„Оно што је Француска револуција представљала у развоју социјалне свести Европљана, то је парадајз представљао у историји хране “. Ово су речи италијанског писца Лућијана де Крешенца. Да ли је мислио на историју настанка најпознатијег италијанског јела у којој је и парадајз имао улогу или не, није ни важно. Истина је да парадајз свакако и јесте значајна биљка, која је свима нама врло доступна. И поред доступности одликује се енергетском, хранљивом и врло лековитом вредношћу.

Solanum lycopersicum припада породици помоћница. Занимљиво је да су блиски рођаци парадајза дуван, кромпир, паприка, чили паприка, као и отровно велебиље. Када се са грчког језика преведу речи: lyco, што значи вук и persicum, што значи бресква, настаје назив вучја бресква.

Пореклом је из Латинске Америке. Не постоји тачан податак о томе ко је и када култивисао парадајз. Зна се само да је дивљи парадајз био мала, коровска биљка са жутим плодовима.

Први су га узгајали Астеци. Њихов назив за парадајз био је xitomatl. Јели су га зачињеног сољу у комбинацији са паприком. Поред Астека и друга јужноамеричка племена су користила парадајз. Парадајз су звали томати.

У Европу парадајз долази захваљујући колонизацији Америке. Постоје два веровања о томе ко је заслужан за његов европски долазак. Према једном, на парадајзу можемо захвалити Кристоферу Колумбу. Ипак, има и оних, који сматрају да је Колумбо донео парадајз на европски континент баш као што је и открио Америку. По њима, заслуга припада шпанском истраживачу Кортезу и то након што је заузео престоницу Астека – Теночтилан 1521. године.

Први европски запис о парадајзу потиче из 1544. године. Италијански лекар и ботаничар Пјетро Андреа Матиол га је описивао и назвао златном јабуком. Питање је да ли је Матиоли знао још тада о лековитости парадајза, оно што данас наука доказује, или је био само визионар, или је пак мислио о парадајзу на неки други начин. Наиме, због своје црвене боје зрелог плода и због специфичног мириса саме стабљике и листова, парадајз је сматран отровном биљком. У том периоду су га користили више као украсну, егзотичну биљку. Чак стара традиција Германа указује да су парадајз користиле ткз вештице за буђење вукодлака.

Прву препоруку да је здраво користити парадајз дао је Bernardo de Sahagun, аутор једне од првих енциклопедија Florentine Codex, написане 1548. године, а тек у 18. веку је Karl Linenaus класификовао парадајз као „ јестиву вучју брескву“.

Гледано строго ботанички, парадјз припада воћу, иако се због свог укуса класификује као поврће. И баш као поврће користи се као салата, у виду супа, чорбица, као пире, као додатак јелима…

Парадајз, врло храњив и нискокалоричан (100 грама садржи око 20 kcal) садржи:

Биљна влакна, око 0.3 одсто биљних масти, око 1 посто протеина, око 95 одсто воде, витамине: А, Б, Ц, Е, К… потом богат је магнезијумом, калијумом, гвожђем, калцијумом, натријумом, фосфором, бакром, манганом, бором, кобалтом, ферулинском киселином, хлорогенском киселином, кофеинском киселином, лутеином, каротеноидом, ликопеином, томарином.

Користи се као антиоксиданс, антисептик, диуретик. Научна истраживања су показала да сок од парадајза смањује могућност од настанка тромба, а самим тим се смањује могућност настанка инфаркта срца и мозга. Такође, сок од парадајза смањује лош холестерол и тиме смањује могућност његовог таложења на зидовима крвних судова. С друге стране, парадајз подстиче стварање црвених крвних зрнаца и правилан рад панкреаса, а то посебно погодује особама са проблемом анемије и дијабетеса.

 У последње време, све више се говори о превентивном дејству парадајза које има по питању канцера. Захваљујући ликопену, који је јак антиоксиданс, научно је доказано да парадајз има антиканцерогено дејство. И не само антиканцерогено дејство.  Може се рећи да је моћан штит од кардиоваскуларних болести, али важан и за лепоту, јер успорава старење коже. Постоји препорука да се за чист и блистав тен треба умивати свако вече соком од парадајза.

За парадајз је још важно истаћи да се кувањем лековитост повећава, зато што ликопен на тај начин бива више искоришћен од стране организма.

               Особе које су алергичне на парадајз, особе које имају проблем са горушицом, као и особе које имају проблем са Кроновом болешћу, треба да избегавају парадајз.  Петељку, листове, зелени парадајз, као и стабљику не треба користити, јер садрже отровни алкалоид соланин.

    Сходно почетку, желим вам здраву револуцију у виду сока од свежег парадајза посутог листићима свежег босиљка, на пример. Да сте живи и здрави… Живели!

Share.

Comments are closed.

Skip to content