Пожаревачки филмски критичар Горан Јовановић лауреат је овогодишње награде “Тори Јанковић” коју додељује крагујевачки Фестивал антиратног, ангажованог и академског филма, за децентрализацију филмске уметности у Србији. Ово значајно признање, дугогодишњи рад у сегменту, који неизбежно прати филмску уметност, као и својеврсна борба да се публика поново врати тами биоскопаких сала, био је повод за наш сусрет и разговор.
Шта је утицало на Ваше опредељење да се у толикој мери посветите филму, не као стваралац, већ као критичар и аналитичар?
– Филм је моја прва љубав и одлазак у биоскоп од малих ногу је за мене био готово ритуалан чин, са посвећеношћу која је превазилазила захтеве стандардне публике која од филма очекује пре свега забаву. Селективно сам временом научио да вреднујем и оцењујем домете стваралаца и упустио се у критику и анализу. Кад се указала прилика, почео сам све то и да публикујем и временом пронашао простор у српској филмској критици, што је праћено и радом у жиријима критике (Ниш, Нови Сад, годишње награде „ФИПРЕСЦИ“) и учешћем на симпозијумима (Врњачка Бања), а круна досадашњег двадесетпетогодишњег рада је награда “Тори Јанковић” на фестивалу КРАФ у Крагујевцу. Одмах након средње школе желео сам да упишем режију на ФДУ, али то се није догодило. Међутим, сопствени идентитет сам пронашао кроз филмску критику.
Свакако да је у овом сегменту стваралаштва неопходна интензивна веза како са најновијим филмским остварењима, тако и колегама критичарима, али и ствараоцима. Како описујете Вашу везу?
-Осим што производим филмску критику, ја је и пратим путем штампаних и електронских медија. У последње време и сам објављујем краће приказе на друштвеним мрежама. Недавно су моју критику филма “Дневник машиновође” пренеле „Вечерње новости“ и „Радио Телевизија Војводине“, а кућа „Зилион“, која је филм продуцирала, ставила је критику на свој сајт, одмах до критике Сандре Перовић са РТС-а. Наравно, сматрам својом духовном дисциплином и обавезом да останем у свим битним кинематографским токовима. Неке и сам у нашој средини формирам, пишући књиге о кинематографијама које доживљавају своју ренесансу. Иначе, сама природа овог посла је да будем у контакту како са критичарима, тако и филмским ствараоцима.
Аутор сте неколицине наслова везаних за филм и филмско стваралаштво и једини сте Пожаревљанин који за собом има бројна остварења из ове области. Колико је тешко у средини која није центар фимског света, попут Београда, Ниша, Врњачке Бање и сл… остварити тако нешто?
-Није било лако свих ових година, али ја сам проналазио начина да задовољим своју глад за информацијама из те области и пре замаха интернета. Сада је, међутим, далеко лакше. Тек је моја књига о руском филму била део мог прекопавања по онлајн сајтовима, који су прави мајдан битних остварења, и то из нужде, јер на пар откупљених наслова за биоскоп и телевизију, није могла настати књига у обиму и квалитету које сам желео. Имао сам част да је промовишем на „ФЕСТ“-у 2014. Ако се некако изместим и погледам себе из перспективе некога ко из света гледа на мој опус, рекао бих: „Види овог момка… У некој провинцији, у земљи Србији, настају неке добре књиге о британском или руском филму, вероватно једине на Балкану.” Награда “Тори Јанковић” и јесте за домете у децентрализацији филмске уметности. Уз све то, петнаест година сам уређивао филмски програм у „Центру за културу Пожаревац“, а са кућом у којој и даље радим, сада на другим пословима, граду Пожаревцу поклонио сам „Фестивал музичког филма“ за који сам убеђен да му предстоји сјајна будућност.
Имајући у виду Вашу везу са филмом, да ли сте имали прилику да се окушате и као аутор неког дела (као сценарист, редитељ…) или је све остало на сегменту анализе и критике?
-Било би претенциозно да причам како ћу ући у кинематографију и на тај начин, али није искључено. Они који су читали моје романе кажу да их реченице инспиришу да тренутно себи стварају врло уверљиве слике. Отуд можда на основу њих, чије је ткиво тако филмично, буде неког сценарија. Радим и на трећем роману који се зове “Скривено” и говори о посебној духовној вези и римованим судбинама две глумице, једне српске и једне руске, које се никада нису среле. Упознао сам последњих неколико година боље и свет позоришта, радећи као организатор и глумац-аматер, и то ме је покренуло у смислу идеје за роман који пишем.
Горан Јовановић је име које се у нашем граду везује за филм и филмску критику. Но, да ли постоји још нека област којој сте посвећени, или сте, можда желели да јој се посветите?
– На неки начин сам одговорио да су то књижевност, позориште и радио. Ја сам и спортски радник, раније фудбалер и судија, сада делегат. Уз поменуто, водитељ сам често ангажован на конферансама свих битних културних манифестација у граду и околини.
Шта се тренутно припрема у радионици филмског критичара, аналитичара и писца Горана Јовановића?
– Пре романа “Скривено” планирам да објавим књигу о савременој пољској кинематографији, која је недавно добила Оскара за најбољи страни филм. То је заправо само повод да се нешто више студиозно каже о феноменалним филмовима који у 21. веку долазе из ове земље. Такође, у Београду ће се ускоро појавити збирка прича “Крик” у издању нове истоимене издавачке куће, где сам заступљен уз још 15 аутора.
Влада Винкић