Шпанија је већ скоро три деценије светски лидер у донирању органа. Током претходних година у овој земљи забележено је близу 47 донација органа на милион становника. Ово је једина земља у свету у којој се листа чекања непрестано смањује.  У чему је тајна шпанског модела? Шпански модел  је у законском смислу сличан нашем новом Закону који функционише по систему  „претпостављене сагласности“, односно посматра све грађане као потенцијалне донаторе, осим ако они то изричито не одбију. Коначну одлуку, ипак,  има породица. Ако породица одбије, органи покојне особе се не узимају. Али пошто је ниво свести о донацији органа у Шпанији висок, стопа одбијања је ниска, процењена је на око 15 посто. Због чега је то тако?

               У овом моделу постоје три нивоа координације: национални, регионални и болнички. Прва два нивоа одговорна су за техничке одлуке, а трећи, болнички, фокусиран је на потенцијалне доноре и њихове породице. У Шпанији је 1989. године је успостављена мрежа болница и покренут рад посебно обучених лекара који су задужени за обезбеђивање органа.  У једну трансплантацију укључено је око 100 људи,  кључни фактор је уствари координација, а кључне особе координатори за трансплантацију, односно лекари који на лицу места „препознају“ потенцијалне доноре. Сво медицинско особље, укључујући лекаре, анестезиологе и техничаре, адекватно је обучено за однос са породицом донора уз уважавање етичких и религијских аспеката, односно других особености. Сваком донору и његовим најближима посвећује се посебна пажња, како у процесу самог одлучивања, тако и након донације.

            Шпански модел је резултат добре организације законодавне власти, медицинских и служби трансплантације, форензичара, судства, јавности…

               У Шпанији је донорство широко прихваћено јер се, осим поменутих аспеката,  много радило на подизању свести јавности. Трансплантација је једина област која захтева активно учешће грађана, те су у Шпанији стално актуелне кампање о овом питању. Подршка медија и јавних личности у овом случају је веома значајна за разбијање предрасуда. Посебна пажња посветила се донорству као чину изузетне хуманости, а фокус је стављен на изграђивање свести унутар породице  јер она прва потврђује нечију одлуку о  донорству. Од велике важности је и степен поверења у  здравствени систем, што је већ посебна тема.

                                                                                                                                                                              Т.Р.С. 

Share.

Comments are closed.

Skip to content