„Позориште ме прати као сенка“
Када би се, којим случајем, уважавао стаж нечега што се носи дубоко у души и користи да се искажу таленат и креативност, по том основу би Јовица Тошковић поодавно био – пензионер. Наиме, овај наш суграђанин је равно 45 година посвећен позоришном стваралаштву. Стално запослен у Коповима „Костолац“ на радном месту председника Синдикалне организације, слободно време деценијама поклања глуми, адаптацији текстова, у последње време режији, и у првом реду – позоришној публици.
Рођен и одрастао у Пожаревцу, први сусрет са позориштем остварује 1972. године у тадашњем Омладинском дому.
– Дошао сам на аудицију, од Миодрага Маге Милановића добио задатак да одглумим једног типичног пијачног продавца из Бугарске мале и – остао доживотни добровољни заточеник Талијиног храма! Младост, дружење, гостовања, у Требињу, рецимо, то је за мене било као да сам обишао свет, говори Тошковић. – Данас, сећајући се тих времена и знања која сам стицао, са поносом могу да кажем да имам највише режија и највише улога у историји позоришта „Миливоје Живановић“.
У чему је тајна ове, да тако кажем, истрајности?
– Најискреније, ја од тога не живим. Не стрепим да бих правио комерцијалну представу, напунио салу и на томе зарадио. Такође, данашњи услови за рад у Центру за културу Пожаревац су савршени, а ја око себе имам одличну екипу сарадника. Ето, тајна је у тих неколико чињеница. Оно што је код мене посебна стимулација је рад са младима који уче своје прве текстове, прве сценске покрете, савлађују прве треме. Тај рад није ни мало лак, али се у тим тренуцима увек сетим својих почетака, и то искуство једноставно применим.
Да ли постоји нешто што у позоришту нисте урадили како треба, или бисте данас то променили?
– Када је о поставкама реч, не бих. То је ствар тренутка, инспирације, околности. Но, има нешто због чега данас јако жалим: ја нисам сакупљао плакате ни фотографије, мислећи „Ма шта ту има, једна или две представе…“. Ипак, дошла је трећа, пета, а код десете сам се већ запитао „Побогу, па требало је да то сачувам!“, уз сету говори Тошковић.
– Такође, као млад сам размишљао, ако освојим неки награду – па то се зна, то сви знају. Ја сам на Фестивалу у Кули од селектора Стеве Жигона проглашен најбољим глумцем. Провели смо једно дивно вече размењујући искуства, дружећи се… Сутрадан, по доласку кући, видим – под утиском доживљеног, диплому нисам ни понео. И када сам много година касније причао о освојеној награди, било је коментара у смислу „Шта си ти то освојио?… Где ти је награда?… Где је доказ? …“, ја у себи размишљам „Боже, па ја немам доказ!“. Ево, Ви сте ми тражили неку фотографију за објаву, а ја у кући немам десет фотографија!
Ипак, у аналима позоришта остаће забележено да је Позориште „Миливоје Живановић“ 2012. године са представом „Позив на погубљење“ гостовало у Москви, што је за Јовицу Тошковића, као редитеља комада, признање о коме може само да се сања, али и сатисфакција за изгубљене награде, несачуване плакате, фотосе скривене ко зна где…
Уз рад у Позоришту „Миливоје Живановић“, били сте ангажовани и ван ове сцене.
– Пет-шест година радио сам са полазницима Дома ученика на Тулби при Пољопривредној школи „Соња Маринковић“. Већ прве године са првом припремљеном представом, освојили смо све могуће награде, сазнајемо од Јовице Тошковића.
Куриозитет је да је Тошковић својевремо позван од стране Међуопштинске организације глувих и наглувих у Пожаревцу, да са њиховим члановима припреми комад „Просидба“.
– Пре мене је професор Саша Волић покушао да ради са тим дивним људима, којима је судбина одузела једно од најбитнијих чула. Но, после пар проба, увидео је да он то не може да уради. Ја сам без размишљања прихватио рад, али већ на првој проби, када сам уз помоћ знаковног језика од глумца захтевао да приђе прозору, отвори га и слуша птичице. У тренутку сам схватио да он никада у животу није чуо ни један звук… Провео сам ноћи и ноћи тражећи решење како да дочарамо оно што се тражи на њима адекватан начин, прича нам Јовица Тошковић. – После специфичних и напорних проба, појавили смо се на фестивалу чији је уметнички директор наш познати глумац и пантомимичар Марко Стојановић и освојили срца публике, што је за мене био успех над успесима.
Како изгледа један Ваш радни дан?
– Најпре посао… Ја као председник Синдиката Копова „Костолац“, дневно примим најмање десет људи, а то су тешке судбине, много напетости, понекад и тешке речи. Свакога треба са пажњом најпре саслушати, пронаћи решење, и сваку од судбина лично проживети…. објашњава Тошковић. – По доласку кући, у дворишту ме чекају љубимци, које сваког понаособ морам да помазим и поиграм се са њима, а затим супруга, која ми је и највећа подршка у животу и раду, пронађе неку обавезу – лети кошење траве, зими чишћење снега… После свега, нађем снаге да све до тог тренутка „ресетујем“, и новим еланом посветим се позоришту, последњих година, првенствено режији. У тим тренуцима ја из себе и сарадника извучем не 100, већ 150 посто рада и енергије, за шта је својевремено почивши глумац аматер, доктор Гавра Мудрински рекао: „Ти си тиранин, али, пријатан редитељ тиранин“. И да није тога, ни сам не знам да ли бих могао да комплетирам тај дан, и припремим се за наредни.
На крају сусрета са Јовицом Тошковићем сазнајемо да крајем ове године одлази у професионалну пензију, а када је о позоришту реч….
– За позориште нема пензије, то ће ме пратити као сенка. У мом случају, сенке дасака које живот значе биће уз мене – било сунца или не.
Влада Винкић