Две године за редом, 2016. и 2017. понео је признање „Београдског маратона”. Нашег саговорника Слободана Јотића не можемо сврстати само у категорију успешних спортиста, већ и у изузетно храбре, истрајне и упорне људе, који сваким начињеним кораком исказују своју борбу. Наиме, Слободан се већ неколико година трчањем бори против мултипла склерозе.
Рођен је у селу Петка крај Костолца, где је уз млађег брата одрастао у породици оца радника и мајке домаћице.
– Са братом и комшијама сам, као и већина деце, пре свега играо фудбал, па све остало. Једноставно, када би наша репрезентација играла неко првенство у фудбалу ми би играли фудбал, када би било првенство у кошарци, играли би кошарку и тако скоро сваки спорт сем ватерпола, прича нам Слободан. – Рана младост, школовање и сазревање дешавало се у јако турбулентним деведесетим годинама прошлог века, половином те деценије сам отишао у војску, која ми је у великој мери и одредила каснију професију професионалног возача камиона.
Крајем те деценије, Слободан бива мобилисан иако је сматрао да рат, који се у тим временима водио, није био његов рат. Кулминацију разочарења овај млади човек доживљава 2003. године због комплетне друштвено-политичке ситуације у земљи због које решава да крене „трбухом за крухом” у Италију.
– Почињем да радим као возач камиона. Много километара – стотине, хиљаде… То је за мене био један својеврстан маратон на точковима по целој Европи! И тако свакодневно. Жеља за остварење неких животних снова била је јака и нисам посустајао, сећа се тих времена Слободан.
И све је ишло својим током док једног дана, сада већ далеке 2006. године возећи камион од Венеције ка Напуљу није осетио да му се мути поглед, да би до Напуља потпуно изгубио вид на десном оку. Дошавши на одредницу, одмах се јавља у хитну помоћ, где му раде комплетне анализе, а потом и магнетну резонанцу. Пар дана овог човека ломе страх и недоумица, а са друге стране нада да је у питању само умор и напетост. Али – живот свакоме пружа како лепе тако и ружне епизоде.
– Чекајући у болници реултате анализа, у собу долази неуролог и тихим гласом саопштава: „Сине, ти си оболео од тешке и неизлечиве болести мозга која се зове мултипла склероза“. Шок! У тренутку сам занемео, нисам могао да изустим ни реч, а после пар тренутака поставио сам само једно једноставно питање – „Колико ми је остало од живота?” Он је у кратким цртама објаснио да та болест не утиче на дужину живота већ на квалитет и да није заразна. Замолио сам да ме оставе на тренутак да размислим. Било је то моје најбитније размишљање у животу. После одређеног времена позвао сам доктора и саопштио му: – Докторе, ја ћу победити ту неизлечиву болест, сећа се Јотић.
За Слободана је то било лако рећи, али болест је из тренутка у тренутак показивала своју суровост: вртоглавице, губитак функције руке, хронични умор, делимични губитак вида и на другом оку, отежан ход, говор, „мс загрљај“ (осећај стезања преко груди и стомака)… Мултипла склерозу називају болест са хиљаду лица, а он је упознао стотине!
– Иако је болест узимала маха, ја сам се држао мог мота који ме води све ове године „Борба нема алтернативу!”. Почео сам да студирам болест, да читам стручну литературу, да слушам искуства других оболелих, почео сам да мењам све, начин размишљања, понашања, исхране, све како би се прилагодио и припремио за коначну борбу против ове болести.
У борби му је помогла интервенција на југуларним венама врата, односно балон дилетација у Клиничком центру Ниш, лечење високим дозама витамина Д3, али и чињеница да му је лекар предложио физичку активност.
– Тако сам почео да ходам. Ходајући, увек сам ишао корак дуже, степеник више, а онда и потрчао, – каже Слободан. – До данас сам претрчао на хиљаде километара, званично сам трчао два маратона у дужини од 42,2 километра у Београду и Атини, 29 полумаратона од 21,1 километра, неколико планинских трка, и много незваничних – оних које сам ја у својој глави режирао.
Једна од њих се десила пре месец дана, када је Слободан Јотић пут дуг 73 километра од центра Пожаревца до Скупштине Србије у Београду што трчањм, што ходом прешао за 12 сати. Наш саговорник подсећа да је за овакав рад неопходна и стручна подршка.
– Савете за тренирање имао сам од врсног стручњака, сјајног човека и великог професионалца, од професора Бранка Бошковића.
Наравно, у овој несвакидашњој борби са мултипла склерозом, Слободан никада није био сам.
– Много ми помажу породица, пријатељи, познаници… Каже се да је човек богат онолико колико има пријатеља. Ја са поносом могу да кажем да сам веома богат човек, јер сам окружен великим бројем пријатеља. Захваљујем се свима на подршци и мотивацији. И запамтите: борба нема алтернативу, поручио је на крају разговора за наш лист Слободан Јотић.
Влада Винкић
Фото: Архива С. Јотића