Нема шансоне
Радица Павловић
Шалтери. Мрачне, непријатне собе што личе на тунеле, не волим. Те мале понижавајуће отворе, кроз које ништа не видиш, само шкиљиш, а да би нешто рекао, мораш да се савијеш, погуриш, спустиш главу. Да се прво извиниш што си ту… Да гледаш снисходљиво и погледом покушаш да убедиш оног са друге стране, иза стакла, да ниси дошао због хира, или, не дај боже, из ината. Да те мука натерала, а иначе, сигурно не би. Није важно ко си, шта си и шта ти је потребно. Није важно што стојиш ту. Ни то што си у ишчекивању сложио најслађи осмех који си зачинио свом позитивном енергијом коју имаш. Битно је само у каквом је расположењу службеник и да ли тог дана мрзи читав свет, или само појединце…Наравно, унапред се извињавам оној категорији љубазних службеника, који су одолели сивилу незадовољства. Уосталом, они се неће ни препознати у овим редовима.
Дакле, један од тих непријатељских шалтера завукао се у причу. Овај је, за нијансу, другачији од до сад виђених, јер је више него необичан. У овом невиђеном до сада, случају, око отвора испред кога треба понизно спустити главу, не налази се стаклени простор. Овај шалтер је од дрвета. Ружног и тамног, готово црног. Онако, прљаво масног. Стрпљиво стојим испред њега, читавих пола сата, од оног тренутка кад ми је кошчата рука са супротне стране залупила капак баш испред носа, моје повијене главе. Минути пролазе, иза мене се формира низ нестрпљивих, незадовољних, болесних људи. Притисли ме уз саму ивицу даске, ваздух већ непријатно мирише на задах, зној, нервозу. У глави ми је мисао да знам доктора и да бих могла да му јавим да сам ту, јер ме сестра упорно игнорише и по свој прилици, мој пролазак није питање минута, већ часова… А можда останем и за наредни дан…Али, непријатно ми је да уђем „преко везе“, да ме остали простреле погледом, мада познајем доктора, нисам сигурна да је расположен за такве уступке и…чекам. Као што је свима добро познато, свако стрпљење има свој крај, па тако и моје. Улазим, па шта буде. Он седи за столом, пише извештај пацијенту. Диже очи ка мени и каже. „Зашто ниси одмах ушла? Што чекаш у ходнику?“
– Било ми је непријатно… Нема смисла.
– Има. Слушај ово и запамти, можда ти некад затреба. Када сам дошао у овај град, на самом почетку каријере, када ме још нико није познавао, није ми било лако. Уосталом, као што никад ,,дођошу“ и није. Тужно време криза, несташица, редова. Није било много чега, па ни кафе. А кад стигне, отимали су се за њу. Ишао сам центром, пролазио поред маркета и баш у том тренутку видим да из камиона истоварују велико паковање свеже млевене кафе. А она и кроз ону затворену кутију мирише. Ја се зауставим код улаза и станем у ред. Био сам трећи. Испред мене двојица купише. Затражих и ја.
– Нема, одговори продавачица.
– Како нема? Па сад сте добили?
-Јесмо, али то чувамо за пријатеље… Рече потпуно мирна, чак ме ни не погледа. Било ми је криво, осећао сам се јадно. А хтео сам мојима да понесем у Београд, да се обрадују…
До тог тренутка имао сам проблем са уласцима преко реда. Тада сам схватио. Треба имати слободан простор за пријатеље. Сада то радо чиним. И увек осетим задовољство и мирис топлог напитка.
Никада немој да чекаш у ходнику када ти требам.
Уђи слободно.
На конкурс за кратку новинску причу који сваке године расписује „Реч народа“ у знак сећања на новинара и књижевника Миливоја Мићу Илића ове године стигле су 22 приче. Највећи број са подручја браничевског округа, али и других округа, односно градова и места Србије, Параћина, Јагодине, Београда, Ниша, Инђије и Вршца. Већина пристиглих прича испуњавала је основни критеријум конкурса, уз кратку литерарну форму и новинску занимљивост и актуелност.
Другу награду добила је прича под шифром „Машала 69“ наслова „Нема шансоне“. Ауторка приче је Радица Павловић из Црљенца. Прича је искрена, обојена топлином и што се актуелности тиче, може да буде и јесте део свачије свакодневице.