Уочи сусрета са саговорником, имао сам бојазан да ли ћу интервју уклопити у строга просторна ограничења ове рубрике. Она није била случајна, јер досадашњи опус доктора Мирољуба Манојловића превазилази, не само једну новинску рубрику, већ, много више од тога, а у прилог мојој бојазни иду чињенице да је до сада самостално или као коаутор објавио на десетине књига, учествовао на бројним стручним и научним скуповима у земљи и иностранству, да је стални сарадник Српског биографског речника (личности) у издању Матице српске и Енциклопедије САНУ, аутор сценарија за неколицину документарних филмова, а све под окриљем истраживачког рада чије је средиште изучавање прошлости пожаревачког краја.
Рођен 19. јуна 1948. године у Горњој Ливадици засеоку варошице Жабари у изузетно сиромашној породици, оца Николу и мајку Милицу-Миљу запамтио је као брижне и савесне родитеље који су се трудили да њему и сестри детињство колико-толико учине срећнијим. Врло рано остао је без оца, а самим тим и без лепшег детињства. Но, и поред немаштине и оскудице, радост и безбрижност у игри и дружењу са вршњацима било је на претек.
– Основну школу завршио сам у Жабарима, у којој су радили добри педагози, почевши од моје учитељице Божанке Милошевић која је подстичући све нас и у мени пробудила жељу за што већим сазнањима. Немаштина и проблеми приморали су ме да још као дете радим тешке физичке послове како не бих заостао иза другова у свему што је испуњавало дечачки живот, сећа се Манојловић. – По завршетку основне уписао сам Учитељску школу у Пожаревцу јер је општина једино за ту школу могла да даје стипендију, која ни издалека није била довољна. Био сам принуђен да преко лета радим код мајстора за израду цигле, како бих могао, не само да купим књиге и школски прибор, већ и да приуштим редовнију исхрану. Ипак, мукотрпни живот није ме омео ни у чему, ни у постизању успеха у школи, ни у ваншколским активностима, спорту, дружењу, игранкама и другим забавама. Биоскоп, посете фудбалским утакмицама и шетње на корзоу биле су моја најчешће разонода. При крају школовања, по први пут ме је ухватио страх шта ћу радити кад посла нема, па чак ни за нас стипендисте, а морао сам да се запослим, после толико година немаштине и преживљавања уз наду да ће доћи бољи дани.
Случајем, млади Мирољуб налази посао као учитељ у Кочетину, најудаљенијем месту жабарске општине, које, честито, није имало ни пут, а жеља за даљим школовањем у њему није минула. Манојловић бунтовне студентске 1968. године уписује историју на Филозофском факултету у Београду које у редовном року, успешно завршава. Тада почиње професорску каријера у гимназији у Петровцу, Баточини, Пољопривредној и Медицинској школи у Пожаревцу. Током рада због промена наставних програма паралелно завршава и други факултет не би ли могао да предаје марксизам и социјалистичко самоуправљање. Дипломира на Факултету политичких наука, а истовремено похађа постдипломске студије на Правном факултету.
– Магистрирао сам и докторирао историју на Филозофском факултету Београдског универзитета. Оба моја рада, и магистарски и докторски, везана су за историју Пожаревца. Први носи назив „Пожаревац од турске касабе до српске вароши 1804-1858“, док је докторска дисертација под називом „Пожаревац, окружна варош 1858-1918“.
Чињеница је да је најплоднији део рада и Вашег ангажовања везан за рад у Народном музеју у Пожаревцу.
– У Музеју сам био директор од 1984. до 2001. године и прошао кроз све фазе рада: од кустоса, вишег кустоса до музејског саветника. Највећи део рада био је посвећен очувању богатог културно – историјског наслеђа, односно заштити културних добара. За време мог мандата побољшани су услови рада, саниране су све зграде музеја, уведено је централно грејање у зградама и Галерији „Милене Павловић-Барили“, ограђен је комплекс Музеја, урађена је стална изложбена поставка у музеју… Као аутор изложби био сам ангажован на поставкама „Васа Пелагић“, „Пожаревачки мир“ у Царском шатору на Тулби, „Пожаревац у првој половини 19. века“, „100 година споменика Кнезу Милошу у Пожаревцу“, делу сталне изложбе поводом стоте годишњице Народног музеја Пожаревац…
Бројна признања
За допринос у раду на пољу култура др Манојловић је носилац Златне значке КПЗ Србије, Златне повеље КПЗ Пожаревца као и Повеље културе Пожаревца, Сребрне медаље Милене Павловић-Барили, Грамате и Захвалнице манастира Хиландара, Велике златне Захвалнице Удружења потомака ратника Града Пожаревца, Захвалницe поводом 150 годишњице Пожаревачке гимназије, „Федрас“- а из Малог Црнића, ОШ „Вук Караџић“ Пожаревац, Медицинске школе Пожаревац, Библиотеке из Жабара, Месне заједнице из Жабара, потом Дипломе Народног музеја Пожаревац, и низа других признања из грчких градова Солуна, Јањине, Сијатисте, Комотинија. Носилац је и највиших признања за рад: Награде и Октобарске повеље Града Пожаревца и Октобарске награде Општине Жабари.
Занимљиво је да сте и ван редовног радног времена били веома активни.
– У праву сте! Било је много мог ангажовања. Учествовао сам у раду Друштва српско-грчког пријатељства, где сам био председник и потпредседник, у Удружењу потомака ратника ослободилачких ратова од 1912 до 1920. Пуних пет година био сам председник Културно-просветне заједнице Пожаревца, учествовао сам у многим комисијама Општине Пожаревац, био члан Градског већа за културу Града Пожаревца. Обављао сам функцију председника Управног одбора Историјског архива као и Народног музеја Пожаревац, а било је и низ задужења у основним и средњим школама у Пожаревцу и Жабарима.
Како проводите пензионерске дане?
– Наставио сам са радом на пољу истраживања прошлости пожаревачког краја. Ускоро ће се појавити трећа књига о историји града „Пожаревац у међуратном периоду 1918-1941“. Ово је први том трећег дела историје града у међуратном периоду који осветљава привредну структуру, државну и локалну власт (област, срез, општину), урбане основе града као и политичку сцену (изборне и политичке борбе у граду ). Други том ће приказати установе (судске, здравствене, просветне), културу, спорт, цркву и гробље, друштвене-хуманитарне организације, свакодневицу живота и црну хронику.
– Шта Вас очекује у наредном периоду?
-До краја ове године привешћу крају припрему за изложбу о „Пожаревачким Грцима – мосту грчко-српског пријатељства“. За следећу годину, у којој треба обележити 300 година Пожаревачког мира, обзиром да сам аутор актуелне изложбе, радим на припреми студије о савременицима, сведоцима збивања на Мировном конгресу у Пожаревцу 1718. године.
Влада Винкић