Првог јуна 2020. у Београду је преминуо Миодраг Максимовић Макса (76), велико име пожаревачког, српског и југословенског рукомета. Почео је 1959, а већ од 1960. године стандардни је голман. За њим остају бравурозне одбране у Смедереву, Обреновцу, Београду, Лесковцу, Новом Саду, Ваљеву. Против београдског Партизана био је несавладив. Велике одбране је пружио и на пријатељској утакмици против Готвалдова (Чехословачка) одиграној под рефлекторима пред 2.500 гледалаца на стадиону малих спортова (данашње двориште Политехничке школе). У неким конфликтим ситуацијама био је на мети песница противничких играча (Обреновац, Шабац, Београд) само зато што је добро чувао своју мрежу. Постигао је и велики број голова из свога шестерца лобујући колеге – голмане на супротној страни.
НА СЛИЦИ: Ветерани Рукометног клуба “Млади радник” у Умагу 1983. године
По завршетку сјајне голманске каријере определио се за суђење: прву категорију (1972), другу (1973), републичку (1975) и савезну (1978). Била је то прва генерација пожаревачких и у Браничевском округу, савезних судија (Миодраг Грујић, Радомир Сандић, Миодраг Максимовић, Момчило Милић и Душан Петровић).
Карактеран судија
Дерби Српске лиге у Лозовику између Ударника и Мораве (Велика Плана) судиле су савезне судије из Шапца (Булић и Вукашиновић). У 38. минуту дошло је до опште туче, која је трајала петнаест минута. Када су се страсти смириле, актери су звали судије да наставе сусрет, али су ови остали при одлуци да трајно прекину утакмицу. РС Србије је поништио сусрет и наложио да се одигра нова утакмица. Ни један судијски пар није хтео да суди овај поновни дерби. Онда су делегирали Максу и мене као најбољи судијски пар те сезоне. Није било колебања нити страха. Пред мноштвом темпераментних гледалаца држали смо игру под пуном контролом и судили без грешке. Ни по бабу ни по стричевима. Пола минута пре краја утакмице код резултата 24:24 домаћи су освојили лопту и кренули у противнапад. Лево крило је повукло до „краја“ у резону – или гол или седмерац, и раменом мало закачило првог играча одбране Великоплањана са те стране. Максимовић, који је био судија у пољу енергично је показао да је у питању пробијање. Потврдио сам ту одлуку. Навијачи су експлодирали. Гости, срећом у последњем нападу нису успели да изједначе и сусрет је завршен без победника. Сви су нам претили, гађали нас каменчићима, али смо остали усправни и читави. Одбанили смо рукометну част. Руку на срце, и сада после толико година, дивим се Максимовићу јер се у то време слабо свирало „пробијање“, а поготово не у задњим, одлучујућим тренуцима утакмице.
После две године заједничког суђења „Макса“ је желео да наставимо даље. Одустао сам и определио се за тренерски позив. Он је истрајао. Судио је са другим партнерима и догурао до југословенске елитне Прве савезне лиге у којој је годинама био у пару са Браниславом Кристићем (Ваљево), а касније и са Тулиом Дековићем (Пореч, Хрватска), једним од најбољих југословенских арбитара.
Познавао је правила игре у прсте и имао изврсну концентрацију за поштовање предности уз све остале атрибуте потребне за доношење исправних одлука.
Једне године возио ме је у Осијек (Хрватска) да гледам утакмицу Прве савезне женске лиге Југославије између Осијека и загребачке Локомотиве. Судио је у пару са Дековићем. Хала „Зрињевац“ била је пуна ко око. Преко 3.000 гледалаца навија са увредљивим тоновима. Максимовић прекида утакмицу у 42. минуту и захтева да се престане са увредама које долазе са трибина. Одлучно је инсистирао да се тај део трибина испразни. Када је то испуњено, наставио је са суђењем.
Голман пожаревачких ветерана
Наше дружење наставили смо у Умагу. Новоосновани клуб „Млади радник – ветерани“ је на Купу рукометних ветерана и ветеранки Југославије, тринаести по реду, први пут учествовао 1983. Куп се традиционално одржавао у овом истарском приморском градићу у данима државног празника, Дана Републике. Био сам тренер те сјајне генерације која је освојила треће место у конкуренцији екипа: Борац(Бања Лука), Партизан (Словењ Градец), РК „Београд 57“ (Београд), РК Ријека, Борац (Травник), ЖРК Железничар (Ниш), Ветеран (Умаг) и Работнички (Скопље). Наравно, морам истаћи да је голман Максимовић у садејству са Константином Димитријевићем био и тада на висини задатка.
Екипа је играла у саставу: Миодраг Максимовић и Константин Димитријевић (голмани), Небојша Трајковић, Зигфрид Лисовски, Жарко Дачић, Мирко Михаљинац, Слободан Поповић, Мирољуб Поповић, Веселин Несторовић, Боривоје Динчић (играчи) и тренер Раде Сандић.
Из те славне генерације пожаревачког рукомета више нису у животу: Максимовић „Макса“, Димитријевић „Кокан“, Трајковић „Неша“, Динчић „Меца“, Михаљинац „Штроле“, Поповић „Поп“ и Несторовић „Веса“.
Рукометни радник
Годину дана је судио у Катару, као и на Купу ветерана у Умагу. По окончању судијске каријере био је и члан Управног одбора Рукометног савеза Југославије, комесар за судијска питања највишег степена такмичења, председник националне судијске организације и шеф судија. Дуго година налазио се на челу Заједнице судија и контролора РС Србије. Oстаће упамћен као велико име пожаревачког, југословенског и српског рукомета.
Раде Сандић