Драган Јацановић је имао жељу да студира хидротехнику, али је археологију уписао због извесног професора Радована који је предавао латински у Гимназији у Шапцу. Све је почело тиме што је професор био престрог, али су ђаци нашли слабу тачку: уколико се започне занимљива тема – нема пропитивања. Било је довољно да се помене део античке историје и прође цео час.
Стицајем околности, уочи дана када је дошао на ред да „замајава“ професора, Јацановић је у атару свог села пронашао секиру бронзаног доба, исту чији се цртеж налази у уџбенику. Но, професор мислећи да је ово подвала није ни погледо секиру, већ крене са пропитивањем. И, најпре „страда“ Драган, а за њим скоро цело одељење! Сутрадан је Драган однео секиру у Народни музеј, кустосу Миливоју Васиљевићу, који се одушевио изузетним открићем! Истог дана су отишли на њиву на којој су се налазили многобројни археолошки остаци. Тада је Драган сазнао да археологија није историја, већ наука о томе како је човек на одређеном простору живео, чиме се бавио, шта је јео… Тако је по завршеној Гимназији уписао археологију на Филозофском факултету у Београду.
ПУТЕМ ОД МАЛОГ ЗВОРНИКА
Драган је рођен селу Велика Река крај Малог Зворника, у породици оца Светислава и мајке Србе. Није имао рођену, али је ту било чак тридесет и шесторо браће и сестара од стричева, тетака, ујака… Како каже, захваљујући породичној прогресији, данас их, што са очеве, што са мајчине стране, има широм света, а за породичне везе прича анегдоту:
– Радећи археолошка истраживања у околини Дрмна 1986. године, требало је померити оргоман римски споменик. Како је била неопходна машина, одем до познаника Мићана, булдожеристе на изградњи Термоелектране, са молбом да ми помогне. Радили смо све док нисмо стигли до тога да је из Велике Реке као и ја. Мићан ме негира, вели да зна сваког у душу из места и пита: „А кога дечко ти знаш?“ Поменух име човека који је остао на имању у селу, а на питање откуд знам баш њега одговорих: „То ми је рођени стриц!“. Баци Мићан сајле, остави машину и загрли ме: „Он је мој отац, а ти брате батали овај камен – идемо да прославимо.“
ДО БРАНИЧЕВА, КАПИЈЕ БАЛКАНА
– Имао сам среће да као студент имам више дана на терену него на Факултету. Било је то време истраживања и учења проведено на локалитетима Виминацијума, у околини Крагујевца са професором Драгославом Срејовићем, потом, Пештерској висоравни, Гамзиграду… Захваљујући томе ја сам посао археолога добио у Музеју у Пожаревцу без икаквих „веза“ и протекције, јер овде нисам никога имао, сећа се Јацановић.
У Пожаревац долази само седам дана по одбрани дипломског рада, а једина особа коју је знао био је Милан Пиндић:
– Онако како сам ја са студија замишљао чувеног Хајнриха Шлимана, управо тако је изгледао Милан. Изузетан човек, несхваћен од окружења, а захваљујући његовом знању и раду, фактички је и опстао Музеј у Пожаревцу. Мало је познато да је Пиндић имао изузетне политичке везе у то време, његов брат је читав радни век провео у Секретаријату иностраних послова као високи државни чиновник, док му је венчани кум био Добрица Ћосић.
Упркос различитим могућностима, остали сте везани за простор Браничевског округа?
– То није случајно, јер реч је о најзначајнијем простору Југоисточне Европе. Ту је Морава, као велика балканска река, и Дунав, најзначајнија река у Европи, које се једна са другом сједињују на простору који је географски веома разноврстан, богат рудама и огроман пољопривредни потенцијал. Све то је привлачило народе, тако да је Браничево заправо капија Балкана. Чак су далеко пре времена Марије Терезије сви прелази преко Дунава узводно од Рама занемарљиви, јер је Панонија била мочвара.
Од Драгана Јацановића сазнајемо да се на територији Браничева налазе бројни локалитети: Падина низводно од села Добра, који је иста култура као Лепенски вир, потом Орашје у Дубравици, који је непрестано био насељен чак 6.000 година, од раног неолита до средњег века, Костолац у истоименом селу по коме је једна култура добила назив, Жуто брдо крај Голупца, локалотет бронзаног доба, затим, Кличевац познат по првом праисторијском налазу, али и Кличевачком идолу. На овом простору крећу прва археолошка истраживања у Србији, на Виминацијуму. Иначе, први школовани археолог, професор Милоје Васић, пореклом је из Пожежена, крај Великог Градишта.
– Због значаја овог простора, Римљани подижу десет великих градова којима знамо имена, знамо где су се налазили, шта се у њима дешавало. Толико градова овај крај више никада неће имати, каже Јацановић, и истиче да је овде било и више од 60 манастира, што је једна Света Гора.
То су само неки од разлога због којих је себи зацртао да мора да истражи овај крај. Буди се у 5 сати, јер, како каже: „Када човек види излазак Сунца, онда му дан није тежак, јер је то величанствен догађај који даје снагу.“
– На послу сам у седам, а посао који одрадим завршим до поднева, јер је после тога ефекат скоро никакав. Поподне одмарам и видим се са пријатељима, док део времена са супругом Мирјаном посвећујем раду на археомедицини као запостављеној грани археологије, каже Јацановић, који велику подршу у послу има и од сина Илије и ћерке Милене, а велику радост му даје и унук Павле, рођен недељу дана уочи нашег сусрета.
Један од најдражих Јацановићевих локалитета су Беловоде у Великом Лаолу. Ту је Јацановић са колегом Шљиварем радио двадесет година, дошавши до изузетних открића о најранијој металургији бакра у Европи. За 35 година интензивног рада у Народном музеју Пожаревац открио је више од 300 археолошких локалитета, а са колегом др Милорадом Стојићем из Археолошког института у Београду написао је монографију од 500 страна о праисторији Браничева. Такође, наш саговорник је аутор бројних студија и радова. Стручне текстове је објављивао у домаћим и страним публикацијама, радио је на великом броју документаних филмова и тв емисија. Последње две године ангажован је на Рамској тврђави.
Како бисте описали археологију?
– Као једну затворену књигу коју листаш од последње стране: прочиташ, изгужваш, бациш, јер то је практично први лист онога што археолог ископа – површина. И тако редом, до четвртог, петог метра, када дођеш до насловне стране, односно до сижеа онога што је ископано. Тада знаш како се зове оно што си читао, у нашем случају, оно што смо истражили. Тада комплетан рад окрећемо у супротном правцу и причамо причу о томе како је текао живот од првих људи који су дошли на тај простор до данашњих дана, јер ово на површини – то смо ми.
Влада Винкић