Књижевник Александар Лукић у свом стваралачком опусу има петнаестак песничких књига, роман „Маестро пер пјетро”, неколико драма, критичких наслова, превода. Од стране истакнутих књижевних стручњака, аналитичара и стваралаца који су чинили жирије, награђиван је најпрестижнијим наградама на овим просторима, међу којима вреди истаћи: „Бранкову награду“, књижевне награде „Раде Драинац”, „Србољуб Митић“, „Ленкин прстен“, „Дрво живота“, Амблем тајног писма света…
Уз књижевно стваралаштво, jедно време био је директор Центра за културу Пожаревац, а самим тим укључен у припрему и успешну реализацију бројних културних дешавања и програма, суоснивач је Издавачке куће „Заветине“, а у оквиру матичне куће покретач је Едиције „Браничево“.
Како сте почели и када сте у души осетили да сте песник?
– Прадревни свет, традиција Хомоља, уз коју сам одрастао, удружена са праксом моје породице у којој је негован критички став према стварности, стварности такозваног комунистичког устројства… у чему је мој отац предњачио, дакле, бунтовнички став мора да је био пресудан за иницијацију, да се у мени разрасте од Бога дат таленат према песништву. Ваљда је тако почело. Озбиљне песме објавио сам поткрај седме деценије XX века, 1977. године у „Књижевној речи“.
Да ли сте се у овај сегмент стваралаштва отиснули самостално, или Вас је неко својим ауторитетом и искуством повео за собом?
– Мој старији брат Мирослав Лукић, вишеструко обдарен и даровит до бола: песник, романописац, антологичар, есејист, имао је пресудну улогу у обликовању и заокруживању мог стваралачког бића, говори Александар Лукић. – Богу хвала те је мој брат постојао и читао моје радове, пре свих, тако непристрасан и непоткупљив критичар, који је робовао једино Истини и најузвишенијим идеалима у уметности, литератури…
Из тога је, претпостављам, проистекао и издавачки рад?
– У неколико наврата, мој брат и ја покушавали смо да покренемо издавачку кућу „Заветине”. Објавили смо на стотине наслова под тим кровом, али углавном смо били саплитани и онемогућавани… Остали смо обојица усправни, након свега. Транзиције, како крсте данашње доба. Нисмо тражили финансијску помоћ ни од кога. Од свог новца смо штампали, што се могло. Мимо Министарства културе, мимо тајкуна, мимо мафије… Добро је да је тако… Сад почињемо да се бавимо из почетка издаваштвом, без икакве хипотеке, чиста образа, објашњава Лукић – На другој страни као уредник у Центру за културу Пожаревац, покренуо сам Едицију „Браничево“, у којој је објављено педесетак наслова, за пар година деловања, наслова који су веома значајни за књижевни живот у Срба. Наслова који су заобишли велике издаваче. Мали алтернативни пројекат у Едицији „Браничево“, демонстрирао је у српском издаваштву шта се може учинити мимо великих и „набилдованих” издавача, мимо престонице. Нажалост, та идеја је неславно окончала.
Шта се тренутно одвија у књижевној радионици Александра Лукића?
–Пишем поезију. Шта бих у овако дилетантском и несавршеном тренутку, иначе радио?
Један број Пожаревљана је био пријатно изненађен када је на сцени Аматерског позоришта „Миливоје Живановић“, у лику Билија Питона препознао песника Ацу Лукића. Стицај околности, стара љубав према сцени, жеља за новим искуством или нешто четврто?
–Дуго сам у Центру за културу бдео, бринуо и водио позориште. Случај комедијант ми је доделио улогу Билија Питона, јер је мањкао глумац, а и стога што сам дао реч редитељу да ћу узети учешће у представи како би се она и остварила, говори Лукић. – Ушао сам у свет глуме, дакле, због дате речи, да представа не би пропала. Уосталом, време које живимо, у много чему подсећа на ту улогу Билија Питона. За мој деби у глумачком послу, нисам се намучио. Нисам морао посебно да се трудим. Стварност живљења била ми је савезник.
Како изгледа један Ваш радни дан?
–Чини се да личи, на онај дан, кад сам испао из бубња матере.
Планови за наредни период. Да ли постоје идеје које би желели да реализујете?
–Остајем веран стиху. Та мера ме испуњава, каже на крају разговора Александар Лукић.
Влада Винкић
Фото: Архива А.Лукића