Весна Рајковић спада у ред драмских стваралаца чија је животна преокупација аматеризам. Своју четири деценије дугу каријеру на позоришним даскама почела је 1976. године као Јелена Андрејевна у Чеховљевом комаду „Ујка Вања“ и тада започиње да се рађа љубав према позоришту. Но, ту се јављају искре још једне љубави, која обележава њен живот: љубав између ње и Јована Јолета Рајковића, који је играо Ујка Вању, а која убрзо бива крунисана браком. Из ове животне приче изнедрена је анегдота да је Јоле Рајковић био једини Ујка Вања који се оженио Јеленом Андрејевном. Нажалост, пожаревачки новинар, публициста, драмски стваралац и глумац Јован Рајковић низ година није међу нама, али ни данас не бледе сећања на његове идеје и дела. Управо у атмосфери сећања, почињемо разговор са Весном Рајковић.
Kако је дошло до тога да се опробате као аматер у глуми?
-Још током школовања било је организованих одлазака у Београд, у позориште. Прва представа коју сам гледала је „Нечиста крв“ и она је занавек, како би то уметници рекли, „инфицирала“ моју крв глумом. Потом следи статирање у школској представи „Огњиште“, где ме примећује Миодраг Мага Милановић, а касније и Јован Јоле Рајковић, који је на Магин позив дошао у школу да му помогне око рада на представи. На њихов позив одлазим у Дом културе, који се налазио у згради садашње Музичке школе, прихватам улогу Јелене Андрејевне у „Ујка Вањи“. Свакако, то је улога којом започињем, сада већ четрдесетогодишњу каријеру у аматеризму. У то време, далеке 1976. године, ни слутила нисам да ћу овако дуго остати на сцени аматерског позоришта, које касније, преласком у нову зграду добија, пре свега, веће могућности за развој самог позоришта, а деведесетих година и име великог Миливоја Живановића.
Да ли је уз пожаревачку било ангажовања и у другим театрима и колико сте за четири деценије остварили улога?
– Што се тиче сцене, увек је то било пожаревачко позориште. Кроз све ове године одиграла сам на десетине улога и све их подједнако волим. Од Јелене у „Ујка Вањи“, па до Гроздане у „Трагу људских зуба“, између њих нашле су се и Ева Копривњак у „Бомбашком процесу“ и Бароница у „Грбавцу“, Лица у „Ослобођењу Скопља“, Олга у „Прљавим рукама“, Милица у „Сабирном центру“, Клара у „Боју на Пожаревцу“, Царица Милица у „Искошеном Косову“, (ове две написао је Веснин супруг Јован Рајковић – прим.аутора), Фосфорна жена у „Хладном тушу“, Олга у „Три сестре“, мајка у „Самоубици“, госпођа Самса у „Преображају“, Матилда фор Канд у „Физичарима“, госпођа Соколовић у „Избирачици“, Краљица у „Удубљењу у души“, Љушка у „Војнику Чонкину“, бакица у представи „Живот је све што те снађе“, Цецилија у „Позиву на погубљење“, поново „Ујка Вања“, али сада сам ја дадиља, последњих неколико година Марта у представи „Арсеник и старе чипке“, римејк Гроздана и „Траг људских зуба“ и за мене новина – „Мали Принц“ где играм две улоге: Озбиљног човека и географа. Наравно, кроз време, било је и ускакања у неке улоге, а и наступа у оквиру бројних градских манифестација, попут „Љубичевских коњичких игара“, па сам тако, кад је било потребно, играла и кнегињу Љубицу, али и Жанку Стокић.
Шта Вам је посебно остало у сећању, везано за позориште
– Ја бих у присећању на позориште и глумце који су прошли кроз њега, волела да споменем, осим Јолета, наравно, и Пају Томића, Радишу Арсића, Тању Дудко, Љубишу Ђокића, Гавру Мудринског, Брану Јевремовића, али је мало простора поменути све, мени драге особе од којих сам годинама учила глумачки занат. Наравно, овде убрајам и редитеље од којих смо сви скупа учили мале тајне из којих су изнедрене велике сценске могућности.
Ко је од Ваших сарадника на сцени на Вас оставио посебан утисак и због чега?
– Већ сам споменула покојну Тању Дудко. У то време смо је сви звали тетка Тања. Она је играла у професионалном позоришту, које је некад постојало у Пожаревцу, а по његовом укидању наставила да ради као глумац аматер, кад је основано аматерско позориште. Задивљено сам је посматрала како са невероватном лакоћом доноси различите ликове, како живи на сцени и кроз све ове године мислила на њу док сам и сама играла. Волим да мислим да сам јој се као Гроздана, макар мало приближила у том глумачком умећу.
Како је изгледао Ваш животни троугао чије су основе биле породица, посао медицинске сестре и глума и да ли су се и синови Сава и Илија у некој мери посветили некој области уметности, по узору на родитеље?
-Понекад је било баш напорно ускладити посао медицинске сестре, породичне обавезе, нарочито док су деца била мала, и позориште, али како су синови Илија и Сава расли, тако су и они све чешће бивали са нама у позоришту. Како су већ у то време одабрали музику да их прати кроз живот, чини ми се да је, нарочито на Илијин садашњи рад, утицао један догађај на великој сцени док смо радили представу „Три сестре“, коју је режирао Никола Јевтић, професионални редитељ из Београда, а музику за представу писао Давор Роко, професионалац из Загреба. Дакле, овај композитор се једног момента нашао на сцени за клавиром, док смо ми имали пробу и ту, тог момента је настајала музика за представу. Илија је био одушевљен и само је излетело из његових уста „Кад бих ја ово могао да радим!” Петнаестак година касније Илија пише први пут музику за представу „Избирачица“. Млађи син Сава, како је изабрао трубу, много пута се нашао на сцени, за Љубичевске коњичке игре, а и у Дому културе, кад год је било потребно. Тако да и он наставља свој професионални рад у Великом симфонијском оркестру у Подгорици.
У оквиру прошлогодиње Смотре „Живка Матић“ изведен је римејк представе „Траг људских зуба“. Овде сте маестрално презентовали лик Гроздане, особе, каквих несумњиво има у нашем окружењу.
-Као глумац аматер, увек прво саслушам редитеља, а онда покушам да улози дам и неки свој печат. Свакако, иза сваке представе стоји велики рад, али како је то рад који волим, а и кад се зачује аплауз на крају представе, који је нама аматерима једина награда, онда ми није ништа тешко.
Шта тренутно ради и припрема Весна Рајковић?
– Тренутно ће се играти „Мали Принц“, а верујем и „Траг људских зуба“, тако да је то довољно ангажовање за текућу сезону. За даље ћемо видети. Свакако, нећу одустати од позоришта док год будем могла, каже Весна Рајковић.
Текст: Влада Винкић
Фотос: приватна архива Весне Рајковић