Путем ове рубрике, недељник “Реч народа” подсећа на давно прохујала времена пожаревачке вароши. Прелиставајући стару штампу и пожутеле фотографије, сарадници наше Редакције проналазе познате и мање познате занимљивости које су обележиле једно време и у овом својеврсном времеплову старије читаоце подсећају, а млађе упознају са личностима и догађајима који су били саставни део тадашње свакодневице.
2.04.1900. У Пожаревцу је рођен Миливоје Живановић, глумац, уметничка личност, која се успела на врхове позоришне уметности тадашње Југославије. Отац му је био Ђорђе, а мајке Лепосава. Детињство је провео у родитењској кући у дворишту некадашње кафане ,,Жировни венац” коју је држао његов отац. Кафана се тада налазила на углу улица Јованове (данас Моше Пијаде бр.30) и Светосавске где се данас налази вишеспратница ,,Ламела”. Кафана „Жировни венац“ била је на самом крају данашње „Ламеле“ . Данас је ту продавница меса ,,Матијевић” са чије се десне стране спомен плоча са ликом Миливоја која сведочи о томе да је некада то била његова кућа.
Премештањем Велике, житарске пијаце из центра вароши на Цветни трг 1911, простор данашње Зелене пијаце, преко пута „Жировног венца“ коришћен је и за приказивање телесних вежби чланови Друштва ,,Душан Силни“ и постављање шатри за приказивање биоскопских представа путујућег биоскопа Тодора Најдановића – Неготинца и многих циркуса и путујућих позоришта. Миливоје се често искрадао из дворишта и гледао ове представе. Негде у зиму 1908. отац Ђорђе одвео га је у хотел ,,Српска круна” да гледа позоришну представу ,,Хајдук Вељко” од Јована Драгашевића, песника и академика, рођеног Пожаревљанина. Овај сусрет са позориштем био је за Миливоја пресудан.
У раној младости учествује на ђачкој дилетанској сцени у Пожаревцу, а 1919. појављује се у трупи комичара Љубе Вукмановића. Из ове групе 1920. прелази код Чврге Рајића, а потом код Микице Спасића. На позорници у Липику 1922. примећује га Бранислав Нушић и препоручује Новосадском позоришту. Ту стиче прва искуства. У периоду од 1928-1933. борави у скопском позоришту где игра главне улоге у многим комадима. Уследио је позив и његов одлазак у Српско народно позориште у Београду где остаје до 1947. када се оснива Југословенско драмско позориште. Пред ослобођење 1945, Миливоје руководи радом тек основаног Окружног народног позоришта у Пожаревцу, где је уједно био редитељ и тумач главних улога. Играо је многе улоге, а напознатији су ликови: Коста Шљука, Рогажанин, Краљ Лир, Јегор Булачов, Агатон и др. као и у филмовима: Циганка, Софка, Симела Шолаја, Њих двојица, Крвави пут, Чудотворни мач и др. Био је глумац снажног инстикта и драмског темперамента.
Преминуо је 15.11.1976. у позоришту, на радном месту у Београду. Миливоје је једини глумац у чију се част одржавају два фестивала у Пожаревцу: аматерски ,,Миливојев штап и шешир” и професионални Глумачке свечаности „Миливоје Живановић“ почетком априла.
6. 04.1930. У Београду је умро патријарх српски Димитрије (Павловић), 39. врховни поглавар Српске православне цркве. Родио се 1846. у Пожаревцу, школовао у Пожаревцу, Великом Селу и у Београду где је завршио Богословију 1868. и одмах почео да ради као учитељ. Рукоположен је у ђакона и презвитера 1870. Професор Београдске богословије постаје 1882, а са тог положаја бива изабран за епископа нишког 8.11.1884. и ту остаје до 1889. године. По повратку митрополита српског Михаила у Србију, повлачи се са положаја, одлази у Француску где наставља студије књижевности и филозофије. Након смрти митрополита Михаила, враћа се у Србију и постаје епископ шабачко-ваљевски од 1898-1905, а после смрти митрополита српског Инокентија 1905. изабран је за митрополита српског до 1920. За време I светског рата заједно са народом пролази целу голготу и преко Албаније стиже на Крф. Након овог рата и стварања Краљевине СХС, у мају 1919. у Београду су се састали епископи свих делова Пећке патријаршије и прогласили духовно и административно јединство, што значи да су се стекли услови за обнављање Пећке патријаршије која је била укинута 1766. На Архијерејском сабору одржаном у Сремским Карловцима 1920. донета је одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије.
Димитрије је венчао краља Александра I Карађорђевића и краљицу Марију у Саборној цркви уз саслужење још четри епископа. Одобрио је начела и рад Народне хришћанске заједнице као и покретање издавања њиховог часописа 1922. Бавио се књижевним радом, а припремао је и издавање Хиландарског типика Светог Саве. Помогао је подизање храма Св.Димитрија у селу Ратковићу, храма Покрова Богородице у Београду, дао донацију од 500.000 динара за изградњу цркве у селу Брежане код Пожаревца. По својој жељи скромно је сахрањен у манастиру Раковица. За собом је оставио своје мемоаре који нису објављени. Његов наследник био је епископ српски Варнава (Росић).
Припремо З.Стокић