Бисер Рашић, отац петоро деце, рођен је у Пожаревцу 1958. године. Живи у Салаковцу, селу надомак града. Тридесет пет година радио је у здравству, али је због болести пензионисан.
Наиме, пре 23 године, тачније 1995. сазнао је да болује од дијабетеса. Као последица овог обољења бубрези су постепено почели да губе своју функцију, након чега му је дијагностикована хронична нефропатија (nephropathia chronica diabetica). Прошле године отпочео је процес перитонеалне дијализе, коју у кућним условима обавља четири пута дневно.
-Обзиром да се ради о болести органа, са којом је уз дијализу и адекватан начин исхране могуће живети, прилично сам мирно прихватио ову вест. Обољење се манифестује малаксалошћу и јаким мучнинама, јер се губи функција бубрега, а задржавају штетне материје у крви, каже Бисер Рашић, коме је неопходно извршити трансплантацију, а који се још увек не налази на званичној листи чекања.
На наше питање, како је некада, а како данас, као пацијент, гледа на процес донирања органа, одговара да је као здравствени радник одувек био свестан значаја донирања органа, што је пренео и на своју децу, која су потписници донорских картица.
Такође, интересовало нас је и његово тумачење и схватање новоусвојеног Закона о трансплантацији по коме смо сви донори органа уколико се за живота не изјаснимо другачије.
-Нови закон је добар, јер ће великом броју људи којима је неопходна трансплантација органа, као што су срце или јетра, подарити живот, а дијализним болесницима помоћи да живе као и пре дијализе. Са друге стране, државу више кошта поступак дијализе, него трансплантација. Циљ је подарити живот, помоћи да пацијенти наставе да нормално живе, истиче Рашић.
Иначе, Законом о пресађивању људских органа требало би да се поправи слика донирања и трансплантације органа, да се увећа број донора и успешних трансплантација с једне, а смањи број оних који се налазе на листама чекања за добијање нових органа, с друге стране.
М. П.