ВУК МИЛОВАНОВИЋ, НАЈМЛАЂИ ЧЛАН УЛИС-а „МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ“ Вук и његове кичице

Вук и његове кичице

Пожаревљанин Вук Миловановић има десет година и два месеца. Бележимо да је намлађи саговорник у нашој рубрици, али – оправданим поводом: прве цртеже урадио је са само две године и били су далеко изнад радова његових вршњака. То су биле лампе и портрети људи који су долазили у госте породици Миловановић, урађени фрапантном прецизношћу и смислом за детаље. О томе да ликови заиста личе на моделе, излишно је говорити. Рад, таленат и упорност допринели су да овај дечак постане намлађи члан УЛИС-а „Милена Павловић Барили“, а већ сутра очекује га прва самостална изложба у Галерији савремене уметности у Пожаревцу.

Одрастао уз игру, музику и сликање, мама Слађана и тата Драган одмах су препознали таленат и, иако нису стручни, пружали подршку усмеравајући га основама ликовне уметности. Каже да нема рођене сестре и браћу али му ови од тетака пружају прилику да осети како то изгледа.

Ипак, најважнија је школа:

– Похађам Основну школу „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу, а учитељица ми је Весна Недељковић – најбоља учитељица на свету. У школи ми је лепо, јер сам научио и учим пуно тога новог. Не желим да се хвалим, али сам одличан ђак, учитељица ме не опомиње на часу, а омиљени предмет ми је, наравно, ликовно. Похађам и музичку школу „Стеван Мокрањац”: свирам клавир у класи наставнице Александре Стојиљковић.

Вук је озбиљније почео да слика 2015.године и то након школске изложбе слика и цртежа. Тада је пожелео озбиљније да се бави сликарством, а највише му је помогао Павле Миладиновић.

– За ликовну уметност сам се заинтересовао због играчке са египатским мотивима. Занимало ме је одакле је, шта је то, како је настала та цивилизација. Из тог периода имам гомилу цртежа са египатским боговим. Чак сам и цео зид у својој соби исцртао налик на египатске храмове. Надам се да ће остати ту заувек. Касније сам преко Египта кренуо са прелиставањем књига о уметности све док нисам наишао на најславнију слику на свету „Мона Лизу” где је почела моја велика љубав према ренесанси.

Мама и тата су пресрећни јер због великог броја Вукових радова, њихов стан већ сада изгледа као галерија. У разговору посебно помиње тетку Биљу која је његов највећи обожавалац. Можда то и није необично, јер су Миловановићи заиста једна специфична уметничка породица:

– Мама се бави плесом, а тата фотографијом и карикатуром. Лепо су цртали и  његов отац као и деда. Највише волим да цртам са татом и упоређујемо цртеже. Када све завршимо он каже да сам га давно превазишао.

Сутра прва Вукова самостална изложба

            – Моја прва самостална изложба почиње 21.децембра у Галерији савремене уметности у Пожаревцу и то је идеја моје учитељице Весне Недељковић након што је видела „триптих” који сам насликао и показао другарима. Сви су се у школи након тога ангажовали и подржали ту идеју, али и запослени из Галерије, Музеја, УЛИС-а, Дома културе…Наставница Јованка Ликар је доста помогла у организацији и заједно са Павлом Миладиновићем одабрала радове. Изложба је скуп мојих досадашњих радова. Назив  изложбе је „Уметност у мени“, каже Вук.

Иако заједно радите, сигурно да тата није главни ментор, када је сликарство у питању?

-Имам више ментора: Павле Миладиновић, Јелена Арсенијевић и Виолета Марковић. Ипак, мислим да је међу њима најзначајнији чика Паја (Миладиновић), јер самном проводи највише времена: преноси ми знање, показује технике… Волим да комбинујем све технике,  највише користим акрилне боје, а теме су углавном портрети.

Вук је редовно учествовао на колонијама УЛИС-а „Милена Павловић Барили“, где су и открили његов таленат и одмах га предложили за члана. Са њима има сјајну сарадњу и много учи од старијих уметника са којима се лепо слаже. Био је на многим колонијама, али најдража му је летошња у Љубичеву као и колонија УЛС „Ђура Јакшић” у просторијама „Кодекса“, када се сусрео са сликарима из разних земаља. На наше питање како изгледа један његов дан, овај млађани уметник нам одговара:

            – Два пута недељно идем у музичку школу. Уживам када свирам клавир и певам на часу солфеђа. Сваки дан нацртам нешто, скицу, портрет, па макар и у углу листа свеске.  На платну са бојама сликам само када добијем инспирацију и тада рад настане врло брзо у мом малом атељеу, кутку дневне собе у коме је сточић са четкицама, бојама и штафелај. Проводим време и на компјутеру претражујући музеје и дела великих сликара, мада немам омиљеног, али зато од музичара највише волим Баха.

Новогодишњи град

Пред предстојеће празнике Вуков атеље претвара се у његов други хоби – стварање Новогодишњег града. „Сакупљам и склапам мале керамичке кућице и друге минијатурне фигурица како би дочарао магичну атмосферу окићеног града као што је онај у реклами за Кока-колу, објашњава Вук.

Када се не бави уметношћу Вук се игра са браћом, мачором Жућом, најбољим другом Ацом, осталим друговима Николом, Марком, Ђорђем, обилази бабу и деду на Чачалици…О плановима каже:

– Планирам да се бавим уметношћу, да упишем Факултет ликовних уметности и да постанем академски сликар. Такође,  желим да наставим да свирам клавир, желим да будем вајар, певач, архитекта, костимограф, модни креатор, све ме то интересује. А шта ће се од остварити – видећу!

Влада Винкић

Фото: Архива породице Миловановић