2018-01-04T11:46:10+00:00 04. јануара 2018, 11:43|

ЗОРАН ПАЈИЋ: Кад осетиш чари глуме, омамљен си за цео живот

Помало заборављену турску кафу уз ратлук и малу киселу са глумцем Зораном Пајићем пијемо у паузи између два снимања тренутно веома популарне серије „Истине и лажи“. Зоран је, за разлику од телевизијског Николе, кога са успехом тумачи у поменутом серијалу, рођен у Пожаревцу 1981. године, одрастајући у Неимар насељу уз велику љубав и огромну подршку мајке Милене и оца Предрага.

– Детињство сам провео у кући деде Живорада Жике Пајића и бабе Касије. Сећам се ораха испред куће и пољанчета где сам проводио дан са децом из комшилука. Без мобилних пуштали смо машти на вољу и смишљали разне игре. Често сам одлазио у мајчино родно Макце, поносан на привилегију да делом одрастам на селу. Њени родитељи Мирољуб и Славка били су пекари, а ја са Тањом и Драшком, сестром и братом од тетке, стално долазио и јео врућ хлеб. Помало ми је жао што данас и сам не умем да направим најбољи хлеб који сам икада у животу пробао.

Зоран Пајић после успешног дана                         на снимању

Историја глуме код Пајића има солидних основа: Зоранова мајка је у основној школи учествовала у школским представама, а живот је хтео да својевремено буде Анђа у ,,Сумњивом лицу“, док њен син данас са успехом глуми Јеротија. Да се Зоранов деда Жика којим случајем опробо у глуми, многи мисле да би направио велики успех. Наиме, целог живота гајио је дете у себи, био велики шаљивџија. Са друге стране, Зорана је учио доброти и поштењу саветујући га да у било ком искушењу сачува ове атрибуте.

– Напустио нас је прерано, а посебно памтим да је редовно читао „Реч народа“. Надам се,  да и овај број чита уз кафу – на неком лепшем месту.

Зорана је са позориштем упознала тетка Миланка која га је водила на представе, а он очаран, пожелео је да се једном и сам нађе на сцени. Касније је добио камеру и са друштвом снимао кратке филмове. Похађајући школу „Вук Караџић“, а потом Гимназију, редовно је учествовао у школским представама и коцкице живота уклапале су се да пут глуме постане његов професионални пут.

Академију је уписао 2000.године у класи професора Предрага Ејдуса:

Нисам очекивао шта ће ме снаћи, али сам вредно учио и слушао савете. Уз помоћ професора, ослобађао сам себе и учио технике глуме. Били смо добра класа, сви различитог карактера, али компактни. Нераздвојни током студија  заједно смо сазревали. Професор нас је учио да најпре упознамо себе, како би се бавили другим ликовима: упознаш своје мане, прихватиш их, па чак и искористиш за лик. У глуми нема опуштања, стално учиш, сазнајеш и трудиш се да будеш бољи. Пеца Ејдус је велики уметник и борац.  На Академији сам стекао и пријатеља за цео живот.

Прва улога, професионално ангажовање…

-Први пут сам стао пред камере у серији ,,Карађорђе у позоришту“. Не сећам се лика, али сам имао неколико реченица које сам све време понављао у страху да не погрешим. У Народном позоришту дипломирао сам са две представе ,,Аудиција“ и ,,Виктор, или деца на власти“, у режији Владимира Јевтовића. За глумца је битно да ради у континуитету, да не прави велике паузе. Што више радиш у позоришту, више си у тренингу, добијаш простора за надоградњу, а када се направи нека већа пауза, имаш утисак као да никада ниси ништа радио. Глума није сигуран позив, али када једном осетиш њене чари, омамљен си за цео живот и тешки су тренутуци када нема посла. Но, упорност, истрајност и огромна љубав, дају снагу да наставиш даље.

Највећи број ТВ гледалаца зна Шимуна Бартуловића из серије „Ружа вјетрова“. Одакле ти у страној продукцији?

– Добио сам позив да дођем у Сплит на кастинг за серију ,,Ружа вјетрова“. Одмах по пробном снимању, продуцент ме је питао да ли желим да прихватим улогу и снимам у Сплиту наредних девет месеци. Снимање је требало да почне за пет дана.  Оваква прилика се не пропушта и пристао сам. Требало је да говорим сплитским дијалектом, а у томе ми је помагала Јоланда Тудор, која је све време радила са мном на тексту. Снимили смо 150 епизода и то је била велика школа. Радило се напорно, али је екипа била феноменална. Никада раније нисам био у Далмацији. Упознао сам дивне људе и заљубио се у Сплит. На тај период гледам као на неки сан. Снимао сам и кулинарски ситком ,,У сосу“ и телевизијску емисију ,,Поподне“ са непоновљивом Луном Лу. Имао прилику да упознам уметнике као што су Рејф Фајнс, Џесика Ленг, Џерард Батлер, Ванеса Редгрејев, радио сам са њима, и увидео да су велики уметници и велики људи. На „Play“ радију водио сам Јутарњи програм са генијалном Уном Сенић од које сам много научио.

 

Мера и занат

Са колегама из серије „Истине и лажи“

  На питање који су му планови Зоран Пајић нам је одговорио -Тренутно сам у озбиљној вези са серијом ,,Истине и лажи“ и надам се да ћемо се још дуго забављати. Шалу на страну: волео бих да се опробам у некој класичној драми, или да на филму играм    негативца, неки слојевити лик. Радио бих и са младим редитељима који имају храбрости да на другачији начин представе нашу стварнист. Што сам старији лепше се осећам у комедији. У глуми, као и у животу, битно је да имаш меру, да осетиш када си претерао, а када треба да смањиш емоцију. Глума је и занат, учи се и дограђује целог живота. 

   

 

Док чекамо снимање следеће сцене за серију „Истине и лажи“, опиши како изгледа радни дан.

-Око пола седам ујутру долазе по мене и возе у студио. Следи шминкање и костимирање. Пред сцену са колегама прођем текст, са редитељима Мишом Вукобратовићем и Миланом Коњевићем у студију прођемо сцену кроз камере и на крају следи снимање. Радимо доста сцена током дана дугог 12 сати, али због одличне екипе, ништа није тешко. Велики број људи ради на серији и сви са великим ентузијазмом и енергијом уживамо у процесу. Често се дешава да када завршимо снимање наставимо са дружењем.

Шта те релаксира после тако напорног дана?

-Увек легнем раније, како бих се наспавао. Добар сан је битан, што због подочњака, што због функционисања на снимању. Релаксира ме и музика уз коју лако заспим.

Имаш ли тренутно других ангажовања?

– Играм у две успешне представе „Рефлектор театра“: ,,Црвена: Самоубиство нације“ и „Сумњиво лице“. Као глумца,  привлаче ме друштвено ангажоване представе. ,,Црвена“ се бави питањем абортуса, насиља у породици и отворено говори о нама и менталитету.

Телевизијски Никола и Тара

Чиме си посвећен када немаш глумачких обавеза?

-Пријатељима највише. Волим и да се осамим и уживам у серијама, филмовима и музици, да путујем и упознајем нове културе и обичаје. Треба упознати друге народе, културе, другачије нарави, како би били свесни себе, својих мана и врлина.

Како доживљаваш популарност?

-Нема глуме без публике, без размене емоција. Мени је пуно срце када добијемо повратну реакцију од њих. Када их насмејемо, обрадујемо, пробудимо емоцију. Најмање што могу да урадим је да им одговорим на поруку, захвалим се, фотографишем са њима,

Да ли често долазиш у Пожаревац?

-На жалост, ретко. Пожаревац је мој дом, ту сам се родио, провео најбезбрижније године живота, ту су ми родитељи, фамилија, моја пријатељица Марија, ту налазим свој мир и подсетим себе да сам дошао из места добрих људи, који су ме васпитали и научили поштењу. То је средина која ме је изградила у особу каква сам данас.

            Молим за један хитан и битан одговор: Да ли си у „Истинама и лажима“ ти отац младића Арсенија?

             -Ниси једини кога занима да ли је Арса мој син, а ја могу да одговорим како бих то јако желео! Више од тога не могу да кажем. Уствари, могу: Теби и читаоцима „Реч народа“ желим срећну Нову 2018. годину. Она ће можда дати одговор на ово питање.

 Влада Винкић

Фото: Архива З.Пајића