ЖИВОТ ПОСЛЕ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ : Основна мисао водиља ЖИВ САМ!

Objavio: | 31/12/2017

Тринаести октобар 2016. године био је судбоносан за Пожаревљанина Младена Тодића, али и његове најближе. Овај датум посебно је обележен у породичној историји, јер је Младену трансплантацијом јетре дариван нови живот. Годину дана након нашег сусрета и тада објављене репортаже „Упорност и љубав нас воде у будућност!“, поново се срећемо са овим храбрим и истрајним тридесетосмогодишњаком и његовом породицом.

– Оно што је обележило годину иза мене је невероватно искуство које трансплантација пружи човеку  након суочавања са смрћу.  Живот је почео да ми се смеши уз нове изазове и другачије погледе на оно што ме окружује.  Ипак, не могу да кажем да је баш све прошлост: честе контроле, одређени дневни темпо исхране терапија, али и непрестана потрага за радним местом које сам изгубио чекајући трансплантацију. Наравно, основна мисао-водиља гласи: „Жив сам!“. А то је немерљиво, неупоредиво са било каквим изазовом.

Младен Тодић је недавно уз супругу Тамару и кћер Нину прославио први рођендан новог живота.

– Имам више снаге да квалитетније проводим време са својом супругом, ћеркицом, родитељима, кумовима, пријатељима. Психички сам друга особа, у смислу да се више смејем, да сада умем да разграничим битне од небитних догађаја, људских нарави, различитих ситуација, прича овај млади човек . – Стекао сам неописиву вољу да се играм са ћеркицом, да је учим основним стварима које једна трогодишња девојчица мора да савлада. Учи песмице и плесне кораке, постала је, не само зрелија, већ и жељна нових сазнања. Кажу да дете, колико год да је старо, осети све промене у породици, и ја сам се уверио на свом примеру да је то истина.  Однос између мене и моје супруге је квалитетнији, осећамо се као да смо поново почели да се забављамо и још више уживамо у заједнички проведеном времену. Најближи су такође почели живот да гледају са ведрије стране.

Напредак и повољне околности које сада прате Младена и његову породицу, нису дозволили да се забораве најтежи тренуци. Био је свестан да буквално вене и психички и физички, да сваког дана у огледалу види особу која лагано нестаје.  Сазнање да му нечија сагласност за донирање органа може променити живот и учинити га здравијим и квалитетнијим, међутим, давало му је наду. Данас, после неописивих мука још више цени живот и људе око себе. Посебно оне који, чекајући трансплантацију пролазе својеврстан животни пакао.

То је иницирало да се Младен Тодић са неколицином истомишњеника одлучио за оснивање Удружења трансплантираних пацијената  „Заједно за нови живот”, чији је председник.

– На основу сопственог искуства и чекања на листи које је било нестварно дуго, решио сам да помогнем у промоцији трансплантације и донорства, подизању свести, превазилажењу страхова и рушењу табуа на ту тему. Заједно са другим пацијентима, лекарима, правницима, представницима Министарства здравља, грађанима, представницима медија и других удружења радићу на решавању проблема са којима се сусрећу трансплантирани пацијенти и пацијенти који су на листама чекања за трансплантацију органа. Потрудићу се да сва негативна искуства кроз која сам пролазио, једноставно нестану, и прокламујем да је донорство хумана мисија која из већ угашеног живота, продужава неколико других.

Сунчан, а ипак хладан дан у Табачкој чаршији којом пролазе људи различитих судбина. Празнична атмосфера чини своје, буди велика ишчекивања, развија присност, недри идеје, приближава људе и гаји наду у боље сутра. Међу пролазницима који са кесама, новогодишњим јелкама, поклонима или, пак, празних руку иду својим путем, лагано шета породица Тодић.

Нину, Тамару и Младена греје међусобна љубав, вера у хумане људе и нада да у овом свету још увек има доброте и племенитости.

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *