Иако је по образовању дипломирани правник, у коњичком спорту коме је посветио највећи део живота, поседује диплому оперативног тренера са лиценцом, званични је судија за галопске и касачке трке, такмичења у вожњи запрегама, препонском, дресурном као и даљинском јахању, које је, као иницијатор, уврстио у такмичарски део Љубичевских коњичких игара. У два мандата био је члан Управног одбора Коњичког друштва „Кнез Михајло“, а низ година секретар за трке и такмичења при Љубичевским играма. Такође, обављао је и функцију члана Управног одбора Савеза за коњички спорт Србије за Олимпијске и FEI дисциплине. Реч је о нашем суграђанину Александру Миленковићу, директору Коњичког друштва „Кнез Михајло“.

 

ПРЕСУДИО ЂОКА ВАЈФЕРТ

Александар је одрастао у породици Бранислава и Светлане Миленковић. Како се у то време у улицама Драже Марковића Рође и Таковске, непосредно уз његову, Љубовијску, налазило стајалиште фијакера и шпедитера, слободно време најчеће је, са другарима и братом Драшком, проводио уз коњска грла, а од њихових власника учио основе о узгоју, храњењу, тимарењу…

– Ипак, пресудна чињеница била је да нам је први комшија Ђорђе Цветковић, један од легенди града кога су Пожаревљани знали као Ђока „Вајферт“. Само је ограда нашу породицу делила од имања човека који је у дворишу поседовао шталу и расне коње и своју пажњу и љубав скоро до последњег дана даривао овим племенитим животињама. Он је ме научио како се прилази коњу, да га помазим, дам коцку шећера, сећа се Александар,који се са десет година учланио  у тадашње Коњичко друштво „Вељко Дугошевић“.

– Памтићу 19. мај 1992. године када сам дошао у просторије у Дринској улици чије зидове су од пода до таванице красиле фотографије и небројено победничких пехара. Тамо је мене и неколицину вршњака дочекао чика Благоје Урошевић, доајен коњарстава овог краја, председник Друштва и један од оснивања „Љубичевских игара“. Причом о коњарству нас је опчинио, а реченица коју ћу памтити читав живот је: „Знајте, прави је коњар онај који скине свој гуњ и покрије коња када пада киша!“. Тада сам осетио да је коњ биће које бриди, чује, осећа… Коњ је пријатељ који тражи пажњу и који је на свој начин враћа власнику.

Од тог дана Миленковић је свакодневно на Хиподрому, а први коњ кога је јахао био је надалеко познати „Брзи Гонзалес“. Реч је о грлу на коме су генерације младих училе јахање, а био је препознатљив јер су током Љубичевских игара најмлађи волтижовали на њему, што су ТВ екипе као занимљивост преносиле широм света.

– Са првим доласцима на хиподром, кренуо сам у школу јахања.Први учитељ био ми је Бобан Којић, потом Душан Миљковић. Но, највећи утицај на мој стил јахања оставио је Миодраг Петровић Кум. Био је резервни коњички официр и од њега смо стицали многа умећа и тајне, али и правила војног јахања што је мени лично много помогло у бављењу коњичким спортом, каже Александар.

 

ОСТВАРИО ДЕЧАЧКЕ СНОВЕ

                      Миленковић (први с лева) на недавном такмичењу на пожаревачком хиподрому

 

Потом је Синиша Стокић оформио галопску шталу и преузео млађе полазнике, међу којима је био и Александар Миленковић, али не као џокеј, већ јахач у тренингу: десетак пута учесник Љубичевског вишебоја и даљинског јахања, после чега спортске активнсти преусмерава у друга ангажовања у Друштву „Кнез Михајло“. Уз Даворина Живковића оснива Секцију вишебојаца, а са Слободаном Симоновићем један је од покретача и тренер даљинског јахања. Вредно је истаћи да је екипа „даљинаца“ коју је Миленковић као тренер водио 2009. године постала вицешампион Србије. Након тога именован је за селектора и тренера Државне коњичке реперезентације. Последњих пет година волонтерски обавља функцију директора Коњичког друштва “Кнез Михајло“, што уз обиље обавеза изискује и одговорност, посебно јер је запослен као секретар Пољопривредне школе „Соња Маринковић“ са Домом ученика у Пожаревцу.

– Обавеза је много. Брига о комплетном уређењу пожаревачког хиподрома, организација школе јахања која је за сваког полазника бесплатна, набавка хране за грла и наравно – такмичења која су други“фронт“ и најозбиљнији део ангажовања свих нас у Друштву. Ове године смо повећали број тркачких дана који су почели на Тодорову суботу, а после мајског, јунског и јулског коњичког састанка очекује нас Пехар председника Републике и све је то увертира за 56. Љубичевске игре, јер је Друштво носилац најозбиљнијег задатка, очувања коњичке традиције при овој манифестацији.

Наш саговорник истиче да је посебно поносан на чињеницу што је уз помоћ  чланова Управног одбора и сарадника, за време досадашњег руковођења, у потпуности успео да консолидује финансијско стање, а Коњичком друштву „Кнез Михајло“ за остварене резултате, пре пар година, припадне Троичка награда Града Пожаревца.

– Устајем око 5, обиђем хиподром, вратим се кући, пресвучем и одем на редовни посао који ме чека у Пољопривредној школи. По подне обављам економско правне послове везане за Коњичко друштво, одморим уз породицу и у 18,00 сати поново одлазим на хиподром, чистим шталу, нахраним коња и обавим све што је преостало.

Подршку у свим активностима Александар има од супруге Јелене, а заједнички велики подстрек имају од новог члана породице, сина Саве који је рођен пре двадесетак дана. Уз сан о породици 2008. године остварио је Александар још једну давнашњу жељу, да поседује свог коња. Ту је данас Верона са којом а се такмичио као вишебојац, а данас је она ту за рекреативно јахање.

Влада Винкић

Share.

Comments are closed.

Skip to content