Поводом најрадоснијег хришћанског празника – Божића, грађанству се обратио Његово Преосвештенство др Игнатије Мидић, епископ пожаревачко – браничевски, следећом посланицом:
Драга браћо и сестре, Христос се роди – заиста се роди!
Ово је поздрав који упућујемо једни другима на овај посебан дан нашега живота, и уопште, живота читаве планете, јер управо у овај дан је рођен Господ наш Исус Христос: син Божији је постао човек. Ово је празник који прослављамо као и друге празнике који су везани за наше спасење кроз Литургију и у Литургији. Будући да је Литургија икона Царства Божијега, икона онога што ће се десити у будућности, то значи да ми све те догађаје који су се десили у историји ради нашег спасења, повезујемо са тим будућим догађајем – доласком Царства Божијега. Управо то је и смисао целокупног нашег спасења, јер уколико би остали само на догађајима који су се збили у историји, а они су по себи прошли као што историја сама по себи каже, тада не би имали спасења. Међутим, будући да повезујемо те догађаје са Другим доласком Христовим и укидање смрти за читаву творевину, тада у ствари историја има и смисла али има и пуноћу. Постојање. Без поменутог, све би било једно пуко сећање на нешто што се догодило, али то сећање не би могло да значи и постојање тога што се догодило.
Зашто је важан овај догађај рођења Христвог, уласка Сина Божијега, односно, Бога у свет? Управо због тога што свет као створен ни из чега не може да постоји сам без заједнице са Богом. То је и смисао, како нам кажу свети оци, почевши од апостола, од онога што је записано у Светом писму Старога завета, да је Господ све створио и на крају створио човека као једног посредника између Бога и света. Дакле, да би се кроз човека сјединио свет и сва творевина са Богом и да тако имамо Живот вечни. Иначе, без тога сједињења, ми не би могли да живимо једноставно што наша природа није вечна, она је створена ни из чега, дакле, оног што каже Свети Атанасије Велики „Природа наша и суштина наша је некадашње небиће“. И управо то назначење које је Бог дао човеку, као икони својој да он сједини свет са Богом је, у ствари, први човек Адам одбио, и није испунио то што је Бог очекивао. Међутим, Бог није одустао од своје намере да овај свет и сви ми живимо вечно, и зато је дошао Син Његов и постао човек, што нам указује на то да без посредства човека не може бити никавог Спасења. Није могао Бог одозго, са неба да каже: „Опраштају се греси ваши и ви ћете да будете живи“. Без тог сједињења, односно уласка нашега у Божији живот , а то је могло да се деси само силаском Бога у наш свет, будући да ми не можемо да дођемо до Бога – то у ствари значи и наш Вечни живот.
То је, драга наша браћо и сестре, суштина данашњег празника и, уопште, смисао оваплоћења Сина Божијега. Наравно, са овим није завршено наше Спасење. Ово је тек почетак, како кажу свети оци. Ми смо сада сви позвани као слободни људи да, ако желимо и ми остваримо заједницу сада преко Христа са Богом, зато што Бог не чини насиље над човеком, Он поштује слободу човека, као што поштује слободу првог човека Адама када је овај одбио да има заједницу са Богом, тако поштује и нашу слободу. Али, ако се наша слобода буде изразила на тај начин – да желимо да остваримо заједницу са Њим у Христу – то ће бити и наш живот, односно, Вечни живот. Ако не желимо, то значи не можемо живети, односно, не можемо постојати. И то се управо дешава кроз Крштење, јер се ми тим чином сједињујемо са Господом Духом Светим и тако улазимо у Царство будуће, Царство Божије. Зато је Крштење конститутивни елемент Литургије, дакле, заједнице, а Литургија је, као што рекох, икона Царства Божијег.
Оно што можемо да закључимо из овог великог Празника, великог историјског догађаја, који се збио нас ради, ради нашега спасења кроз очовечење Христа, то значи да је у Христу свет сједињен са Богом и да је нама, људима, који смо слободна бића, дата шанса и могућност да и ми остваримо ту заједницу сједињујући се кроз Крштење Духом Светим са Господом. Но, не треба се задржати само на историји, јер ако не буде Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, тада, како каже Апостол Павле: „Узалуд је вера наша и узалуд је надање наше“. Али, Господ нам је то обећао и он је рекао да ћемо ако само верујемо у Њега бити живи и Он ће нас васкрснути у последњи дан.
Текст и фото: В.Винкић