Златибор. У финалу одбојкашког турнира на Олимпијским играма у Сиднеју (2000. године), на утакмици између наше и руске селекције, виђен је један од најспектакуларнијих поена и потеза у историји овог спорта. Извео га је примач репрезентације Југославије Владимир Грбић. Он је, спашавајући једну лопту, буквално прескочио рекламне паное и први ред гледалишта, а потом успео да се врати у терен, стигне до мреже и изблокира противнички смеч. То је, чини се, био одлучујући тренутак великог финала, који је подигао адреналин међу нашим репрезентативцима, који су потом тријумфовали са 3:0 против „зборнаје “ и освојили олимпијско злато. На отварању поменуте Олимпијаде Грбић је носио заставу Југославије, освојио је 14 медаља у дресу репрезентације (олимпијаде, европска и светска првенства, светски купови и светска лига), проглашен је за најбољег одбојкаша Европе, добио је 2013. године награду за животно дело Европске одбојкашке конфедерације, члан је одбојкашке Куће славних , један од најбољих српских одбојкаша свих времена, у више наврата биран је за најбољег југословенског спортисту, са супругом Саром (некадашњом чланицом карате репрезентације Југославије) има три кћери и сина. Наступао је током играчке каријере у новосадској Војводини, Младости из Загреба, играо у Италији, Бразилу, Русији, Јапану, Грчкој и Турској. Потиче из одбојкашке породице (рођен 1970. у Клеку ), отац Милош са репрезентацијом Југославије освојио je 1975. године прву бронзу за нашу одбојку, а брат Никола, легендарни je техничар наше репрезентације, сада савезни селектор Србије. По завршетку играчке каријере био је потпредседник Одбојкашког савеза Србије и члан Комисије за развој светске одбојке у ФИВБ. Дипломирао је 2014. на београдском Факултету спорта и физичког васпитања, где завршава и докторске студије.
Од прошлог лета Владимир Грбић, са већом групом сарадника, на Златибору реализује Међународни одбојкашки камп, а међу полазницима, половина су девојчице и дечаци из Србије. Велики је број малишана и из пожаревачког краја. Отуда жеља да сазнамо нешто више о том пројекту, али и да проверимо да ли је Вања Грбић променио став о напуштању српске одбојке. Пут од Требиња, а потом напоран целодневни рад нису уморили легенду светске одбојке. Са осмехом на лицу вежбао је са групом девојака из више држава у сали у којој, за дивно чудо, није било претопло тог јулског поподнева. Између два тренинга, после договора са Милошем Живановићем, једним од сарадника, иначе шефом стручног штаба новог аустријског женског суперлигаша Спорт Унион Бисамберга, Грбић је радо прихватио да разговара, уз једну напомену.
„Они који ме познају, добро знају мој став, а он је врло јасан, изречен и нема назад! Српска одбојка је мени јасно ставила на знање свој однос и не желим то да коментаришем“, каже без „длаке на језику “ некадашњи светски ас. На констатацију да је у принципу камп, између осталог, у функцији и српске одбојке, Вања каже:
„Искрено, у српску одбојку се не мешам и не желим да се мешам. Ја сам са српском одбојком завршио 27. новембра 2016. године у 13 сати! Дошло је време да се њом баве други. Бавим се оним што је моје лично опредељење, а то су деца на глобалном нивоу и коришћење спорта и језика, који најбоље знам да користим, коме сам поред праксе и теорије дао и стручно знање. Могу слободно да кажем да мислим да могу себе да квалификујем на највишу могућу позицију, могу да кажем и покажем све оно што радим, тако да резултати говоре све. Нарочито у млађим категоријама где се до резултата може доћи брже“.
АКТИВНОСТ СА ДЕЦОМ И ОБУКА ТРЕНЕРА
Који су циљеви Међународног одбојкашког кампа на Златибору и каква је његова перспектива обзиром на то да се шири овај пројекат?
„Прошлог лета кроз наш камп прошло је 456 полазника, од којих само 38 из Општине Чајетина. Готово петина деце различитог узраста била је на кампу о нашем трошку, дакле бесплатно, јер природа овог кампа није комерцијалног типа. Наш циљ је да кроз активност са децом и обуку тренера направимо модел и приступ рада са младима, који ће њима донети, пре свега, здравље. Нама би требало да помогне да схватимо где су нам деца данас и у каквом су стању.
Ове године кроз камп је прошло 620 девојчица и дечака из 28 земаља. Из Општине Чајетина било је четрдесеторо малишана, остали из целог света, а стотину деце бесплатно! Међу њима је велики број репрезентативаца чији су родитељи у лошој финансијској ситуацији и двадесетпеторо малишана са посебним потребама. Они ће убудуће бити стални гости и учесници нашег кампа, јер пројекат који реализујем укључује и децу са посебним потребама. Управо њихова интеракција кроз спорт може допринети бржој социјалној имплементацији у друштво.
Овог лета имали смо и психолошка мерења, која би требало да нам помогну да схватимо какав облик игре деца воле, какав тип тренера деца преферирају и који је то начин рада са њима, како би могли да креирамо и организујемо простор и приступ да нам деца не одустају од спорта, већ да, без обзира на способности, које могу бити и инфериорније, остану у спорту кроз рекреацију и забаву, односно животни стил! То подразумева стварање животне културе.
Од играчке каријере, преко рада са 12.000 малишана кроз школицу одбојке на песку, преко факултета спорта и допунских студија, сво знање и искуство које сам стекао реализујем са сарадницима кроз овај камп и пројекат. Окупио сам најбоље стручњаке из домена ортопедије, моторике, аналитике и дијагностике, антропометрије и психологије, социологије и спортских наука, да холистичким комплетним приступом утврдим један нови начин рада, јединствен у свету, који сам заштитио као ауторско право, обзиром да све што сам почео да радим неки покушавају да плагирају или поткрадају, да омаловажавају на све могуће начине. Обзиром да сам се определио да радим у Србији, некоме то не одговара“.
Изван димензије телефона и компјутера
„Програм обухвата 360 степени рада, сазревање деце у ортопедској превенцији и моторичком смислу, у емотивном и психолошком смислу. Деца се овде кроз спорт и комуникацију са вршњацима развијају као личности, излазе из димензије телефона и компјутера и у здравом окружењу кроз осећај припадности групи развијају се на најбољи могући начин. То је креирање вишег система вредности, односно допринос стварању бољег друштва. То је суштинска мисија пројекта и интернационалног кампа. Не да ствара врхунске одбојкаше, већ да ствара боље и здравије људе, а онда, ко може да игра врхунску одбојку, добро дошао, каже Грбић.
Колико пројеката тренутно реализујеш и да ли на Златибору има деце и тренера из пожаревачког краја?
„Тренутно реализујем овај камп као пилот пројекат, односно простор за експертизу који користим за оно што ће бити рад у оквиру пројеката прекограничне сарадње, а њих је једанаест. Припремамо их за десет држава, од Италије, преко бивших република Југославије до Румуније, Бугарске и Мађарске. Требало би да окупимо 8888 учесника из 67 градова поменутих земаља. Овде на Златибору има девојчица и дечака, као и тренера, из Браничевског и Подунавског округа, Пожаревца, Великог Градишта, Смедерева, Петровца на Млави… Од тренера истичем Дејана Милановића из Великог Градишта, са којим имам изузетну сарадњу. Реч је о младом стручњаку, који се и резултатски претходних година доказао, колега са Факултета спорта и који учешће на кампу доживљава као мисију“.
Коју мисију би требало да имају спортисти Србије? У том контексту коју поруку имаш за младе генерације?
„Спортисти било које земље, па и Србије, требало би да буду њени амбасадори у области у којој се такмиче. Требало би да буду поносни на своје порекло и да увек представљају своју земљу на најбољи могући начин, часно и достојанствено. На жалост, велики број наших спортиста, свој положај искористио је за неке друге позиције или ситне интересе у које се не разумем. Интегритет који се стиче на терену, интегритет који се стиче на међународној сцени, није за продају! Ми смо спортисти и разумемо се у спорт и требало би да се придржавамо тог принципа.
Млади у Србији последњих година углавном размишљају од данас до сутра. Иду линијом мањег отпора и прате примере оних којима је бљештаво и екстравагантно суштина постојања. А праве, животне ствари се остварују само мукотрпним радом, залагањем и великом посвећеношћу. Сви знамо шта је право, само је питање ко има храбрости и карактер да буде доследан правим вредностима. А онда, нека свако суди сам себи на основу својих избора“.
ОД АМЕРИКЕ ДО АУСТРАЛИЈЕ
Пошто је реч о интернационалном кампу, шта га издваја од осталих и одакле долазе деца и тренери?
„Малишани долазе из целог света, од Сједињених Америчких Држава, Канаде, Исланда, Норвешке, Шведске и Данске, преко Холандије, Белгије, Немачке, Швајцарске, Француске, Пољске, Аустрије, Италије, Русије, Мађарске, Румуније и свих бивших република некадашње Југославије до Грчке, Турске, Ирана, Аустралије… Дакле, овог лета девојчице и дечаци дошли су из 28 држава. Прошлог лета било је 50, а овог 70 тренера који су овде , пре свега, на едукацији и размени искустава, јер је реч о јединственом програму рада. Мој програм суштински је осмишљен да се деци, кроз различите узрасте, пружи адекватна количина и интензитет рада, да се радом са раличитим реквизитима нађе најадекватнији начин, не само усвајања одбојкашке технике, већ и комуникације на терену!
Драган Живановић
Пријатељ рубрике: Мењачница Три Окс Горан Степић