„И када нисам на послу – ја радим!“
Једна од истраживачки проверених чињеница је да се више од деведесет процената писмених људи, када је период одрастања у питању, најчешће сећа свог првог учитеља. Но, можда постоји једна учитељица, коју ће памтити чак и свих сто процената бивших и садашњих ученика. У прилог овој претпоставци говори да она са својим ђацима после часова раме уз раме експериментише, решава проблеме, пише песме и сценарија, снима филмове… Са њима проводи заједно одморе, а није јој тешко да наставу изводи и изван учионице: поред Млаве, у занатским радионицама, музејима, природи… Реч је о Звонимирки Јовичић учитељици четвороразредног комбинованог одељења у Изварици при Основној школи „Моша Пијаде“ Жагубица.
-Као дете обожавала сам да се играм учитељице. Имала сам чак и сопствени дневник, а радо се сећам и имена замишљених ученика које сам као учитељица са великом љубављу оцењивала. Можда се управо из ове игре изнедрила и толика љубав према наставничкој професији.
Звонимирка је рођена у Сигама у скромној породици Синише и Мирославе Грујић. Детињство је провела са братом Делимиром помажући родитељима око чувања стоке, копања, сакупљања сена и других послова примерених деци.
Једна од најбољих едукатора у Србији
Звонимирка Јовичић је са својим ученицима освајала бројне награде и признања: I место на конкурсу АСА компаније „Чистунко“ на тему „Папирне птице могу да полете“, II место у категорији филм на конкурсу Агенције за борбу против корупције „Да ли треба да будем храбар да бих био поштен?“. На Међународном наградном конкурсу „Тако ми је причала бака“, ученик трећег разреда Ђорђе Јовичић, освојио је прво место, док је на Републичкој смотри у Каравукову, једној од епизода серије „Стари занати у мом крају“ коју су заједно снимали, припало III место, што представља само мањи део освојених признања… Звонимирка је члан Стручног актива за развој школског програма у школи у којој ради, пре две године изабрана је за једног од најбољих едукатора Србије у организацији Удружења за подстицање предузетништва „Живојин Мишић“, док је њена биографија ушла у Лексикон стваралаца просветних радника Издачке куће „Klett“.
– Брат и ја смо морали и по киши и по снегу свакодневно да идемо на салаш који је поприлично удаљен од села. Још тада моје мисли прожимала је мисао која сада представља животни мото: Образовањем се сатире беда, прича Звонимирка.
Основну школу „Јован Шербановић“ завршила је у Крепољину као носилац Вукове, Мокрањчеве и Аласове дипломе. Педагошку академију у Јагодини окончала је 1992.године, а потом и Учитељски факултет, при чему је стекла звање професора разредне наставе. Године 2001. уписала је магистарске студије на Учитељском факултету у Јагодини, смер Методика наставе математике, најпре код ментора Мирка Дејића, а потом и ментора Милане Егерић. Предвиђене испите положила је с просечном оценом 10, а магистарску тезу „Модели проблемске наставе математике у разредној настави“ одбранила је 2007.године.
– Повратком у родни крај себи сам дала задатак да у Србији, али и шире, промовишем истовремени рад са четири разреда. У томе ми много помажу супруг Радослав који је помоћни радник у школи у којој предајем као и ћерка Александра, такође учитељица, са којом свакодневно размењујем искуства из учионице.
Најмлађи члан ове јединствене породице је једанаестогодишњи син Ђорђе коме је мама Звонимирка била учитељица.
Иначе, до сада је радила у основним школама „Бошко Ђуричић“ (одељење за децу са посебним потребама), „Љубиша Урошевић“(одељење у Рибару), „Јован Шербановић“ у Крепољину и школи „Милан Мијалковић“ у Јагодини. Као сарадник на Педагошком факултету у Јагодини водила је вежбе из предмета Методика наставе природе и друштва. Аутор је и реализатор радионице стручног усавршавања Хоризонтално- вертикална интеграција у четвороразредном одељењу, радионица на Зимским сусретима учитеља, успоставила је сарадњу са одељењем мајурске Основне школе „Радислав Никчевић“ у Главинцима кроз пројекат „Похитајте Поморављу и Хомољу у загрљај“. Запажено је њено стручно усавршавање, а један од последњих сертификата односи се на могућност извођења наставе влашког језика у млађим разредима основне школе. Вреди поменути да је за њом више десетина објављених стручних радова на научним скуповима у штампаним и електронским часописима, али и награде које је, како самостално тако и са својим ученицима, освајала широм земље.
На наше питање како изгледа један њен радни дан, одговорила је:
– Радни дан почиње уласком у живописно уређену учионицу. То је и најлепши део учитељске бајке: ђаци су око мене, причају како су провели претходни дан, доносе ми цедуљице са порукама да ме воле. Потом се сви заједно припремамо за почетак наставе. У току часа међусобно размењујемо искуства, а ја се трудим да детаље из сопственог живота и догодовштине из мог школовања поделим са ученицима и уткам их као пример за развијање позитивних црта личности. Примере истрајности и упорности користим без обзира био то час математике или ликовног…
Имајући у виду да су сви чланови породице повезани са просветом интересовало нас је како проводи слободно време.
-Углавном је испуњено активностима у вези са подучавањем. Са ћерком Александром често размењујем материјале и све што има везе са образовањем. И када нисам на послу, ја заправо радим. Покушавам да у свему пронађем добробит за своје ђаке. Са ученицима трећег и четвртог разреда имам Viber групу коју користе за учење после часова и током викенда, тако да и ова активност умногоме испуњава време ван учионице. Што се тиче планова настојаћу да промовишем рад у комбинованом одељењу и школу у Изварици коју из милоште зовем „неуморном светиљком међу хомољским брдима“. Као дугогодишњи педагог са поносом истичем да ћу све своје снаге усмерити ка једном циљу: да ова школа заблиста пуним сјајем и добије место какво јој доликује на образовној позорници Србије.
Влада Винкић