У Србији је број оних који су вољни да донирају своје органе након упокојења врло мали, а листе чекања на трансплантацију све дуже. Зашто је тако? Да ли је у питању недовољна информисаност и нетранспарентност процеса који продубљују незнање, неразумевање, па отуда и негативне митове и неповерење у сам процес или су посреди неке друге недоумице?
Вођени тим питањима, разговарали смо са неколицином суграђана. Питали смо их да ли су потписници донорске картице и из ког разлога су донели такву одлуку?
Јелена Рашић, пословни секретар Црвеног крста
– Донорску картицу потписала сам у фебруару 2015. године када је члан моје породице оболео услед престанка рада бубрега. Тада сам се запитала да уколико сам спремна да члану своје породице донирам бубрег, јер је то орган који је могуће узети од живог донора, зашто не бих поклонила своје органе болесним људима када мени више не буду потребни.
Миљан Бошковић, медицински техничар
– Нисам донор органа али бих био. Ако бих могао да продужим живот некоме, макар на један дан, донирао бих. Свако је засчужио нову шансу.
Бане Дмитровић, председник КК „Пожаревац 92“
– Нисам донор, али бих прихватио да будем уз претходну сагласност своје деце када постану пунолетни. Такође, поверење у здравствени систем ме удаљава од те опције, то јест, уколико бих имао више поверења лакше бих се одлучио на тај корак.
Марија Вајнер, новинарка
– Немам ништа против потписивања донорске картице. Уколико је ускоро и потпишем, нећу је фотографисати и то поделити на друштвеним мрежама. Цитираћу Теслу: “Нека овашим делима други говоре”.
Јелена Винкић, одборница у Скупштини града Пожаревца
– Потписник сам донорске картице. Сматрам да је то знак човекољубља и племенитости којом једна особа исказује своју жељу и намеру да након смрти поклони било који део тела како би се помогло тешким болесницима. Међутим, људи у Србији се плаше трансплантације, јер постоји веровање да ће се нешто лоше десити особи која потпише донорску картицу, да то није у складу са религијом и слично. Зато код нас има мало донора, а самим тим и мали број урађених трансплантација.
Драгана Деурић, новинарка
– Као добровољни давалац крви, што јесте једна врста донорства, требало је већ да имам донорску картицу. Међутим, још нисам донела такву одлуку, јер човек увек вага разлоге „за“ и „против“. Несумњиво „за“ је помисао да бих неком свом ближњем или било ком човеку могла да продужим живот и емпатија као и солидарност у мени то потпуно подржава. С друге стране, оно „против“ што ме спречава да потпишем донорску картицу су све оне страхоте и згроженост коју сам осећала пратећи приче о трговини људским органима и зверствима везаним за „жуту кућу“. Уствари, сама помисао да неко може да тргује људском несрећом и болешћу без осећања љубави према било коме. Надам се да ће ипак оно боље „ја“ превладати и занемарити злоупотребе везане за донорство органа.
Никола Најдовски, тренер у СО „Партизан“ Костолац
– Нисам донор, али бих волео да будем. Мислим да је то изузетно хуман чин и да би, ако смо у могућности, требало да помажемо једни другима, нарочито када је живот у питању. Човек би требало више да се брине за душу, него за тело.
Бројна истраживања упућују на разне страхове и предрасуде по питању донирања и трансплантације органа. Тако је рецимо велика неупућеност у то да се у пракси захтева пристанак породице за узимање органа. Указује се и на то да је донирање органа табу тема јер подразумева размишљање и разговор о смрти. Уочено је и недовољно разумевање мождане смрти, што додатно негативно утиче на одлуку породице да се донирају органи, чак иако се преминули за живота изјаснио да жели да буде донор.
У нашој земљи, као ни у свету, нема довољно органа за трансплантацију. Баш зато већина тешко болесних неће дочекати тај најважнији позив у животу – да је пронађен орган за њих. Уз све то, у сталном је порасту учесталост отказивања виталних органа и нових имена на већ предугим листама чекања на доноре.
Србији је потребно више од 2 милиона донора, а тренутно је потписника донорских картица око 160.000, што је 4,2 донора на милион становника.
Најочигледнија „слика“ вредности посмртног донирања органа су управо суграђани који су дочекали позив за трапсплантацију. Такође је то и опомена да би сутра орган могао затребати нама или нама најближим особама.
Објављивање жеље да се донирају органи дугорочно значи једину шансу за преживљавање тешко оболелих који су исцрпели све друге могућности лечења. Зато је важно имати на уму чињеницу да уколико се круг донора шири, у случају да било коме од нас откаже неки од органа, шансе за трансплантацију су веће.
Дакле, тиме што постајем донор повећавам и сопствене шансе за живот.
М. П. и Т. Р. С.
Одговорност за изнете ставове сноси НИПД “Реч народа” АД Пожаревац и аутор текста.
Реализацију пројекта “Живот на дар” суфинансира Министартсво културе и информисања РС
