Др Синиша Русовић: Када нешто јако желиш…

Рођени Пожаревљанин, доктор Синиша Русовић је током своје лекарске каријере оставио изузетан траг у области интервентне васкуларне радиологије,  о чему говори податак да је током рада на Војномедицинској академији у Београду увео више од петнаест нових метода лечења. Током његовог професионалног ангажовања на Институту за радиологију ВМА радиле су се све до тада у свету признате и примењене интервенције ове медицинске области, а неретко тим који је предводио доктор Русовић једини у Источној Европи примењивао је интервентне методе попут трансплантације матичних ћелија у случају акутног инфаркта миокарда која је обављена сада већ далеке 2002. Годину дана раније именован је за начелника Интервентне васкуларне радиологије Института за радиологију ВМА и ову високо одговорну функцију обављао је све до пензионисања 2018. године.

Свако од његових колега са поносом може истаћи да је освајање нових метода био не само изазов већ и уживање, јер је њихов начелник као мотивацију користио другарске односе у тимском раду и развијао заједничку  жељу за напретком у циљу помоћи болесном, како у мирнодопским, тако и ратним условима. 

ТИМСКИ ДУХ ИЗ ДЕТИЊСТВА 

Синиша је рођен у Пожаревцу тридесетог дана марта 1960. године у породици Драгољуба и Јелене Русовић. 

– Одрастао сам у улици Трише Кацлеровића, која је формирана почетком шездесетих година. Улицу су населили брачни парови сличних година, тако да је било пуно деце, нас двадесетак чије су одрастање пратиле две лопте и невероватна машта. То време ћу памтити по нашем великом дечијем подухвату који се десио након Светског првенства у кошарци, када је Југославија освојила златну медаљу. Организовали смо се и направили прави правцати кош који је задовољавао сва правила игре, а кошарка је дошла у Трише Кацлеровића, што је нама чинило велики понос. Но, ми смо били генерација која је поштовала и друга правила, а то је кућни ред. Под кош смо долазили тек од пет по подне, а сваки шут, хорог, кап зноја, промашај, погодак, чини ми се памтиће се до краја живота, сећа се дечачких дана др Русовић.

Наш саговорних похађао је Основну школу „Петар Петровић Његош“, код учитељице Зорке Спасић, касније разредне старешине Радице Стефановић, а потом уписује природно математички смер у Гимназији где му је разредни старешина Петар Устенко. 

– Гимназијски дани су, можда, најлепши период моје и младости мојих другова: дружење, прве љубави, кока кола у Млечном ресторану, пожаревачки корзо на коме се знало где ко шета. И данас, после толико година наше друштво се повремено сретне и сети професора који су пресудно утицали на наше формирање: Петар Устенко, па Савићи, Миловићка, Поповићи, Јелчићи, Зага Цветковић, Љубиша Обрадовић, Ана Плећаш…предивни професори и велики људи, сећа се Синиша који је у то време две године био председник Омладинске организације Гимназије и учесник радних акција „Сава“, „Робаје“ и „Морава“ са којих у родни град два пута доноси ударничку значку.

Доктор Синиша Русовић је више пута одликован и награђиван, а посебно је поносан на Повељу Српског лекарског друштва за заслуге у здравству 1992. године и Октобарску награду Града Пожаревца 2014. Русовић је члан Српског лекарског друштва, CIRSE (Кардиоваскуларно и интервентно радиолошко друштво Европе) и Удружења интервентих радиолога Србије. Као аутор и коаутор објавио је  више од 100 стручних радова у домаћим и страним часописима док се у његовој биографији бележи и активно учешће на бројним стручним скуповима у земљи и иностранству. 

РАДНИ ВЕК У ВОЈСЦИ

Године пред упис на факултет памти по шест сезона фудбала у Младом раднику, као голман са Микијем Обрадовићем и Петком. Студије медицине биле су његова воља.

– На медицину сам отишао својом вољом. Волео сам хемију и учествовао на републичким такмичењима, те ми је жеља била физичка хемија, а алтернатива Саобраћајни факултет. У самом „финишу“ одлазим на медицину којом су моји родитељи били изненађени. Отац разочаран јер је очекивао технику или економију, а мајка, здравстевни радник, није много реаговала. За пријемни сам учио као никада у животу јер сам две године био врло добар, а две одличан. Једина шанса била је савршен пријемни, а ја сам шансу искористио, од 60 освојио сам 59 бодова, сећа се Русовић који на крају прве године Медицинског факултета бива награђен за успех од стране декана. То доба памтиће и по учешћу на два конгреса студената медицине Југославије и два објављена рада у часопису „Медицински подмладак“, а просечна оцена којом окончава студије била је 9,68.

– У животу никада не треба рећи никад. Наиме, на студијама најниже оцене имао сам из предмета Одбрана 1 и 2  и то су биле једина седмица и осмица у индексу. Потом–парадокс: по стеченој дипломи 1988. године,  читав радни век провео сам у војсци! Војни рок служим у Новом Саду и Зајечару у Гарнизоној амбуланти, затим почињем лекарски стаж у пожаревачкој болници, а 1990. конкуришем за активну војну службу у тадашњој ЈНА и службујем у Гарнизону Пожаревац где остајем до специјализације из радиологије на ВМА у Београду. У току војне каријере 1991. учествујем у борбеним активностима у Хрватској као командир санитетеске чете све до јуна 1992. године. У том периоду кроз моју јединицу прошло је око 300 лекара, техничара и војника из резервног састава. Јединица је дејства завршила са више од 6.500 прегледаних и лечених војника и цивила и преко 75 оперативних захвата у општој анестезији, говори нам доктор Русовић који је, стицајем несретних околности током НАТО агресије првог априла 1999. године рањен учествујући у борбеним дејствима на Косову.

Доктор Русовић је 2000. године успешно окончао специјализацију из радиологије, а од 2018. године ради на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ на месту помоћника директора за нове здравствене технологије. Исте године понео је звање примаријус.  Отац је две ћерке Јелене и Дуње, о којима говори:

– Кћер Јелена рођена је 1988. године и са својим супругом подарила ми је двоје унучади. Имала је жарку жељу да упише медицину, али се, хвала Богу определила за психологију. Дуња је 2000. годиште и на моју велику жалост данас поседује индекс Медицинског факултета. Пресудила је њена огромна жеља. Но, сада када боље размислим и сетим се прохујалих времена ни мене нису могли да одговоре од онога што сам јако желео, закључује разговор доктор Синиша Русовић. 

Влада Винкић

Фото: Приватна архива С.Русовића