Раде Првуловић нас је дочекао у атељеу смештеном у родној кући у Батуши. Око нас мношто комада бакра, новчића, лима и апарат за аутогено заваривање, а на столу турпије , брусилице, чекићи различитих величина и облика, шмиргла… Лаику који би се овде први пут нашао, простор би деловао као класична радионица, али захваљујући неколицини завршених као и дела која су у настанку, ми атеље „на прву лопту“ називамо уметничким микросвемиром у коме под вештим Радетовим рукама настају дела специфичног стваралачког духа разноликих форми: од људских попрсја до препознатљивих облика животиња нашег поднебља. Сензорска перцепција нашег домаћина допринела је да настале скулптуре одају специфичност његовог префињеног укуса и прецизност рада, али и сопствена осећања која попут бујице извиру из дела која посматрамо. Но, није скулптура једина једина уметничка нит која обавија Првуловића: посета његовом дому открива нам још један свет-свет цртежа који настају трансформацијом покрета из чврстих који се хватају у коштац са металом до нежних који оловком и кичицом преносе делове окружења на платно и папир. Наравно, све ово познато је деценијама у уметничком свету како блиског окружења, тако и Риму, Паризу, Лондону…
Раде је рођен 1952. године у месту Батуша крај Малог Црнића где је уз сестру одрастао у земљорадничкој породици Драгише и Јаворке Првуловић.
– Иако су се у то доба још увек осећале последице рата, било је време игре, радости и, за разлику од данашњих времена, мноштва деце која су давала посебан дух сеоском животу не либећи се да у сваком тренутку помогну старијима у пољопривреди која је и данас симбол постојања стишке равнице. Посебно су ми остала у сећању заједничка гледања телевизијског програма који је тада био сензација: у једној просторији окупљало се пола села не би одлегали неку од емисија која је доцније данима препричавана, сећа се дела детињства наш саговорник који је основну школу похађао у родном месту и Малом Црнићу, а средњу у Пожаревцу и Костолцу.
Жељу за наставак образовања остварио је у Вишој педагошкој школи у Београду, где је похађао ликовни смер након које 1976. уписује Академију ликовних уметности на којој у класи професора Николе Коке Јанковића дипломира на вајарском одсеку. Наравно, ово опредељење није било случајно:
– Моје асоцијације на детињство у великој мери везане су за цртање које ми је било својеврсна пасија. Током периода основне и средње школе таленат који ми је Бог даривао, на свој начин подржали су наставници, тако да није било дилеме да се и професионално определим за овакав животни пут, вели Раде Првуловић који након основних студија завршава и постдипломске на одсеку цртежа који је држао професор Драган Лубарда.
По окончању школовања Раде долази у Пожаревац, формира породица и добија посао наставника. Но, из радозналости и упорности проистекла је жеља да се као уметник опроба изван ове средине, тако да 1990. године одлази у Италију.
– Рачунајући да останем годину-две и докажем се на пољу ликовне уметности, сплет околности који је допринео да се посветим стваралаштву доприноси да се мој боравак у иностранству продужи на период од 21 године. Учећи у прво врме језик и обављајући послове адекватне мом тренутном статусу у туђој земљи, у Вићенци у којој сам живео, брзо стичем пријатеље из света уметности и почињем да радим на рестаурацији мермера. Како сам током студија стекао и ово искуство, искористио сам га на прави начин рестаурирајући оштећене скулптуре, делове фасада на палатама, унутрашњост катедрала у Вићенци, Падови, Верони, Равени… Ипак, један од најдражих послова које сам обавио је рад на палати Palazzo Thiene коју је пројектовао Андреа Паладио и коју је УНЕСКО сврстао у светску културну баштину, говори Првуловић који паралелно у поткровљу куће у којој станује са породицом формира сопствени атеље у којима црта али ствара скулптуре за своју душу.
За настала дела убрзо се прочуло, тако да радови нашег саговорника брзо добијају место у излагачким срединама широм Италије али и Паризу и Лондону. Посебан значај његовом стваралаштву из тог периода даје награда за скулптуру коју у јакој конкуренцији добија у Милану, док не треба заборавити бројна признања које је освајао као студент али и по повратку у Србију након 2011. године.
Основно Првуловићево опредељење у стваралаштву, конкретно у скулптри је фигурација. Под његовим рукама настало је на стотине радова изведених у металу, док му нису страни ни дрво, ни камен, класичне вајарске форме попут портрета али ни цртеж коме се често враћа.
– Када је о циклусима реч, најчешће сам радио људске главе, животиње, птице.. поготово сову, која је својим изгледом у мени пробудила визију карактеристичности и изражајности. Наравно, без народних веровања у њену „мудрост“ или предрасуда у њен мање леп физички изглед, објашњава уметник, који је од повратка у родни крај до одласка у пензију радио као наставник у школи.
– Увек сам волео рад са децом који сврставам у племенито искуство преношења знања. Самим тим, привилегија је пробудити код деце осећај за креативност, квалитет али и подстицај да самостално израде дела која ће их надживети, искрен је наш саговорник који свој досадашњи опус види кроз следећу призму:
– Наш боравак на Земљи, наше место у Универзуму, наш однос према реалност, окружењу, флори и фауни треба да нас опомене и заустави у поступцима који предстваљају врхунац својеврсне безобзирности и безобразлука према природи из које смо потекли и чији смо неодвојиви део. Речју, без природе неће бити ни нас, а једна од мојих мисија је да управо кроз своја дела представим значај свега позитивног што нас окружује и што ће нас освестити где смо, ко смо и шта смо, закључује вајар Раде Првуловић.
Влада Винкић