доба диносауруса.
Новогодишња еуфорија у Граду Ватре је почела. Град је светлео у вечерњим и ноћним сатима, украшен јаким сноповима светала који су шарали и фарбали фасаде стоспратница у зелено, плаво, црвено, бело и жуто. Телефони и таблети висине од 1, 7 до 2,2 метра шетали су градом, лебдећи на двадесетак центиметара изнад тла и куповали нове пуњаче. Сваке године, у време новогодишњих празника, био је престиж набавити пуњаче са ликовима звезда изумрлог Холивуда, Марвелових суперхероја и глумаца који су их некада играли. Причало се међу телефонима и таблетима да је измишљен пуњач са трајном батеријом који је омогућавао вечити живот, али и да је уследила побуна конкуренције, да су војске компанија подигло ниво готовости и одбране и заштите. Сваки андроид имао је своје људске љубимце. Носили су их закачене за рупицу за љубимце, као привеске. Подешавали су их да певају, у ово време новогодишње песмице из старих, добрих времена људске доминације, када су телефони били мали, а човек велики, када су људи господарили технологијом. Хранили су их жетонима једном дневно, специјалним оброком који би се развејао љубимчевим организмом и није било никаквог измета. У специјалним празничним приликама, као што је било за Нову годину, изводили би их у „Музеј некадашњих људи” (са препарираним људима из њихове ере) и „Биоскоп прошлости“ где су сви заједно пуштали по неку сузу, као на најбољим мелодрамама, као на Имитацији живота. Мали људи су пустили сузу која би после пар секунди испарила, а андроиди своју емотикон – сузу. И једнима и другима, господарима и љубимцима, било је после некако лакше. Страшно отуђење ваљало се у свету андроида. Научни кругови су на то указивали и препоручивали што учесталије бављење љубимцима, јер су они нудили некакав одушак и осећај присности.
Понеки добри власник, умео је да обрадује свог људског љубимца минијатурним сликовницама паса, мачака и птица који су некада давно постојали. Куповали су их на киосцима и књижарама. Књижаре су нудиле и специјалне едиције минијатурних књига од папира. Људима је била омиљена научна фантастика, из специјалне едиције „Човек никада неће умрети”. Читали су се Орвел, Хаксли, Кларк, Дик, Асимов, Лем. Плаћали су их електронски, уз помоћ специјалних апликација. Тако је функционисао платни промет. После шетње одлагали су своје љубимце у њихове кућице од амбалаже некадашњих мобилних телефона или у скромнији простор од кутија цигарета, што је био ретро-шик мондених андроидских кругова. Људи су били усамљени, живели су и постојали само за своје господаре. Они се више нису множили међу собом. Прозводила их је лабораторија једне јаке корпорације, где је био сачуван генетски материјал и служио као заметак за прављење људи, модификованих на суперпатуљасти формат. Век трајања људског љубимца варирао је од 5 до 10 година, што је зависило и од неге коју му је власник посвећивао.
Сви андроиди су се спремали да у поноћ, када закуца Нова година, гласно зазвоне. Била је то невероватно бучна прослава. У то време, увек би многи људски примерци страдали, као некада дечији прсти од петарди. Претпоставља се да је позив стизао из централа корпорација. У тој какофонији долазила би Нова година и текстуална порука са жељама за унапређење рада андроида, који су били пуни очекивања и наде за боље сутра.
А мали људи нису очекивали ништа.
На конкурс за кратку новинску причу који сваке године расписује „Реч народа“ у знак сећања на новинара и књижевника Миливоја Мићу Илића ове године стигле су 22 приче. Највећи број са подручја браничевског округа, али и других округа, односно градова и места Србије, Параћина, Јагодине, Београда, Ниша, Инђије и Вршца. Већина пристиглих прича испуњавала је основни критеријум конкурса, уз кратку литерарну форму и новинску занимљивост и актуелност.
Комисија је одлучила да трећу награду на овогодишњем конкурсу додели причи под шифром „Матрикс 2020“ са називом „Имитација живота“, аутора Горана Јовановића из Старог Костолца. Прича је тематски различита од првонаграђених избором нешто другачије теме, дефинисане шифром „матрикс“, која тера на размишљање шта садашњи начин живота, „потпомогнут“ новим технологијама, носи сутра.