Војислав Перућица: Звезде су ми пријатељи колико и музички тонови

Objavio: | 11/02/2018

      Наш суграђанин Војислав Перућица може се сврстати међу изузетно талентоване, упорне и свестране ствараоце и педагоге. Поменутим талентом и упорношћу, основно опредељење везано за музику и њене токове не само да уз врхунско умеће и емоционалну ноту преноси млађим генерацијама, већ га и сопственим јавним наступима шири музичком сценом. За њим је прегршт изузетних награда које је као ученик и студент освајао, док му оне и данас као педагогу и уметнику пристижу. Куриозитет је да овај млади човек поседује велико знање и интересовање за још једну област коју стручно изучава, а која нема додирних тачака са музиком. Но, отом-потом.

       Одрастао уз родитеље Снежану и Слободана, Војислав истиче њихову огромну моралну и емотивну подршку, наглашавајући да је то витална ствар. Данас из угла пегагога, уверен је да без тријаде наставник-ученик-родитељи, нема успеха како у уметности тако и у свим сегментима који очекују једног младог човека. Упркос чињеници да породица Перућица није спадала у, жаргонски речено, музичку породицу, стицај околности је допринео да данас тако буде! Наиме, осим стрица из Панчева, дипломираног кларинетисте, нико није имао додирних тачака са музиком.

– У мојој породици у Пожаревцу био сам први који је изразио жељу да постане професионални музичар, а занимљиво је  да је мој млађи брат након мене, такође пошао музичким водама, и сада је јако успешан на естради, прича нам Војислав

–  Ту је и моја сестра од тетке Катарина Петковић која је данас запослена у Београдској филхармонији међу првим виолинама. Ипак, ја сам био тај који је први закорачио ка свету музике.

         Како сте се „заљубили“ у клавир?

Објашњење враћам у детињство. Сећам се друштва из улице, са којим сам проводио време играјући се јер нисам имао неки хоби осим књига и стрипова. У том друштву се налазила девојчица која је свирала клавир и ишла у музичку школу. Када су јој родитељи купили клавир, ја сам тада, као десетогодишњак, први пут спустио руке на дирке и у мени је „прорадио“ инстинкт који је рекао: „ти ћеш бити пијаниста!“ Пре тога никада нисам ни помишљао на тако нешто.

             Након тога почиње Војина „музичка прича“. Комшиница, иначе наставница клавира, препознала је у Војиславу таленат и наговорила родитеље да га са 12 година као ванредног ученика, упишу у Музичку школу „Стеван Мокрањац“. Напредак је био ванредно брз, а када је после две године дошао у класу Драгане Стевић већ је покушавао да свира „Слике са изложбе“ Мусоргског на чему је  она била запрепашћена.

                           Имајући у виду да сте доказали да се пуно тога може постићи и без префикса вундеркинд, чиме „оправдавате“  стечено знање у области музике?

           – Највећа инспирација и уметничко-педагошка подршка ми је била професорка Стевић, са којом сам и дан данас близак колега. Она ме је обликовала и приближила руској пијанистичкој школи свирања клавира, исто што ја данас преносим мојим ђацима. Руска традиција ме је и довела до неких сјајних имена код којих сам се касније усавршавао на студијама. Сада ће већ пуних 10 година како живим и радим у музичкој школи „Стеван Мокрањац“ из које сам потекао.

Војислав Перућица после Средње музичке уписује Универзитет града Торонта у Канади – Факултет за музичку уметност, одсек за концертно извођење у класи професора Бориса Лисенка (Лењинградски Конзерваторијум) и дипломира са просечном оценом 10 . Током боравка у Канади наступа са „Toronto Woodwinds квартетом“ у „Royal Ontario музеју“, постаје члан групе од 20 пијаниста која је у оквиру програма ИП у Риму одржала концерт 2004. године са 10 концертних клавира на сцени. Упоредо, Војислав осваја награде на такмичењима у покрајини Онтарио:  „Peel festival“ (соло клавир) прва награда, „Peel festival“(камерна музика) прва награда, „Kiwanis festival“ друга награда…Као посвећени камерни музичар наступа  са многим музичарима у Торонту, а снимио и ЦД са кларинетистом Гораном Гојевићем. Повратком у Пожаревац, Војислав почиње педагошки рад у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ где је и данас професор клавира и корепетитор. 2013. завршава Мастер студије на ФМУ у Београду у класи професора Нинослава Живковића.

 Ваш живот се води на  релацији Београд – Пожаревац  и лично и професионално.

 Иако сам рођен у Београду, јер ми је отац из Београда, а моји су у то време баш и планирали да живе тамо, живот ми је обележен градом Пожаревцем, каже Војислав – Ипак, моја љубав према Београду се заснива на томе да тамо волим да наступам и свирам. Ево,  недавно сам одржао соло реситал у Арт-гет галерији, а потом и у галерији САНУ у Кнез Михајловој.

Наш саговорник је члан клавирске секције Северног подрегиона у оквиру Заједнице музичких и балетских школа Србије, а његови ђаци освојили су на десетине награда на националним и међународним такмичењима. Но, његово ангажовање се не завршава на педагошком раду.

У контактима са колегама из Србије, приметио сам да чим постану педагози и затворе врата учионице они, углавном, никада и нигде не наступају. Мени је било поражавајуће да неко након академије више нема жеље за  већи и тежи програм, кроз који би напредовао на личном плану. Моја љубав према музицирању и даље живи, иако су услови за то врло лимитирани, и сурови. Да не помињем да се све то ради из чисте сатисфакције, без материјалне подршке! Ја свакако, планирам да наставим са наступима и публици преносим и другачије програме него што су до сада слушали.

Како проводите слободно време и који су планови?

– Из неостварене жеље да одем на докторске студије, уписао сам студије Астрологије на Институту „Јоханес Кеплер“ у Београду, где похађам трећу годину. Ова древна дисциплина са метафизичком основом увек ме је фасцинирала, каже Војислав. – Наиме, прва животна жеља пре спознаје клавира била је да постанем астронаут. У школи ми је математика добро ишла и када све повежем – дефинитивно: и звезде су ми пријатељи исто колико и музички тонови. Са овом новом професијом имам велике планове, понајвише у домену писања и истраживања.

Ваш животни мото?

– Само слушај своје Срце! То ме никада није навело на погрешан пут,и то свима најтоплије препоручујем.

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *